Susedi u ratu: Jugoslovenski rat na karikaturama(3)

      Još pre izbijanja niza građanskih ratova prikazivanih kao poslednji "argument" za raspad multietničke federalne države Jugoslavije, u središtu pažnje nalazile su se borbene zone, naročito u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Gejl Stouks sa saradnicima daje pregled literature na engleskom, iz kog se vidi da onim oblastima života u bivšoj Jugoslaviji na koje rat nije neposredno uticao nije posvećena odgovarajuća pažnja. Indikativno, ovo je posebno bio slučaj sa Srbijom, i pored ključne uloge koju je njena vlada odigrala u rasplamsavanju ovih ratova.
       Ista nedoslednost u pogledu nacionalnosti primetna je u antropološkim studijama izlaganim na međunarodnim konferencijama i objavljivanim u međunarodnim publikacijama. Dok su antropolozi i etnolozi iz drugih delova bivše Jugoslavije, naročito iz Hrvatske, bili vrlo aktivni u međunarodnom antropološkom diskursu, naučnici iz Srbije nisu dali neki značajniji doprinos. Sankcije Ujedinjenih nacija koje su na snazi bile od proleća 1992. do jeseni 1996, i s njima skopčana katastrofalna ekonomska situacija u Jugoslaviji, ne mogu se smatrati jedinim odgovornim činiocima. U sad skresanoj Jugoslaviji, krajnje ksenofobična atmosfera koju je stvarala zvanična propaganda, kao i izolacionizam što ga je nametao režim - takozvane unutrašnje sankcije - bili su isto toliko značajni za sprečavanje slobodnog protoka informacija. Zbog toga su najbolje tekstove o srpskoj situaciji napisali srpski (ili "sa Srbima orođeni") naučnici i studenti u inostranstvu koji su, zahvaljujući rođenju ili braku, imali lakši pristup oboma svetovima. Uloga naučnika s "dvojnim identitetom" možda će postati još značajnija u godinama koje su pred nama. Nakon što je od sedamdesetih decenijama bila pod uticajem zapadne antropologije, čini se da je novija srpska etnologija krenula putanjom unatrag, ponovo težeći da postane "nacionalna nauka".
      
       Druga odlika načina na koji su strani naučnici pisali o zbivanjima u bivšoj Jugoslaviji bilo je manje-više ujednačeno isticanje sukoba između nacija, dok se retko ukazivalo na sukobe koji su se odigravali unutar jednog jedinog etniciteta. Takav stav stvorio je iluziju da su sukobljene nacije uglavnom homogene, upravo kako su njihovi vladari i želeli da one izgledaju. Ponekad, žao mi je što moram da kažem, i u izveštavanju medija, i u naučnim prilozima, ponavljala se uprošćena manihejska dihotomizacija u kojoj je, na osnovu istorijskih mitova i klišea, veličana sopstvena nacija, dok je Drugi svođen na negativne stereotipe skovane i upotrebljavane u medijskim ratovima koje su bivše jugoslovenske republike vodile jedne protiv drugih. Ovo je, međutim, daleko od istine. Zacelo je bilo slučajeva kad se većina (etnički definisane) nacije neko vreme slagala sa svojim vođstvom i podržavala ga. Ipak, trajne, žestoke, a često i nepomirljive razlike između grupa unutar nacija bile su leitmotif i istinski izraz procesa tranzicije koji su usledili posle raspada komunističkog/socijalističkog režima.
       Suprotno čestim pokušajima da se rat u bivšoj Jugoslaviji predstavi kao provala stare mržnje, istorijski dokazi pokazuju da su sadašnjim etničkim/religijskim sukobima prethodila samo zverstva počinjena tokom Drugog svetskog rata. Stolećima pre nego što su nacionalističke ideologije izmišljene i upotrebljene kao sredstvo transponovanja sukobljenih interesa u emocijama nabijene etničke pritužbe i nepravde, nacije bivše Jugoslavije provele su dug period mirno živeći jedne pored drugih, naročito u najmešovitijim etničkim zonama. Iako se različite etničke, kulturne i religijske grupe sa istim lebensraumom nikad nisu do kraja integrisale, ako se integracija shvati u smislu "lonca za topljenje", one jesu uspešno međusobno komunicirale, i napredovale su kao grupe s jasno određenim identitetima.
