Važno je da se precizno prevodi kad se sagovornici svađaju, i da se tačno prenese težina izgovorenih reči. Da li je psovana samo majka, ili je to krvava majka, ili, pak, žalosna majka?

      Često ga možete videti u diskretnoj blizini političara, prilikom poseta visokih vladinih delegacija ili državnika. Ko je makar jednom slušao njegovo prevođenje, upamtio je njegov suveren dubok glas i specifičnu, otmenu dikciju. Nikola Čajkanović, svojevrsna institucija simultanog prevođenja, veoma je neposredan u razgovoru, često se smeje i obožava svoje životinje: tri psa lutalice koje je prihvatio u dvorištu svoje kuće na Topčiderskom brdu, i nekoliko mačaka zbog kojih se vrata otvaraju oprezno.
       - Znate, da biste prevodili, potrebno je da nemate kompleks niže vrednosti. Ako se uplašite titule sagovornika, od prevođenja nema ništa. Kad mi kažu: Znaš,prevodićeš za toga i toga, obično odgovorim: Ako, milo mi je! I nikad se nisam uplašio ozbiljnosti nekih dijaloga. Znam da sam dobro preveo, neka se plaše oni kojima je to posao.
       MOJ OTAC: U šali bih rekao da sam nasledno opterećen; moj otac Veselin bio je naučnik, bavio se istorijom religija i predavao je klasične jezike i književnost na Beogradskom univerzitetu. Morao je da zna mnoge jezike, 15 ih je držao u malom prstu. Ja sam učio francuski od četvrte godine, nešto kasnije i engleski.
       Studirao sam na Građevinskom fakultetu, pevao u horu “Branko Krsmanović” i usput malo prevodio. Dogodilo se da sam otišao na jednu konferenciju, koju je organizovao Institut za strane jezike, primetili su da imam talenta i pozvali me da odslušam kurs za simultano prevođenje. Posle tog kursa pozvan sam da prevodim na jednoj, čak i za pečene prevodioce, veoma teškoj konferenciji. Tamo sam se lepo pokazao, i sa svih strana krenuli su pozivi za prevođenje. Nikad se nisam stalno zaposlio, za šta je, svakako, trebalo imati hrabrost. Opet, trebalo je da zaista dobro radim, da bih bio traženi prevodilac. Hvala bogu, do sada sam imao više ponuda za prevođenje, nego što sam to fizički mogao da postignem. Počeo sam 1964, eto, skoro 40 godina radim razne oblike prevodilaštva. To je dobar staž.
       Svakako da je tragična sudbina mog oca obeležila moj život. Pomalo sam neurotičan, ali to ide i sa mojom strukom. Psihijatri tvrde da su simultani prevodioci, po definiciji šizofrenici, da imamo podvojenu ličnost. Jedna ličnost sluša i shvata, druga prevodi i govori. Bez toga, nema nam posla. Moj otac je 1945. proglašen saradnikom okupatora; trebalo je rasturiti Beogradski univerzitet kako bi istorija Srbije otpočela 7. jula ‘41. Otežavajuća okolnost za njega bila je ta što je pre rata tri puta biran za dekana i zato što se zalagao da Univerzitet bude mesto za rad i studiranje, a ne za političke demonstracije. Pored toga, neko je bacio oko na njegovu katedru, i sud beščašća ga je oterao s Univerziteta. Tog dana kada je primio rešenje, pao je u krevet iz koga više nije ustao. Nije to mogao da preživi; bolovao je 14 meseci, sa strašnim mukama jer tada nije bilo lekova.
       PREVOĐENjE KAO ZANAT: Prvi prevodilački angažman dobio sam na Konferenciji o nauci i društvu, u Herceg Novom. Preko Jugoslavije je pokušano zbližavanje Amerikanaca i Rusa, gro učesnika tog velikog naučnog kongresa bio je iz Instituta Oukridž i Sovjetske akademije nauka. Svi učesnici došli su sa moćnim referatima i ono što je najteže za jednog prevodioca, iz različitih naučnih struka. Jedan je govorio o mikrobiologiji, drugi o atomskoj fizici... Sve neke takve grozne stvari; jedna za drugom se smenjuju, prevodilac nema vremena da uđe u štos.
