Edmund Štojber, kandidat CDU-CSU za kancelara Nemačke, smatra da se Turskoj "ne sme dopustiti da postane članica Evropske unije". Multietnička i ekonomski integrisana Evropa se podrazumeva, dok je za Evropu sa srećnom verskom koegzistencijom potrebno, kako izgleda, veće umeće

      Svi znamo, svi smo tako učili, da je Turska i azijska i evropska zemlja. Možda ne tako kao Rusija, ali sa dovoljnim i specifičnim prisustvom u Evropi - od gastarbajtera, preko raznih ekonomskih i političkih integracija, do kulture, umetnosti i turizma. Turska je članica Saveta Evrope, važna članica NATO-a i pridružena članica Evropske unije. Po svojim najvažnijim stremljenjima i savremenim najvišim dostignućima, ona je odavno više u Evropi, nego u Aziji.
       Istina, iako je njena saradnja sa Zapadnom Evropom vrlo intenzivna, njene šanse da skoro postane punopravna članica Evropske unije manje su nego šanse nekih istočnoevropskih zemalja u tranziciji. Razlozi nisu u geografiji, kao što nisu ni za druge Evropljane van Evropske unije. Otuda je u najmanju ruku čudno što se u poslednje vreme može čuti da Turci, zapravo, i nisu u Evropi.
       Ako bi to tvrdili neki zadrti balkanski hrišćani koji sebe smatraju potomcima slavnih branilaca Evrope od islama, situacija se ne bi uzimala politički ozbiljno. Ali ako je to jedna od predizbornih tema u tako važnoj zemlji Evropske unije kao što je Nemačka, onda nešto nije u redu ni sa geografijom, ni sa istorijom, ni sa tekućom politikom.
       Edmund Štojber, kandidat CDU-CSU za kancelara i ozbiljni konkurent socijaldemokrati Gerhardu Šrederu, izjavio je da se Turskoj "ne sme dopustiti da postane članica Evropske unije". Postoji opasnost, ističe on, od širenja Evrope na Istok. Evropa je entitet sa geografskim limitima. A ti limiti se ne protežu do tursko-iračke granice.
       Neki Štojberovi politički tumači, međutim, primećuju da on nema u vidu samo geografiju, nego i "kulturno - istorijske razlike". On granicu između Evrope i Azije vidi, po starovremskom stereotipu, i kao granicu između "dva različita sveta", hrišćanskog i muslimanskog. Jedan od analitičara evropskih kretanja, poljski profesor Aleksander Smolar, smatra da ni neki drugi političari nisu daleko od onoga što Štojber posredno, iako ne izričito, tvrdi: da je 1999, prihvatanjem Turske za pridruženu članicu EU, možda "napravljena greška".
       Turska je, da bi postala pridružena članica, morala da ispuni stroge kriterijume Evropske unije. U svoj ustav, koji je usvojen 1980, posle vojnog puča, unela je 34 amandmana koji se odnose na vladavinu prava i širu demokratiju. Ukinula je smrtnu kaznu, dopustila emisije na kurdskom jeziku, ukinula zabrane javnih skupova, uvela više civila u Nacionalni savet za bezbednost, smanjila vreme pritvora osumnjičenih za krivična dela i slično.
       Evropska unija je prihvatila program reformi u Turskoj, ali je zahtevala i dodatna poboljšanja, posebno u oblasti ljudskih i građanskih prava. Turska je mnoge od tih uslova ispunila ili se obavezala se da će ih ispuniti u dogledno vreme. Ipak, sada se čini, i to ne samo Turcima, da - iako su evropski političari tvrdili da EU okuplja "demokratije sa slobodnom tržišnom privredom, bez obzira na kulturno nasleđe" - drukčija religija odjednom može da bude dodatna barijera za ulazak u Evropu.
       Ako je geografska granica između Evrope i Azije na Uralu i na Kavkazu, Azerbejdžan je više u Aziji nego Turska, a takođe je muslimanska zemlja. Pa ipak, bez teškoća se našao u Savetu Evrope, predvorju Evropske unije. U Savet Evrope su ušle i u Evropsku uniju žele da uđu Albanija i Bosna i Hercegovina koje su takođe, u velikoj meri, muslimanske zemlje. Njihov islam za neke evropske desničare nije problem, a turski jeste. Zašto?
       U predizbornim kampanjama se, najpre, biraju teme koje donose glasove birača. Štojber se usmerio na Tursku zato što je najveća muslimanska zemlja na evropskom tlu, ali i iz još dva razloga.
       Prvo, u vreme prevage desnice nad levicom u celoj Zapadnoj Evropi, veće šanse da osvoji vlast ima političar koji se zalaže za strožu imigracionu politiku, a u Nemačkoj su Turci najbrojniji među gastarbajterima. Njih birači takođe najbolje poznaju kao strance druge vere i kulture koji se, i zbog drukčijih običaja i društvenih konvencija, teško integrišu u nemačku, odnosno - kako Nemci mogu da misle - u evropsku sredinu.
       Drugo, posle terorističkog napada na SAD, 11.septembra prošle godine, širom Zapadne Evrope je ojačalo antimuslimansko raspoloženje, pa je tako i u Nemačkoj. Štojber pribegava stereotipu o različitim kulturama, hrišćanskoj i islamskoj, implicirajući njihovu tešku pomirljivost. Geografski limit je samo izgovor da se pod Evropom, zapravo, podrazumeva hrišćanska, odnosno prvenstveno katolička i protestantska Evropa, jer je ona ta koja ima tradiciju demokratije, liberalizma i vladavine prava, a da se ipak ne tvrdi - kako se to omaklo Berluskoniju - da je hrišćanstvo navodno superiornije od islama. Štojberovi birači su hrišćanski demokrati. A na Tursku je natovaren i deo tuđeg tereta. Ona jeste islamska, ali je i najveća sekularna islamska država, sa laicizmom koji je približava mnogim vrednostima moderne Evrope.
       U politici se ne ostvaruje sve šta se izgovori u predizbornoj kampanji u borbi za glasove, ponekad i uz podsticanje niskih strasti. Međutim, otvara se jedna važna tema za buduću uvećanu Evropsku uniju. Multietnička i ekonomski integrisana Evropa se podrazumeva, dok je za Evropu sa srećnom verskom koegzistencijom potrebno, kako izgleda, veće umeće.