       S druge strane, isto im je tako zajedničko bilo i gotovo celo stoleće povremenih provala neprijateljstava, i ova su postala važan deo njihovih kolektivnih istorijskih sećanja. Najveći deo negativnih sećanja stvoren je dok su delile zajedničku jugoslovensku državu. Jugoslovenstvo kao kulturna i politička ideja sa asimilativnim i integrativnim implikacijama nastalo je u devetnaestom veku. Ono je evoluiralo u alternativu oživljavanju partikularističkog etno-nacionalizma među Južnim Slovenima. Jugoslovenstvo je, međutim, kompromitovano u razdoblju između dva svetska rata, i to uglavnom usled srpske hegemonije. Ovo je odvelo nacionalnim antagonizmima, otvorenim animozitetima, i na kraju, jezivim zverstvima počinjenim u Drugom svetskom ratu. Ipak, ideja je očuvana i oživljena u pan-jugoslovenskom partizanskom pokretu, postavši osnova "Druge" ili "Titove Jugoslavije".
      
       Drugoj Jugoslaviji, s njenom autoritarnom prirodom komunističkog/socijalističkog režima, obično se odaje priznanje da je otprilike pola stoleća udahnjivala drugi život jednoj zemlji sastavljenoj od "nespojivih entiteta". Smatra se da je Jugoslavija opstala samo zahvaljujući tome što je režim čvrsto držao u rukama "nacionalno pitanje". Ta čvrstina trajala je uporedo s kontrolom nad drugim vidovima javnog života, posebno nad ekonomijom i političkim sistemom. Bez nje bi centrifugalne sile etničkih antagonizama izazvale rasturanje višenacionalne države mnogo pre kraha socijalističkog sistema. Zaista se i činilo da je režim, sa svojim alternativnim (ali i dalje marksističkim) pristupom "nacionalnom pitanju", pronašao izvodljivo rešenje. Činilo se da je jedinstveni pojam "bratstva i jedinstva", kojim se podrazumevao skladan život povezanih ali različitih grupa ljudi kojima je dato pravo da očuvaju individualne identitete, sposoban za život. U stvari, kao pokušaj da se svim konstitutivnim nacijama obezbedi pravo na samoopredeljenje, i da se uravnoteže mogućna premoć i uticaj većih etničkih grupa, za vreme titoizma stvorene su nove nacije. U njih spadaju Makedonci, Crnogorci i, na kraju, Muslimane je, posle zahteva da budu priznati kao svetovna nacija, a ne kao verska zajednica, 1968. formalno i priznao kao takve Savez komunista Jugoslavije.
       Ispod površine, međutim, stav Komunističke partije prema nacionalizmu bio je složeniji. Iako se činilo da ona istinski slavi oživljeno jedinstvo, njena predanost jedva da je išla dalje od deklarativnog nivoa. Umesto da ponudi neko rešenje, režim je više manipulisao situacijom sopstvenih ciljeva radi. Sa sećanjima na bivše etničke/nacionalne animozitete, naročito one iz Drugog svetskog rata, režim se nikad nije čestito poneo, nego ih je potiskivao kao da se zbivanja na koja su se odnosila nikad nisu ni desila. Isto je tako potiskivao i spontano izražavanje nacionalnog identiteta koje bi dolazilo odozdo. To se izražavanje kretalo od dobroćudnog, kao što je etnička i regionalna narodna muzika u kojoj su slavljeni neki nacionalni verski ili istorijski praznici, do ozbiljnog kršenja komunističkog poretka, kao što su otvorene, s politikom skopčane manifestacije nacionalizma. U ove poslednje spadaju erupcije albanskih pobuna na Kosovu šezdesetih godina; dalje, hrvatski Maspok (Masovni pokret) i srpski Liberalni pokret početkom sedamdesetih.