       Za jedno veče bio je predviđen izlet brodom, pozove me organizator, kaže: Kolja, znam da si zezator, molim te napravi pablik rilejšn, da se ovi malo otkrave i zbliže! I ja sam taj zadatak obavio sa velikim uspehom: tražio sam da mi daju veliku količinu dobre rakije, nasuo sebi vodu u čašu i išao od stola do stola i kucao se sa učesnicima konferencije. Ponovio sam to jedno 20 puta, posle sat i po dve suprotstavljene strane pevale su naše skaredne pesme, kojima sam ih naučio. Počeo sam da prevodim i na političkim konferencijama; vide me na televiziji i misle da sam politički prevodilac. Međutim, neuporedivo više radio sam na naučnim konferencijama, prevodio na festivalima...
       Bilo je značajnih konferencija na kojima sam sticao rutinu. Iako sam dobro znao engleski i francuski, mislim da je to bilo samo 40 odsto onog što znam danas. Sad ću da ispadnem super uobražen, ja imam fond reči neuporedivo veći od prosečnog Francuza, Engleza ili Amerikanca. Recimo, prevodio sam čoveka koji je izmislio mašinu za prevrtanje ženskih čarapa; vrk-vrk, za nekoliko sekundi ona isplete čarapu, prevrne je, doradi šavove i petlju na peti i prstima i ponovo je okrene, jer se ne prodaje na naličju. Užasne pare je taj zaradio, ali to je nešto što običnom čoveku ne pada na pamet. Ili, da postoje dve svetske organizacije za flaširanje kisele vode, kao i svetska organizacija za proizvodnju sušenih kajsija.
       Uspeo sam da dresiram sebe da mogu da prevodim sve. Sasvim normalno i lepo prevodio sam stvari od kojih mi se diže stomak, ali prevođenje je zanat i ja pošteno prevodim. Svoja ubeđenja držim po strani. Naročito je važno da se precizno prevodi kad se sagovornici svađaju, tačno preneti težinu izgovorenih reči. Da li je psovana samo majka, ili je to krvava majka, ili, pak, žalosna majka? Kad Englezi hoće nešto vrlo gadno da opsuju, kažu: Idi u pakao! Kod nas ta psovka nije uvredljiva, kod nas se zna gde treba da se ide, i ja sam nekoliko puta prevodio u koji deo majke prozvani treba da ode. I to je prihvaćeno, kao ekvivalent.
       U ČAMCU: Žan-Luj Baro, direktor Teatra nacija iz Pariza, zajedno sa suprugom Lin došao je u Beograd, na svečano otvaranje Bitefa i prijem u Gradskoj skupštini. Pozvan sam da to prevodim; čekamo ga, čekamo, pojavljuje se pola minuta pre početka svečanosti koju uživo prenosi televizija. Potrčim za njim, kažem: dobro veče...! - Dobro veče, otrča za govornicu. Govorio je dvadesetak minuta, divno, spada u velike govornike. Kad je završio, popnem se na binu, prevedem celu njegovu priču i dobijem veći aplauz. Posle mi se izvinio, kaže: Znate, mislio sam da ste gradonačelnik. Debeli ste, sedi, postariji, u crnom odelu - vi ste prototip francuskog gradonačelnika. A vaš gradonačelnik više liči na sportistu! Bio je to veći kompliment za Živorada Kovačevića, nego za mene.
