U takmičarskoj selekciji 55. filmskog festivala kao direktna posledica delikatnih političkih odnosa, lokalpatriotizma ili respekta prema rediteljskim autoritetima, našlo se i nekoliko filmova koji to ne zaslužuju

      Dva dana uoči početka festivala, Kan je još uvek gluva provincija i poluprazno letovalište na Azurnoj obali. A onda stižu velike zvezde i sve se začas menja: u večernjim časovima gotovo da više ne možete proći Kroazetom. Znatiželjnici i paparaci, pristigli iz svih krajeva sveta, satima čekaju ne bi li videli besmrtnike. I sve to neodoljivo podseća na onaj odnos plebsa prema monarsima i aristokratiji kao prema izaslanicima Boga. Inkarnacija maloga Marsela, koji u Prustovom romanu posmatra plemićke porodice u operskoj loži kao retke primerke podvodnih božanstava - i ovde, verovatno, neki dečak (ili starac, svejedno) na granici jave i sna, očekuje da se na stepeništu “palea” pojave Šeron Stoun, Dejvid Linč ili Katrin Denev.
       Kako su zaboravljena žeđ za natprirodnim i staleški odnosi danas prerušeni u filmskoj industriji, ostaje tema za poseban tekst - sve ostalo je u atmosferi Kana uglavnom šminka i protokol; tašti pokušaj utrkivanja sa Holivudom u kojem Francuzi kao bivša kolonijalna sila tvrdoglavo odbijaju da priznaju poraz. Činjenica koju, međutim, ne možemo osporiti, jeste da program Kanskog festivala nudi filmove koji se danas teško mogu videti u evropskim bioskopima (o Beogradu da i ne govorimo). Jer to su dela koja prevashodno teže ka istini i umetničkim vrednostima - a koliko u tome uspevaju, preostaje nam da vidimo.
       U oblikovanju imidža ovogodišnjeg festivala ogromnu ulogu imaće i oficijelni žiri u kojem pored Linča i Stonove ne treba prevideti ni dvostrukog dobitnika “Zlatne palme” Bila Ougusta, kao ni njegove proslavljene kolege Valtera Salesa, Raula Ruiza i Kloda Milera. Čast da otvori 55. festival pripala je filmu “Kraj Holivuda” (Holldžnjood ending) Vudija Alena, variranje njegove omiljene teme o neurotičnom umetniku, njegovim frustracijama i odnosu prema ženama. Ovoga puta može nas zabaviti dosetka o reditelju koji pokušava da pravi film krijući svoje slepilo, ali i to je trik koji se u Alenovom filmskom pozorištu brzo troši besomučnim ponavljanjem.
       Inače, sam autor je u jednom intervjuu, na sam dan otvaranja, rekao i sledeće: “Francuzi su me uvek smatrali primerom pravog umetnika i intelektualca, a ja zapravo nisam ni jedno ni drugo.” Lako ćemo u ovom iskazu otkriti lucidnost i iskrenost svojstvenu starcima, što, naravno, ne znači da se biološki i stvaralački časovnik uvek poklapaju. (Jer dok je Alen još pre deset godina bio starac, sklon da nas zamara ponavljanjem istih priča, Bunjuel je u sedamdesetoj bio mladić, u vreme dok je snimao “Diskretni šarm buržoazije”).
      