       Istovremeno, nacionalizam je neprestano potpirivan odozgo. Pojedinci koji su se na popisima stanovništva izjašnjavali kao Jugosloveni razvrstavani su kao "neizjašnjeni". Od sredine pedesetih, etničkim identitetima jasno je davana prednost nad pan-jugoslovenstvom; još značajnije, vlada je iskazivala veoma naglašenu ambivalentnost. S jedne strane, partijske čistke početkom sedamdesetih imale su za cilj da odstrane nezavisne republičke političke elite, i da minimizuju nacionalističke sukobe. S druge, dok je nastojala da zadrži kontrolu nad nacionalističkim pokretima, Partija je istovremeno, i postepeno, od kraja pedesetih i početka šezdesetih godina, vlast prenosila s federalne vlade na republičke vlade. Tako je stvoreno ne-unitarno, konsocijaciono uređenje. Republike, kao teritorijalne administrativne jedinice, s jednim jedinim izuzetkom - Bosnom i Hercegovinom i njenim tripartitnim etničkim sklopom - bile su i domovine, svaka po jedne glavne nacije. Ovaj prenos vlasti išao je naruku ideji stvaranja, ili ponovnog stvaranja, država-nacija, i pripremio teren za vaskrsavanje pojedinačnih nacionalnih planova. No problem je bio u tome što su u republikama, ponovo uz jedan jedini izuzetak, živele i velike "manjine", što je otvaralo mučnu temu etničkog/teritorijalnog razgraničenja unutar republika.
       Kad je vlast jednom preneta na republike, njihove su elite otpočele da podstiču nacionalizam kao sredstvo pribavljanja podrške i legitimiteta unutar granica sopstvene jurisdikcije. Decentralizacija partijske/državne birokratije, i razgranjavanje sistema samoupravljanja s njegovom složenom strukturom nezavisnih, a ipak sukobljenih segmenata, koji je uveden sredinom sedamdesetih, doveli su do fragmentacije jugoslovenskog društva po nacionalnim šavovima. Godine 1974. federalni ustav, navodno sastavljen da spreči raspad zemlje, zapravo je ozakonio partikularizaciju time što je dao "nacionalnu državnost republikama i autonomnim pokrajinama, Kosovu i Vojvodini. U stvari, on je obezbedio legalnu osnovu za potonje otcepljenje republika/država, koje je pothranjivalo političko suparništvo između elita na vlasti u njima.
       Sedamdesete su, stoga, bile "zlatne godine" socijalista, i vreme kad su snage odgovorne za konačni raspad "Druge Jugoslavije" afirmisane i institucionalizovane. Tokom te optimističke dekade preovlađivale su slike napretka. Poboljšana ekonomija, zasnovana više na povoljnim stranim kreditima nego na povećanoj produktivnosti, omogućila je znatan porast životnog standarda. Istovremeno, liberalizam, čak i kad su mu pretile partijske čistke, obezbedio je intelektualnom i društvenom životu slobodu bez presedana. Suprotno ovome, naredna decenija donela je bezbroj pokazatelja da nailaze zaista teška vremena. Početkom osamdesetih jugoslovenska kriza počela je da izbija na površinu u korenito izmenjenim okolnostima. Unutra, usled Titove smrti 1980. i poodmakle političke i privredne decentralizacije, nije preostao nikakav centralni autoritet koji bi preuzeo vođstvo i iznova potvrdio jedinstvo. Spolja, izgubivši svoj strateški značaj s posthladnoratovskim globalnim pomeranjima u strukturi moći, Jugoslavija je bila lišena velikodušne strane finansijske pomoći. Umesto toga, bila je primorana da podmiruje dugove. Tito više nije mogao lično da rešava rastuće probleme. Opipljive ekonomske poteškoće, kao što su nestašice robe i usluga, teška energetska kriza, ogroman porast troškova života, i inflacija ogromnih razmera, postali su nova stvarnost. Ovakav razvoj stvari inicirao je osiromašenje srednje klase i bogaćenje malobrojnih koji su imali povoljan politički i društveni položaj (videti Prošić-Dvornić, 1990).