       Prevodio sam kenterberijskom arhiepiskopu kada je bio u poseti patrijarhu Germanu. Vratio sam se kući, posle teškog razgovora o euharistici, osmom članu simbola vere... Zazvonio je telefon, zvali su me sa estrade, da prevodim razgovore o angažovanju nove striptizete. Ne samo o finansijskim uslovima, već da pitam za detalje njene anatomije: kakvo joj je ovo, kakvo je ono?
       Lep utisak ostavio je na mene belgijski kralj Boduen. Bio sam sa njim i kraljicom sve vreme dok su boravili u Jugoslaviji, 1973. Na Ohridu, u Svetom Naumu jedna žena, kustos i prevodilac nije imala pojma o freskama u manastiru. Preuzeo sam banku i krenuo da pričam o detaljima fresaka. Kralj i kraljica samo su se zgledali. Kad su odlazili, dobio sam poseban poklon, ali malo je falilo da mi se desi veliki maler. Rečeno je da će oni ići čamcem, a ja kolima; najedem se divne makedonske kajgane u kojoj ima više luka... Kad, neko trči, kaže: Kolja ideš i ti u čamac! Šta ću sad?! Brzo sam ispirao usta, te kafom, te viskijem... U čamcu sam sedeo naspram njih, između nas bilo je manje od metra.
       Inače, najveći utisak na mene ostavio je Fransoa Miteran. Dobio sam zadatak da prevodim njegov govor u Saveznoj skupštini, obećali su mi tekst - nema teksta. Miteran je govorio iz glave, sat i po, kao da čita knjigu. Govor je mogao da se štampa, a da se nijedna zapeta ne promeni.
       NESVRSTANI: Išli smo u Maroko, trebalo je važnu zdravicu održati kod predsednika vlade. Napisali su je, preveo sam na francuski i otkucao je, a onda su dodate male ispravke - ponovo sam otkucao tu silnu zdravicu na tri strane. U avionu je delegacija diskutovala o njoj, ponovo su vršene ispravke, ponovo sam je prekucavao, a tada nije bilo kompjutera. Kad smo se tamo susreli s našim ambasadorom, predložio je: Znate šta, ne bi bilo dobro da se u zdravici kaže ovo... Četvrti put je prekucavam, lepo mi se ta zdravica popela na glavu. Stigli smo na očekivani ručak, počeli su razgovori i naš šef delegacije je predložio: ‘Ajde da ne držimo tu zdravicu, da se ne gnjavimo!
       Mnogo koristi i zadovoljstva donela mi je nesvrstanost. Sa našim delegacijama putovao sam u zemlje za koje su znali samo oni koji imaju petice iz geografije. Kome bi palo na pamet da ide u Lesoto, Togo ili Sijera Leone? Mislio sam da će nas u Maseri, glavnom gradu Lesota, smestiti u kolibama, kad tamo se nalazi jedan od najlepših “Holidej in” hotela. Domaćini su nam stidljivo objasnili razlog njegovog postojanja u Maseri. Južna Afrika koja se nalazi u neposrednoj blizini, bila je ekstremno puritanska zemlja - crno i belo nisu smeli da priđu jedno drugom, mladić i devojka ako idu podruku a ne venčaju se, imaju sankcije. Onda oni sednu u kola i za pola sata su u Maseri, tamo im niko ne postavlja pitanja.
       Prilično sam krupan, zbog glasa delujem autoritativno, a u tim siromašnim zemljama, onaj koji je debeo, uvek je neki veliki šef. Ostali ne mogu da budu debeli. Stoga su me stalno brkali sa šefovima delegacija; u jednoj zemlji stavili su mi stražu pred vratima hotelske sobe, u drugoj tražili da održim govor... Otvorim vrata, na jednoj hoklici sedi komandir straže, skoči. Vojnici mi odaju počast. Vratim se, opet ista ceremonija, puška o rame, puška k nozi... I tako desetak puta dnevno.
       Nisam bio pozvan da prevodim na Titovoj sahrani, bio sam malo skrajnut. Kako to izgleda?! Prestanu da vas zovu; pojma nemam o čemu se radi, niti dobijam objašnjenje. Ali, toliko sam uobražen da smatram da su oni više izgubili. Ja sam izgubio tezgu, a oni dobrog prevodioca.
