Stan na osmom spratu, a kad lift ne radi odsečena je od sveta. Živi sa starim ocem. Leži na podu, jer otac ne može da je podigne. Nije okupana godinu dana, jer otac ne može da je odnese u kupatilo, već je samo briše vlažnim peškirom... Sin boluje od cerebralne paralize, a muž nema ruku. Majka puzi i na leđima nosi nepokretnog sina do kupatila. Jedino je drugi sin zdrav, ali je u vojsci... Devojčica ima lakši oblik mentalne retardacije, kombinovano sa cerebralnom paralizom. Teško se kreće, ali može da obavlja lakše poslove. Njena tetka ima isto oboljenje. Inače, u porodici, u stanu od oko 40 kvadrata živi njih osmoro... Ovo su neke od beležaka anketara koji su intervjuisali osobe sa invaliditetom u Srbiji. Zahvaljujući zajedničkom projektu francuske humanitarne organizacije
       HANDICAP INTERNATIONAL i Centru za proučavanje alternativa koje je finansijski podržao Biro za humanitarnu pomoć EU, nedavno je prezentovana prva nacionalna studija o položaju osoba sa invaliditetom u Srbiji.
       Do ove studije naša brižna država nije ozbiljno registrovala ni koliko ljudi sa hendikepima u njoj živi niti se naročito brinula o tome kako oni žive. Sada se pretpostavlja da ih ima oko pola miliona, što će mnoge iznenaditi, jer svako od nas zna da takve osobe retko viđa zbog čega i dobronamerni izvlače zaključak da je broj invalida zanemarljiv. Zbog čega su ovi ljudi nevidljivi? Istraživanje pokazuje da je tako zato što je njih 79 odsto (ukupno je bilo anketirano
       1 727 lica sa invaliditetom) odnosno njihove porodice, usisala crna rupa siromaštva - njihov mesečni prihod je manji od 3 000 dinara. Rezultati istraživanja pokazuju da 91 odsto ispitanika živi u porodici i da ih je 87 odsto nezaposleno. Društvena briga ih je toliko osokolila da 45 odsto invalida smatra da je život samo ponekad vredan življenja ili uopšte nije. Njih 36 odsto nisu u stanju da osnovne svakodnevne potrebe obavljaju bez tuđe pomoći.
       Humanost, solidarnost, dobrodušnost i požrtvovanost, neke su od osobina za koje neki predstavnici srpskog naroda tvrde da su svojstvene Srbima uopšte. Te osobine su toliko jake da invalidi tvrde kako su potpuno izopšteni iz života. Čak 52 odsto “nezahvalno” spočitava da im je javni prevoz nedostupan, što se trgovina tiče “razmaženih” je još više, njih 53 odsto - tvrdi da su im one nedostupne, dok 35 odsto “nerazumno” potencira javne službe kao za njih nedodirljive, misleći pri tom na opštinu, poštu ili MUP. U normalnim zemljama čovek bi pomislio da mogu da se oslone makar na zdravstvene i socijalne ustanove. Ali ne. Iako socijalne ustanove imaju zadatak da pomognu osobama sa invaliditetom da ostvare prava koja im po zakonu pripadaju, istraživanje je pokazalo da više od 60 odsto ispitanih osoba ima teškoća da dođe do centra za socijalni rad. Čak 56 odsto izjavljuje da su im zdravstvene ustanove delimično ili potpuno nedostupne.
       Šta onda reći o mogućnostima školovanja. Pokazalo se da je minimalno učešće učenika sa invaliditetom u ukupnom broju mladih koji se školuju. Najviše ih je izolovano u specijalnim školama. O poseti bioskopima, pozorištima i sportskim klubovima mašta više od 80 odsto invalida. Iako u našim zakonima piše da svaki javni objekat treba da ima i prilaz prilagođen invalidima, to nije tako. Na arhitektonske barijere hendikepirani nailaze svakodnevno, čak i pred crkvama. I eto kako čovek očas postane nevidljiv.
       Za razliku od naših toplih i saosećajnih ljudi hladni zapadnjaci potpuno su se prilagodili potrebama osoba sa invaliditetom. Zakoni su eliminisali i mogućnost diskriminacije pri zapošljavanju. Poslodavac je obavezan da ulaže u tzv. razumno prilagođavanje osoba sa hendikepom. Mora se misliti na prilaze, liftove, toalete, prilagođeno radno vreme, jer se podrazumeva “jednakost u pružanju prilika svakom pojedincu da učestvuje u društvenom i javnom životu”. Dakle, poslodavac nije u mogućnosti da odbije da uposli radnika samo zato što se radi o, recimo, gluvom ili slepom čoveku.
       S druge strane, naše društvo ne haje za tako mizerna civilizacijska dostignuća. Ono je sve snage usmerilo ka tome da kod hendikepiranih stvori i pojača osećaj odbačenosti, neželjenosti, nekorisnosti i nesamostalnosti. Studija o njihovom položaju pokazuje da je veliki broj invalida latentno depresivan. Naši ljudi okreću glave i često “oštećenje jedne funkcije vide kao oštećenje svih funkcija i osobu automatski otpisuju”. Predrasude postoje i prema porodici u kojoj živi osoba sa hendikepom. Okolina ih teši, prepričavajući da i oni čuju kako su “genetski kažnjeni”, “manje vredni”, “da ispaštaju porodični greh”... Toliko o urođenoj (pravoslavnoj) toleranciji koja, kao što vidimo, ne mora biti pre svega nacionalna ili politička. Ovde je većina “okrenula leđa” “ranjivoj” manjini. Humanisti pak, uporno i dalje tvrde da je život sa “drugima i drugačijima” u korenu ljudskog življenja i da je samo takav život istinski zdrav i društven. Možda smo bezobzirni, jer smo i sami duboko društveno i mentalno hendikepirani. I to nema veze samo sa siromaštvom koje mnogi koriste kao najubedljiviji izgovor.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ
      
      

Naše društvo je sve snage usmerilo ka tome da kod hendikepiranih stvori i pojača osećaj odbačenosti, neželjenosti, nekorisnosti i nesamostalnosti. Studija o njihovom položaju pokazuje da je veliki broj invalida latentno depresivan