Prvi put od uvođenja ovog običaja, govor premijera ne sadrži obećanja vlasti građanima, već je akcenat na obavezi države da ispuni njihova očekivanja

      Od ovogodišnje poruke naciji ruskog predsednika Vladimira Putina prošla su dva meseca, ali je ona i danas aktuelna kao i u trenutku njegovog istupanja u Mramornoj dvorani Kremlja. Njegove pristalice ističu da ta poslanica ima mnogo veći značaj od prostog podvlačenja crte ispod prve polovine njegovog predsedničkog mandata, jer se tokom tih dveju godina ne samo Putin oslobodio uloge "naslednika" Borisa Jeljcina, kojom su ga sve vreme obavezno kitili, nego je i Rusija ostavila iza sebe period ekonomskih potresa i političkih stresova koji su, celu deceniju pre dolaska Putina na čelo države, iz godine u godinu širili jaz između vlasti i građana.
       Protivnici, pak, koji su unapred upozoravali da od Putina ne treba očekivati govor kao što je "Bušova poruka naciji u Kongresu", nastoje da dokažu da je ruski predsednik indirektno priznao da je "sve mnogo gore nego što izgleda". I oni su, međutim, morali da priznaju - bar što se tiče učesnika tribine "Građanske debate", koja je okupila "vodeće" ekonomiste i politikologe različitog profila, kao i poslanike Državne dume, donjeg doma parlamenta - neodrživost tog poređenja, jer Rusija nije što su SAD: "nisu isti zadaci, niti je ista situacija u privredi i društvu, kao što nije isti nivo agresije i ambicija".
       U ovogodišnjoj poruci naciji, devetoj otkako je Jeljcin uveo taj običaj, Putin je svoje prve dve godine predstavio kao osnovu za "kvalitativni prodor", koji treba da se ostvari u iduće dve godine. I ponudio strategiju u stilu potpuno različitom od onog koji je koristio njegov prethodnik.
      
       Novi stil
       Iako se držao tradicije koju je uveo Jeljcin - da se obraća naciji putem godišnjeg istupanja pred Federalnom skupštinom - Putin je u svemu drugom odstupio od prethodnikove prakse i metoda u istim prilikama. Ključna razlika između dvojice lidera nove, postsovjetske Rusije je u tome što ovaj drugi nije, kao prvi, obećavao naciji šta će za nju uraditi vlast, već je objasnio vlasti šta građani od nje očekuju i da ona o to ne može i dalje da se oglušuje. Karakterističan je i način na koji je poruka naciji pripremana. Putin nije dopustio, kao što se, po pravilu, događalo s Jeljcinovim poslanicama, da u pravom trenutku u štampu "procure" njeni intrigirajući delovi, da bi izazvao uzbuđenje još pre događaja.
       O ovogodišnjoj poruci naciji unapred se ništa nije znalo, tekst čak nije bio podeljen poslanicima, jer ga je pripremao sam Putin. Imao je, naravno, pomoćnike, radnu grupu, čiji su mu članovi, uključujući premijera Mihaila Kasjanova i ministre ključnih ekonomskih resora, pripremali dokumente i podatke, ali je tekst govora sam pisao i doterivao ga do pred samo zasedanje. Kasnije se saznalo da se konsultovao sa liderima parlamentarnih partija, biznismenima i naučnicima, kao što je prihvatio ekspertsku pomoć koju su mu ponudili lideri opozicije - sleva Zjuganov, zdesna Grigorij Javlinski, ali je na kraju, u celini to bilo njegovo delo. Karakteristično je da se Putinova vizija Rusije za iduće dve godine poprilično razlikuje od vladine prognoze srednjoročnog razvoja, koja je inače uvek do sada bila osnova za sastavljanje predsedničke projekcije.
      