       Nezaslužena čast
       U takmičarskoj selekciji festivala ponavlja se već uobičajena sklonost ka kompromisima. Tako se, kao direktna posledica delikatnih političkih odnosa, lokalpatriotizma, ili respekta prema rediteljskim autoritetima, u konkurenciji našlo i nekoliko filmova koji to ne zaslužuju. Učešće filma “Kedma” Amosa Gitaja može se objasniti kao veštački nametnuta protivteža duhovitom ostvarenju Palestinca Elije Sulejmana “Božja intervencija” (Divine Intervention). Gitaj pokušava da otvori intrigantnu temu naseljavanja Izraela 1948. od strane evropskih Jevreja koji su preživeli pakao holokausta, no njegovo pripovedanje je neoprostivo razvučeno i anahrono, a likovi su svedeni na nivo opštih mesta. “Mari-Žo i njene dve ljubavi” Francuza Robera Gudigajana je po svemu bledo i nezanimljivo eksploatisanje motiva ljubavnog trougla, film koji se brzo zaboravlja.
       Izgledalo je da Marko Belokio (autor famoznog “Đavola u telu”) ima u rukama krajnje ozbiljnu i slojevitu priču: slikar Ernesto, ubeđeni ateista, od strane tajnovitih crkvenih velikodostojnika dobija poruku da će njegova pokojna majka odlukom Svete stolice biti proglašena za sveticu. Rascepljenost modernog čoveka između svetog i profanog, ovostranih i onostranih “kanona” bio je tek željeni cilj koji Belokio olako ispušta u drugoj polovini filma. Unoseći posve nemotivisano elemente farse, satire, kao i ljubavne priče, italijanski reditelj okončava svoju ambicioznu avanturu u ćorsokaku besmislenih konstrukcija.
       “Deset” Abasa Kjarostamija, nesumnjivo bolji od prethodno navedenih filmova, ipak predstavlja veliko razočaranje. Vodeći iranski reditelj, autor fascinantne trilogije o preplitanju života i filma (“Kroz maslinjake”, “Ukus trešanja”, “Vetar će nas odneti”), ovde sa krajnjim minimalizmom (ceo film sniman je u kolima, iz dva statična ugla kamere) nastoji da prikaže deset scena iz života iranske žene koje će govoriti o njenom položaju u društvu kao i pokušajima pobune. Ali ono što je ranije predstavljalo istinsko osveženje, sada već postaje zamorni manir režije; i prepoznatljiva uloga prostora izvan kadra, i “filozofija života” koju svaki od likova u vidu vlastite anegdote nosi sa sobom - sve to u filmu “Deset” deluje odveć namešteno, kao produkt već okoštalog autorskog koncepta.
       (Ima, naravno, i drugačijih mišljenja. Tako, na primer, Debora Jang, kritičar “Verajetija”, tvrdi da “Kjarostami pravi revolucionarni skok, tehnički i narativno”. Očigledno smo videli dva različita filma - Jangova sa svojih izrazito feminističkih pozicija, ja sa nešto drugačijih.)
       Ogromno interesovanje novinara pobudio je omnibus sedmorice vodećih svetskih reditelja pod nazivom “Deset minuta stariji” (Ten minutes older),prikazan van konkurencije. Kaurismaki, Hercog, Erise, Džarmuš, Venders, Spajk Li i Čen Kajge, svaki u svojoj priči, u svom autorskom registru bave se fenomenom vremena. Najvredniji su film Viktora Erisea (esej o rađanju i čudu života), kao i Džarmušova minijatura, posvećena vremenu glumice u predahu između snimanja dve scene. Spajk Li, okrenut politici, kao da je promašio temu, dok Čena Kajgea zanima donkihotovski pokušaj rekreiranja prohujalog vremena u miljeu savremenog Pekinga.
       Zanimljivo eksperimentisanje formom srećemo i u igrano-dokumentarnom filmu Majkla Vinterbotona “Danonoćna žurka” (24 Hours Partdž). Film govori o muzičkom pokretu (čiji je epicentar bio u Mančesteru 1976. iz koga se rađa pank, kasnije i “novi talas”. Snimci prvih koncerata Sex Pistols-a, Jodž Division-a i Nenj Oder-a kombinovani su sa igranom strukturom. Stiv Kugan koji tumači producenta Tonija Vilsona, vodič je kroz priču o legendarnim danima britanskog rokenrola.
      