       GDE SU TAJNE: Početkom devedesetih dogodilo se da su na dva aviona republičkih delegacija pukle gume prilikom sletanja. Kad je avion počeo da skakuće po pisti, istrčali su iz njega i bežali jedno 200 metara. Bio sam u drugom avionu, kad je i njemu pukla guma, počelo je glasno razmišljanje: Ko će sad da zapne za moje mesto? A ko će za tvoje? “Falkon” prima 12 putnika, ali po našim običajima “da li može samo ovaj da uđe...?” Uđosmo dvadesetpetorica u njega.
       Znate, imam osobinu dobrog prevodioca - ništa ne pitam. Jedne večeri, kasno, zovu me iz protokola, kažu: Zdravo, Kolja, kako si? - Eto, odmaram se. - Imaš li važeći pasoš? - Imam. - U šest ujutro doći ćemo po tebe! - Samo recite da li se ostaje duže, da bih poneo stvari? - Nema potrebe, samo jedan dan. U šest su došli po mene, u devet smo bili u Jelisejskoj palati. Tog dana bilo je desetak sastanaka, jedna luda jurnjava po Parizu.
       Naravno, nerviraju me mnoge stvari na takvim sastancima, ali uvek sam uspevao da ostanem miran. Jednom se u Ženevi govorilo o dosta važnim i škakljivim stvarima; sa koleginicom sam se smenjivao u prevodilačkoj kabini, na svakih 20 minuta. Kad završim svoju šihtu, izvadim iz džepa krimić i krenem da čitam. - Pobogu, pa kako možeš, šta se ovde događa a ti čitaš?! - Ja probao, pa mogu!
       Mada važim za prevodioca s velikim pamćenjem (to mi je donelo najviše poena), mogu da reprodukujem duga izlaganja, pet minuta posle toga ako me pitate o čemu se razgovaralo - pojma nemam. S jedne strane, to jeste prevodiočevo poštenje jer iz sobe ništa ne sme da izađe. Opet, možda je razlog u tome što sam uvek distanciran, neutralan, i to smatram svojom profesionalnošću. Često me pitaju da li znam neke tajne i da li moram da ih čuvam pod zakletvom. Nisam polagao nikakvu zakletvu ali, podrazumeva se da ni o čemu ne smem da pričam. Tokom svih ovih godina veoma retko se događalo da se na tim političkim sastancima o nečemu govori, a da se to sutradan ne pojavi u novinama. Verujte, nikad nikakve tajne nisam čuo. Gde ima tajni - u privredi, biznisu! Često sam prevodio tendere za građevinske firme; ako ponudim informacije o tome nekom ko takođe prodaje tendere, taj može da mi se oduži. Naravno, to nije moj princip; kad su me pozvali da prevodim jedan posao vredan 510 miliona dolara, pitali su me: Da li ste spremni da potpišete da nijedna reč neće izaći iz sobe? - Ako vam nije žao hartije i mastila, učiniću to! Pogledaju me i kažu: Hvala, ne treba.
       DEJTON-RAMBUJE: Komfor u Dejtonu bio je bolji od svih hotela u kojima sam boravio. Na jugoslovenskoj strani bila je delegacija Srbije, Crne Gore i Republike Srpske i svaka je dovela svoje obezbeđenje. Onda su Amerikanci rekli: Znate šta, mi smo domaćini, moramo da vodimo računa o vama! Pridodata nam je kompletna američka bezbednost, tako da smo imali četiri obezbeđenja, plus spoljašnje. Odmah su nam rekli da je zabranjeno pušenje. Ne zanima nas, mi pušimo!, odgovorili su naši. Pripadnici američkog obezbeđenja stalno su trčali napolje i mrzli se da bi popušili cigaretu. Kažemo im: Pa nemojte da idete napolje, vidite da svi pušimo?! - Izvinite, to je propis!