      
       Ranih osamdesetih, društvena i ekonomska nezadovoljstva, ispoljavana kroz štrajkove i demonstracije, jasno su pokazala sve veće nezadovoljstvo sistemom. Sredinom osamdesetih očigledno je postalo da je, uprkos svim pokušajima da se postojeći sistem predstavi kao nezamenljiv, stara socijalistička ideologija potrošena. Ona nije mogla ni da bude nadoknada za sumornu stvarnost, ni da prikrije sopstvene neuspehe. Sistem se skršio upravo kad je čitav evropski komunistički svet počeo da pokazuje znake raspadanja. Jugoslovensko društvo ušlo je u dramatičnu graničnu fazu u kojoj se kriza mogla razrešiti ili kroz obnovu, ili kroz promenu. Prvo rešenje bilo je pokušaj da se pliva protiv struje u nastojanju da se zadrži komunizam-posle-komunizma. Drugo, pomeranje prema jednom novom, otvorenom, građanskom i pluralističkom društvu kojim bi upravljale demokratske institucije, i koje bi krenulo putem slobodne tržišne privrede.
       Drugo rešenje, međutim, iziskivalo je odustajanje od totalitarne vladavine, i, na kraju, to da stare političke elite napuste vlast. Ušančene birokratije bile su i nesposobne, i nevoljne da izleče bilo koji vid krize. Ni birokratije ni elite nisu bile spremne da odustanu od vlasti i uvedu bilo kakvu istinsku promenu. Pošto je njihova vlast poticala iz autoritarnosti sistema, jezgro se moralo sačuvati neizmenjeno. Stoga su rešenje pronašle u staroj-novoj ideologiji etničkog nacionalizma, koji će u Istočnoj Evropi uskoro postati uobičajen kao faza u tranziciji od totalitarizma u demokratiju. Pokazalo se da je to odlična zamena za propalu socijalističku dogmu. Socijalni i ekonomski problemi sve su se više prevodili u etnička nezadovoljstva i kivnosti. Krivica za katastrofalnu situaciju skrenuta je s političkih elita na spoljnog neprijatelja, a naročito na druge nacije u Jugoslaviji i izvan nje. Politički i nacionalni mitovi beskonačno su se obnavljali u razne svrhe.
       Proces razbijanja federalne države uključivao je i porast zanimanja za nacionalnu istoriju i kulturu, koji je podržala vlada, s ciljem da se ožive dugo potiskivani nacionalni politički identiteti, kao i izbliza kontrolisanu medijsku upotrebu etničkog/kulturnog stereotipisanja. Jugoslovenske nacije koje su ranije živele u federaciji pretvorene su u međusobno neprijateljske entitete nesposobne da dele zajedničku državnost. Neka obeležja diferencijacije preuzeta su iz istorijskog inventara stereotipa. Sećanja na nekadašnje sukobe reaktivirana su kako bi se izgradile naizgled neprevazilazive etničke barijere. Inkorporisanje "tradicija" u moderne političke mitove obezbedilo je veoma potreban kredibilitet. Takvi mitovi ne mogu "rasti slobodno; oni nisu divlje voće iz bujne mašte. Oni su veštačke tvorevine koje su fabrikovali veoma vešti i lukavi umetnici".