       Nacija i fikcija
       Projekcija “Božje intervencije” Elije Sulejmana sigurno je jedan od najuzbudljivijih trenutaka ovogodišnjeg festivala - film palestinskog reditelja o putu između Jerusalima i Ramale, o gorućem sukobu i mržnji Izraelaca i Palestinaca ispričan je kao crna komedija, kao skup fragmenata od kojih bi svaki mogao biti kratki film za sebe. Sumornu realnost autor nadvladava originalnim humorom, elementima fantazije, negde čak i estetikom video-spota. Pravljena bez mogućnosti otklona i vremenske distance, u tragičnoj sadašnjici palestinskog naroda, “Božja intervencija” ne može da izbegne pristrasnost, u nekim momentima i ideološki naboj (npr. u dugoj sceni kada balon sa Arafatovom slikom nadleće položaje izraelske vojske). Ipak, Elija Sulejman je pre svega filmski umetnik čije ime treba zapamtiti - već i zbog paradoksalne činjenice da nijedan film nije toliko zasmejao kansku publiku kao njegova “priča o ljubavi i bolu”.
       Tragedijom i istorijskim pamćenjem sopstvenog naroda bavi se i Atom Egojan, kanadski reditelj jermenskog porekla. Njegov “Ararat” istražuje odjeke stravičnog genocida nad Jermenima 1915. kroz živote današnjih generacija iseljenika. U kojoj meri je istorija matrica koja oblikuje svest i podsvest modernog čoveka? Jesu li stradanja predaka za nas zbilja zauvek nestala?
       Ova, naizgled patetična pitanja, na koja smo s podsmehom navikli da se sećamo iz školskih čitanki - Egojan produbljuje na sebi svojstven način, koristeći artistički superiornu formu “filma u filmu” (u efektnoj epizodi reditelja pojavljuje se Šarl Aznavur). Patetika je na taj način otupljena ironijskom distancom; ostaje snažan imperativ: ne prepustiti prošlost zaboravu. (Tim povodom, jedan od Egojanovih junaka pominje kako je Hitler, nagovarajući svoje saradnike da otpočnu sa pogromima, rekao: Ko se još seća sudbine Jermena?) Uprkos snažnom etičkom angažmanu, “Ararat” ne spada u vrh Egojanovog opusa (“Egzotika”, “Slatka sutrašnjica”) - za razliku od njegovih egzistencijalnih drama, ovde ideja isuviše dominira nad pričom, teze nad likovima.
       Sa druge strane, Egojan kao i Elija Sulejman utvrđuje jedan od lajtmotiva ovogodišnjeg festivala, bavljenje istorijom i kolektivnim pamćenjem.
       Mozaik će biti do kraja sklopljen tek kada vidimo i “Rusku barku” Aleksandra Sokurova i “Pijanistu” Romana Polanskog.
      
       Legenda o naoružanom narodu
       U preispitivanje vlastite zajednice kreće i Majkl Mur, autor dugometražnog dokumentarnog filma “Bonjling for Columbine”. Povod za ovaj sarkastični prikaz savremene Amerike je masakr koji su dva učenika izvršila nad svojim drugovima u gimnaziji u Kolumbajnu. Sa kamerom u ruci, Mur otpočinje naizgled otkačeno istraživanje američkog mentaliteta. Otkuda tolika potreba za ličnim naoružanjem? Iza rediteljskih dosetki čeka nas ozbiljna sociološka i psihološka analiza (sumirajući raznorodne TV-programe, Mur zaključuje: niko nije toliko uplašen kao Amerikanci). Izvor ovakvog modela ponašanja autor pored ostalog nalazi i u američkoj spoljnoj politici. Ne slučajno, on će prizore masakra u Kolumbajnu upotpuniti događajem koji se zbio istoga dana (20. aprila 1999)- prizorom bombardovanja jedne bolnice u Srbiji. Od Paname, Salvadora i Indokine, do Nikaragve, Iraka i Avganistana, Mur dokumentovano i neumoljivo (možda inspirisan i studijama Noama Čomskog) iznosi naličje američke spoljne politike koja je odnela na stotine hiljada civilnih žrtava. “Bonjling for Columbine” je , čini mi se, prvi film koji se hrabro suočava sa pravim uzrocima tragedije od 11. septembra; uz ovo treba naglasiti da je Mur vrstan dokumentarista koji sjajno kombinuje različite medije, materijale, način i ton izlaganja.
       “Sve ili ništa” (All Or Nothing) britanskog reditelja Majka Lija predstavlja najviši umetnički domet prve polovine Kanskog festivala. Istina, Li nije doneo ništa novo u odnosu na svoje najbolje filmove (“Ogoljeni”, “Tajne i laži”) ali silinom emocija, snagom likova koji negde u predgrađu Londona žive svoje bedne i u isti mah zadivljujuće živote, koji su sve ili ništa, on je ponovo načinio podvig u aktuelnom okruženju filmske industrije. Kroz današnje suvišne ljude, kroz nižu srednju klasu Engleske, čiji je pesnik u pravom smislu te reči, Li na svoj način reinterpretira Bergmanov stvaralački kredo po kojem “u svakom čoveku postoji neka vrsta svetlosti”. Presudna uloga u njegovoj režiji pripada radu sa glumcima - zato je najveći deo konferencije za novinare ekipa filma posvetila tom dugotrajnom putu kreiranja likova koji istovremeno nose u sebi dokumentarizam i krajnju ekspresivnost. Na pitanje zašto se ne bavi i nekim drugim temama, Li iskreno odgovara: “Radio sam to u filmu ‘Topsdž-Turvdž’. Ali moja prava misija je da se bavim običnim ljudima, onima koje svakoga dana viđam u podzemnoj železnici u Londonu.”
      
       SRĐAN VUČINIĆ