       Senzacija iz Kremlja
       To što narod očekuje od vlasti - prema listi Putinovih zahteva upravljačkom sloju na svim državnim nivoima - svodi se na obezbeđenje slobode preduzetništva, donošenje "pametnih" zakona i poreza, zaštitu građana od samovolje birokratije i od kriminala. Lista sadrži i konstataciju da Rusija "više nema neprijatelje, ali ima mnogo konkurenata", pa Putin zaključuje da ona, da bi mogla da brani svoj status velike države, mora da zaštiti nacionalnu ekonomiju i domaće proizvođače, mora da im pomaže da izdrže u konkurentskom nadmetanju na svetskom tržištu i dostignu nivo najviših međunarodnih standarda.
       Taj zaključak označava takođe veliki zaokret u politici države prema sopstvenoj privredi: i u postsovjetskim godinama uglavnom su važili standardi iz sovjetske ere i ovo je prvi put da se generalno zauzima stav koji znači da država čvrsto stoji iza nacionalne ekonomije, a ne samo da veštački održava konkurentnost izabranih, ne pitajući za cenu, odnosno da izrabljuje njene najprofitabilnije strukture. Ali, na naciju je nešto drugo ostavilo najjači utisak - izjava koja za ruske prilike predstavlja više nego senzaciju: "Mi prosto moramo da zaustavimo ovo besmisleno nadmetanje između naroda i vlasti, kada vlast rađa zakone, a narod smišlja načine kako da ih zaobiđe!" Svih proteklih godina, bez obzira na to da li je reč o sovjetskom ili postsovjetskom periodu, igrači na obema stranama, vlast i narod, uzajamno su bili naviknuti na situaciju u kojoj se svaki propis mogao "prevladati", samo je trebalo platiti. Što je nivo bio viši, moralo je više da se plati. Putin traži promenu te "druge prirode", ali ne tako što bi se menjao narod, već vlast.
       To se ogleda u zahtevu vladi da u najkraćem roku sačini predlog restrukturizacije celokupnog sistema izvršne vlasti, s tim da okosnicu te administrativne reforme čini - kako kaže Putin - zaštita građana od činovničke samovolje. "Svaka administrativna prepreka može da se preskoči mitom. Što je prepreka viša, tim je mito veće, a činovnici koji ga primaju na višem položaju" - ilustruje situaciju ruski predsednik. Putin time nije rekao ništa novo, jer se za to, valjda, zna najbolje, širom Rusije, pošto to je praksa "oduvek". Ali, još nikad nije bilo da Kremlj bude taj koji to otvoreno priznaje.
       Da li će tako najavljena operacija, administrativna reforma koja bi uključila iskorenjivanje korupcije kao vekovne tradicije, uspeti, drugo je pitanje. U svakom slučaju, brzo je postalo jasno da Putin nije ostao na verbalnoj objavi rata mitu i korupciji, iako njegov prvi korak uopšte nije ličio na poteru za "crnim ovcama". Ni na koga ne ukazujući prstom, on je neposredno posle svečanog zasedanja parlamenta uputio pismo premijeru Kasjanovu "s predlogom da vlada pripremi odluku o moratorijumu na sve akcije provere i inspekcije po preduzećima". Drugim rečima, da se obustavi pritisak nadzornih vlasti na preduzetništvo, koji je često bio paravan iza kojeg je cvetala korupcija na obostranu korist - činovnika i biznismena.
      
       Zadovoljni i nezadovoljni
       Ako je kritikovana vlada, koja je stoprocentno predsednikova, mogla da se oseti pogođenom, zakonodavci i u Državnoj dumi i u Savetu federacije, gornjem domu, mogli su zadovoljni da napuste Kremlj, jer ih je ovoga puta mimoišla seča kakva nije izostajala u Jeljcinovoj deceniji. Umesto da "udari po Dumi", kako se govorilo za Jeljcinove obračune sa prokomunističkim parlamentom u to vreme, Putin je poslanicima i senatorima samo "predložio" da donose "pametne zakone". Zadovoljni su bili i regionalci, jer je Putin, opet za razliku od Jeljcina, predvideo restrukturizaciju vlasti odozgo, a ne odozdo.
       Pravi kritičari potiču uglavnom iz "okoelitne strukture", iz redova onih "eksperata" u naučnim i akademskim centrima koji su godinama servirali političke i ekonomske prognoze i zahvaljujući tome sticali slavu, bez obzira na to što su one, po pravilu, promašivale. Putinu zameraju da "nije ništa rekao o izvoru kapitala" ili da je "prioritet dao (postsovjetskoj) Zajednici Nezavisnih Država, a SAD prevideo", da je "zaobišao demografsku katastrofu", a "socijalnu sferu ostavio za iduću poslanicu". Naviknuti na prostu recepturu u prošlim vremenima - maniru šta bi svaki od njih "lično rekao narodu da je nešto na Putinovom mestu" - oni ne mogu da oproste Putinu "slabosti" koje je ispoljio kao šef države, pošto se "ponaša kao administrator-liberal", umesto da, "kao izabrani politički lider, upravlja čvrstom rukom". Greška je, dakle, što Putin poziva da se "zajednički zapne" ili što vladi "predlaže da donese odluku", umesto da "izdaje jasna naređenja".
       Bez obzira na to kako će krenuti "prodrmavanje svih struktura izvršne vlasti" - kako je moskovska štampa krstila Putinovu administrativnu reformu - njegova poruka naciji donela je neposredan pomak u korist Rusije - skok vrednosti njenih akcija na svetskim berzama. Uporedo s tim, saopšteno je da se Rusija vratila na nekadašnje svoje drugo mesto proizvođača nafte u svetu. A prošlonedeljni Putinov susret sa Bušem i njihovi potpisi na novom američko-ruskom sporazumu o smanjivanju strategijskog nuklearnog ofanzivnog oružja, pored značaja u vojnoj sferi, znače i jaku bazu za postizanje ekonomskih ciljeva - sprovođenje reforme i održavanje visokog tempa privrednog rasta.
      
       BRANKO STOŠIĆ