      
       Suština procesa bila je u tome da se sopstvenoj grupi pripišu izrazito pozitivne osobine (samodeifikacija), a da se za to vreme Drugi satanizuje. Kad se jednom objektivne i pripisane etničke razlike transponuju u jezik političke propagande, one bivaju pretvorene u nemilosrdne, šovinističke, i ratoborne poruke. Ove u rukama mnogobrojnih ratnih huškača ubrzo postaju smrtonosno verbalno oružje. Upotrebom medija pod kontrolom države, glavno oruđe promovisanja "politički ispravnih" načina mišljenja u autoritarnim društvima, "medijski rat", uskoro biva transponovan iz virtuelne u stvarnu životnu bitku za "etničke identitete". Bivše "bratske" nacije ne samo da su predstavljene kao neprijatelji nego i kao nehumana čudovišta, vredna jedino za to da zauvek nestanu iz ljudskog roda. Dosledno tome, masakri, etničko čišćenje, prinudne razmene stanovništva, zarobljenici u ratnim logorima, silovanje, besmisleno razaranje gradova i sela i druga zverstva smatrani su samo nesrećnim i neizbežnim nusproizvodima pravedne borbe.
       Jedna od najmoćnijih metafora upotrebljavanih za diferencijaciju naroda bivše Jugoslavije bila je dihotomija Balkan nasuprot ne-Balkanu. "Jezik orijentalizma... kao moćan skup kategorija kojima su se mogla žigosati društva koja nisu bila 'demokratije zapadnog stila'" primenjivan je s ciljem da se iznova definiše kulturna (politička, ideološka) geografija. U severozapadnim delovima zemlje (Hrvatska, Slovenija) za jugoistočne oblasti upotrebljavani su pridevi kao "vizantijski", "balkanski" ili "pravoslavni". Objektivno, ovim se pridevima opisuje istorija istočnih teritorija. One su zaista bile deo Vizantijskog carstva, njihovo je satnovništvo i dalje pretežno pravoslavno, i locirane su na Balkanskom poluostrvu. No u kontekstu "nadevanja imena", svaki od ovih prideva ima specifične negativne konotacije kao što su zaostalost, lenjost, siromaštvo, nasilje, ili autoritarnost, necivilizovanost. Očigledno, svrha grupisanja društva na "balkanskom polu" nije bila samo ta da se ona obeleže kao različita, nego, značajnije, kao manjevredni Drugi. Poruka je bila da za severozapadni, "evropski" pol, produžavanje zajednice sa jugoistočnim regionima ne može da znači drugo do istorijsko nazadovanje. Prema istom skupu pravila o isključivanju/uključivanju, "evropejci" su sebe mogli da opažaju samo kao "civilizujuće činioce" spram satanizovane "balkanske pretnje", ili kao "cordon sanitaire" protiv "istočne plime haosa". Ova ambivalentna orijentacija, koja se otvarala prema Evropi a isključivala "drugačiji Jug", uočljiva je bila u Sloveniji još od početka tamošnjeg kontroverznog procesa demokratizacije sredinom osamdesetih godina i bila jezgrovito izražena u ono vreme popularnim grafitom: "Burek? Nein, danke!"
       Na ovo je nacionalistička Srbija reagovala na način za koji se činilo da opravdava upornu upotrebu "orijentalizujućih metafora". Žigosala je drugu stranu kao "lakeje stranih gospodara" i "izdajice bratske sloge i poverenja". Gora od svega bila su uopštavanja bez osnova. Na primer, zverstva što su ih u Drugom svetskom ratu počinile ustaše, proširena su tako da obuhvate celu hrvatsku naciju, koju su Srbi etiketirali kao "genocidnu". Suprotno tome, u srpskoj predstavi o sebi, srpska je nacija veličana kao "mučenički, nebeski narod", vazda spreman da "žrtvuje svoje zemaljsko bitisanje za božansku stvar", viši moralni poredak. Dok su zapadnjaci, Hrvati i Slovenci, viđeni kao utonuli u grešni život pod vladavinom materijalizma, sekularizma i pohlepe, Srbi i ostali slovenski pravoslavci predstavljani su kao ljudi koji su sačuvali izvornu evropsku duhovnost i vrednosti otelovljene u veri, filozofiji, i istoriji "s dušom". Stoga su Srbi i morali da obave "plemenitu istorijsku misiju" i povedu "grešni Zapad" natrag, njegovim korenima. U toj graničnoj zoni između severozapadnog "evropejstva" i jugoistočnog "balkanizma", obeležja inferiornost/superiornost okretana su u korist strane koja je i izvodila postupak razgraničavanja.