       Milošević se ponašao uobičajeno, mada, nisam prevodio za njega, više za druge. Često je sam razgovarao na engleskom. Žao mi je što nisam video Muzej vazduhoplovstva u Dejtonu, najbolji u svetu. U njemu je izložen avion braće Rajt, supertvrđava iz koje je bačena atomska bomba, kapsula sa Meseca i mali milion raznih aviona. Molio sam neposrednog šefa da me pusti, nije to učinio. - Šta ako kažu: Daj brzo Kolju, treba da se prevodi?! Nisam imao utisak da se u Dejtonu događalo nešto sudbonosno. Inače, nikad nemam takve percepcije. Kad smo se vratili iz Rambujea, pitaju me: Pa, hoće li nas bombardovati? - Ma kakvo bombardovanje, to su samo pretnje! Zaista, dok nisam čuo bombe, nisam verovao.
       Milošević nije odavao utisak zbunjenosti ili straha. U povratku iz Rambujea svi u delegaciji bili su ozbiljni; obično nije tako, ali nije bilo ni znakova panike. Mislim da niko od njih nije verovao da će se dogoditi bombardovanje. Ja sam očekivao da će biti još pritisaka na nas, eventualno da se ide tamo i tamo. Pogotovo nisam verovao da to može da traje 78 dana.
       SA KOŠTUNICOM: Prevođenje u Hagu je, skoro, OK. Bilo je nekih stvari koje nisu prevedene korektno. Kad se prevodi u brzini, može nešto da se ispusti, međutim... Predočio sam to kolegama i verujem da su preneli gde je trebalo. Većina ijekavskih prevodilaca regrutovana je i zaposlena u vreme kad su za nas sva vrata bila zatvorena. Saznao sam da sam i ja bio u kombinaciji za prevodilačku ekipu u Hagu, dok nisu čuli za moje godine. Tamo važi propis da prevodilac ne sme da bude stariji od 62 godine. To je sasvim bez veze, sećam se jedne žene koja je prevodila za UN, više puta dolazila je u Beograd. Radila je kao tri zmaja; otimali su se o nju, a imala je 94 godine.
       Normalno, nastavio sam sa prevođenjem za političare. Bilo je veoma prijatno i uzbudljivo biti sa Koštunicom u Bijaricu na Evropskom samitu, neposredno posle 5. oktobra. Ukazana mu je posebna čast, pogotovu od strane Širaka. Nakon toliko godina pljuvanja po nama, konačno da se čovek oseti dobro.
      
       LjUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Deset najznačajnijih događaja u mom životu: 1945/46. Stradanje, bolest i smrt mog oca ostavili su trag na moj život. Oktobar 1952. Stupio sam u hor i pomalo počeo da prevodim, i da se nekako uklapam u život.        1955. Strašno sam se razboleo od žutice. Lekari su sumnjali da ću ozdraviti. Izvukao sam se.        1956. Kad sam ozdravio, drugovi su me naučili da igram bridž. Do danas, to je moja velika zabava.        1957. Posle 12 godina odbijanja, dobio sam pasoš i odmah otišao na jedan lep festival u Moskvi. Posle i na turneju po Kini.        1960. Prva turneja po Americi. Sa “Krsmancem” obišao sam 250 američkih gradova, mada nisam bio na svim turnejama.        1961. Oženio sam se, a 1972. umrla je moja majka. To su važni datumi.        1964. Početak bavljenja prevodilaštvom. Odmah sam utrčao u vatru.        1975. Prevođenje govora Žan-Luj Baroa smatram svojim najlepšim prevodom.        Oktobar 2000. Sa Koštunicom u Bijaricu, na Evropskom samitu. Uvek je bio na počasnom mestu, pre svih drugih šefova država i vlada. Posle svega, kako da mi ne bude milo i drago.