      
       Godine 1981, uprkos obnavljanju kosovske krize, kad su Albanci otvoreno demonstrirali zahtevajući otcepljenje od Jugoslavije, i kad je kao protivmera mogućna postala vojna intervencija, glavna briga običnih ljudi bilo je teško stanje u privredi. Etnički sukobi u južnoj autonomnoj pokrajini Kosovu i dalje su im se činili kao nešto veoma daleko. Održavalo se uverenje da je posredi lokalizovan, a ne sistemski problem, problem s kojim vlada može da se izbori. Za većinu, sedamdesetih i osamdesetih godina opipljivija pretnja bio je egzodus Srba i Crnogoraca sa Kosova u užu Srbiju. Uživljavanje u njihove pritužbe protiv Albanaca nadvladala je ozlojeđenost zbog "uljeza" koji zaposedaju teritoriju "domaćih".
       Nekoliko godina kasnije predstave su se promenile. Srbi i Crnogorci sa Kosova predstavljeni su kao žrtve, a Albanci kao mrski Drugi - kao kovači genocidnih planova, izdajice, neverni silovatelji "naših žena", i osvajači srpskog tla. To je bila prva slika mrskog "Drugog", uzroka svekolikog zla, koju je stvorila srpska nacionalistička propaganda. Kad se ona jednom oblikovala, lako je bilo proširivati je tako da obuhvati sve druge potencijalne neprijatelje, stvarne ili zamišljene. Ovi su se kretali od "ustaša" (Hrvata), "Turaka" i "mudžahedina" (bosanskih Muslimana, Albanaca), do Kominterne, Vatikana, i nacista, kao i "Novog svetskog poretka". Razlog za ovu dramatičnu promenu stava nije bio taj što je srpska politička elita, suprotno svojim javnim izjavama, odjednom uvidela da su etnički sukobi na Kosovu gorući problem koji se mora rešiti. Umesto toga, ta je elita pomenuti problem videla kao idealno polazište za oživljavanje srpskog nacionalizma.
       Ovo je postalo očigledno početkom 1986. s usponom jednog beskrupuloznog, vlasti gladnog i pragmatičnog aparatčika, Slobodana Miloševića, iz redova srpske komunističke partije. On je od samog početka jasno dao na znanje da nije voljan da pravi kompromise sa ostalim republikama, niti da prihvata potrebu za privrednim i političkim reformama. Njegova je ambicija bila da postane "Tito posle Tita" i da čvrstom totalitarističkom rukom vlada celom bivšom Jugoslavijom. U njegovom rečniku "reforma" je značila restauraciju komunističkih vrednosti, i centralizaciju vlasti. Svestan da socijalistička formula više nije delotvorna, Milošević je odlučio da iskoristi veliku srpsku dijasporu, nastojeći da je dovede pod ideološki kišobran srpskog nacionalizma. Ova zamena ideologija obezbedila bi pojavu revolucionarnih preobražaja, a pri tome sprečila, ili barem odgodila neminovno, promenu suštine sistema totalitarne vladavine.
       Kosovo, usled značaja koji ima i kao kolevka, i kao grob srpskog srednjovekovnog carstva, poslužilo je kao idealno polazište za kristalizaciju srpskih etničkih osećanja. Iako je Srbija pala pod tursku vlast tek posle pada Smedereva 1459, kao trenutak kataklizme označena je Kosovska bitka 1389. Taj je događaj srpska usmena tradicija epskog pesništva pretvorila u mit. Sredinom devetnaestog veka objavljivane su reprodukcije kao deo izvornog procesa građenja nacije. Ovim arhetipskim nacionalnim mitom poraz je pretvoren u moralnu pobedu, a od događaja napravljena sveta komponenta srpskog etniciteta, deo "duše Naroda" i simbol njegovog postojanja. Otpor "tuđinskome jarmu" i spremnost da se umre za
       "krst sveti i slobodu zlatnu" bili su ključne komponente pogodne za političku manipulaciju. Zbog toga su albanske demonstracije na Kosovu i iskorišćene onako uspešno za povezivanje pomenutih istorijskih sećanja sa nacionalnim osećanjima, i za promovisanje oružane borbe povodom kosovskog spora.
       Politički i ideološki prelazak s komunizma na nacionalizam najpre je isproban kao kulturni pokret koji je prividno potekao iz nepolitičkih krugova. Vesnici tog pokreta nacionalnog buđenja bili su akademici, umetnici, novinari i sveštenstvo. Sredinom osamdesetih godina, potop raznih knjiga o srpskoj nacionalnoj tradiciji preplavio je tržište. Tu su se nalazila dela savremenih autora o srpskoj prošlosti, kao i mnogobrojni reprinti. Neka su tokom komunističke ere bila zabranjivana kao nacionalistička, a sad su vaskrsnula. Mediji su posvećivali sve više prostora "nacionalnim temama", i otvorili mnoge teme koje su ranije bile tabu.
       Politički program pod naslovom Memorandum, koji je 1986. napisala jedna grupa članova Srpske akademije nauka i umetnosti, prikazan je kao delo nezavisnih intelektualaca. Događaj je isplaniran tako da novo vođstvo prikaže kao demokratsko i liberalno, kao vođstvo koje nema nameru da nad medijima vrši cenzuru, niti da nastavi s represijom nad slobodnim izražavanjem nacionalne pripadnosti. Latentna funkcija te novopodarene slobode bila je, međutim, sasvim pragmatična. Za slučaj da se nacionalizam pokaže kao uzaludna ideja, postojaće neko drugi, intelektualci, koje treba okriviti. Kasnije, nakon što je devedesetih godina uveden politički pluralizam, desničarske stranke takođe su se mogle optužiti za "podstrekivanje šovinizma" i zloupotrebu novih sloboda.
       Politički mitinzi, zaštitni znak novog srpskog populizma, bili su još jedno sredstvo promovisanja Miloševićeve politike i legitimisanja novog srpskog režima. Ova masovna zbivanja u početku su sprovođena kao akcije kulturnog i nacionalnog buđenja s ciljem da se povrate "nepravedno zaobiđeni događaji i ličnosti iz srpske istorije". Uz upotrebu lako podesivih vrednosti svojstvenih tradiciji, pomešanih s romantizovanom istorijom, i kombinovanih sa religijskim verovanjima, nacionalizam je upotrebljavan u političke svrhe. Događajima koje je vođstvo brižljivo priređivalo davana su emocijama nabijena značenja, posle čega su predstavljani kao "spontani izraz narodne volje". U takve događaje spadali su i "Dvestogodišnjica Vuka" (1987); dovršetak novog hrama sv. Save, najveće pravoslavne crkve u Evropi (1989); i, kao vrhunac, obeležavanje šest stotina godina od Kosovske bitke. Još od vremena Kraljevine Jugoslavije to je bilo prvi put da se proslavlja taj praznik.
       Osim ovih veličanstvenih nacionalnih proslava, godina 1988-1989. organizovana su i druga masovna okupljanja sa eksplicitnim političkim ciljevima. Bila su poznata pod nazivim Mitinzi istine, Događanja naroda, i Mitinzi bratstva i jedinstva. Iskorišćena su za omogućavanje niza partijskih čistki (Vojvodina, oktobar 1988; Crna Gora, januar 1989). Te su čistke sprovođene da bi se eliminisali Miloševićevi politički protivnici, i da bi se poništila autonomija dveju srpskih pokrajina Kosova i Vojvodine, a u tome procesu ponovo uspostavila centralizovana srpska država. I ta je akcija pružala dvojaku priliku. Preuzimanjem kontrole nad Srbijom, nad njenim dvema pokrajinama, i nad Crnom Gorom, Milošević je raspolagao s četiri od osam glasova u još postojećem zajedničkom federalnom predsedništvu stvorenom posle Titove smrti 1980, i dobio moć da matira inicijative koje su poticale iz opozicionog bloka (Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, i Makedonije) koji se zalagao za "labavu federaciju", nasuprot centralizovanoj vladi. Ako Miloševićev blok i nije uspeo da preuzme sve, ipak je mogao da posluži kao embrion nove, krnje Jugoslavije konstituisane po njegovoj zamisli.
      
       Stoga su masovni mitinzi, isplanirani i kao društveni protesti, i kao nacionalističke manifestacije, sadržavali i jednu namerno ugrađenu nejasnoću. Kao društveni protest, "antibirokratska revolucija" navodno je za cilj imala da ukloni "nesposobne i pohlepne stare elite koje nisu bile spremne da sprovedu zahtevane korenite reforme". Na mitinzima se pozivalo na obnovu titoizma i inaugurisanje Miloševića kao Titovog naslednika. S druge strane, upućivanja na srpski nacionalni mit i istoriju jasno je odredio te mitinge kao mesta na kojima je uspešno podstican nacionalizam. Ova ambivalentnost dala je Miloševiću dodatan manevarski prostor. Ako se njegov prvi izbor, da bude Titov naslednik, ne bi mogao ostvariti, alternativa bi mu bila da se ujedini sa srpskim nacionalističkim elitama i pokuša da sprovede koncept Velike Srbije. Kasnih osamdesetih i ranih devedesetih, Milošević je bio uspešan u uveravanju većine Srba u svoje "dobre namere". Njegova nastojanja da preuzme vođstvo u ponovnom uspostavljanju druge Jugoslavije kao drugi Tito, uz kontrolu nad drugim nacijama u okviru bivše federacije, naišla su na prezir nesrba. Stoga on nije bio u stanju da ih ubedi da mu se pridruže u borbi protiv albanske iredente. Nakon što je njegov poslednji miting istine, decembra 1989, bio zabranjen u Ljubljani, odlučio je da je kucnuo čas da prekine sve postojeće veze. Srpska narodna skupština uvela je sankcije koje su obuhvatile presecanje ekonomskih odnosa sa Slovenijom, i bojkot slovenačkih proizvoda. Pozornica je bila spremna za započinjanje rata za "krv i teritorije".
      
       (Kraj)
      
      

"Krajnja naša nada je da uvid u kulturne procese može pomoći gradnji mira", piše        u uvodu knjige "Susedi u ratu - jugoslovenski etnicitet, kultura i istorija iz ugla antropologa", priredili Džoel M. Halpern i Dejvid A. Kajdikel, izdanje "Samizdat" B92, Beograd, 2002, prevod (oko 600 strana) sa engleskog Jelena Stakić i Ksenija Vlatković. Od različitih pristupa        u NIN-ovom feljtonu će se pojaviti nešto skraćeni tekstovi "Jugoslovenski rat na karikaturama" Gorana Jovanovića i "Srbija: priča iznutra" Mirjane Prošić-Dvornić

      
      

Novi feljton Vojnovič protiv Solženjicina        Od idućeg broja NIN ekskluzivno objavljuje najzanimljivije delove iz nove knjige Vladimira Vojnoviča "Na fonu jednog mita" koja upravo treba da izađe u Moskvi.        U svom novom romanu, ruski satirični pisac Vladimir Vojnovič ponovo napada (prvi put je to učinio u pamfletu "Moskva 2004") kult Aleksandra Solženjicina, dobitnika Nobelove nagrade za književnost i bivšeg sovjetskog disidenta.        "Obožavanje neke ličnosti je ponekad toliko aktivno da se pretvara u mentalnu bolest - "solženjofreniju" u našem slučaju - piše Vojnovič u feljtonu koji ćemo objaviti.