Treći boravak američkog predsednika Buša u Evropi (Nemačka, Rusija, Francuska, Italija) koji je trebalo da smanji sve veća nerazumevanja među saveznicima, mnogi nazivaju "istorijskim"

      Pred sam put američkog predsednika Džordža Buša u Evropu, kao "posrednik" (middle man) pojavio se britanski premijer Toni Bler, koji je, da bi stvar bila jasnija dao intervju britanskom "Gardijanu", što su mnoge novine prenele, u kojem je priznao svoju "posredničku ulogu i pokušavao da ubedi Evropljane da Amerikanci nisu njihovi neprijatelji i da smiri rastuće tenzije između dva kontinenta. Mislim da je moja dužnost da stalno pričam ljudima da ne pokušavaju da razdvoje Evropu od Amerike, rekao je Bler. Sve koji se protive tome nazvao je "lošim momcima" (bad gudžs).
       Zatim, skoro u vidu pretnje, opomenuo je Evropu da ne govori Britaniji da bira između Evrope i Amerike, jer to za njih (njega) nema smisla. Učinio je to u trenutku kada je već najavio približavanje Britanije Evropi, zapravo njenu potpunu integraciju u Evropsku uniju.
       Buš je krenuo na "evropsku turneju" sa nekoliko zadataka. Prvo da ubedi nemačkog kancelara Šredera da podrži Ameriku u njenoj kampanji protiv Sadama Huseina. Zatim da sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom obnovi zahladnele odnose i potpiše nov ugovor o razoružanju, da razbije brigu Amerikanaca oko rasta nove desnice i rastućeg antisemitizma (po američkom mišljenju).
       U Evropi je, takođe, bilo potrebno razbiti predrasude da je Džordž V. Buš poluartikulisani kauboj s pištoljem u ruci željan sukoba čiji unilateralizam uništava sve od trgovine do ekologije.
      
       "Neprijatelji i prijatelji"
       Sa dobrom željom da sluša i da bude saslušan Buš je prvo stigao u Nemačku. U potpuno "očišćenom i opustelom Berlinu, zbog straha od demonstracija, kojih je bilo, ali u manjoj meri i koje Buš nije ni video, kancelar Šreder ga je, odmah po dolasku, odveo u kafe u blizini Brandenburške kapije na (kako izveštavaju nemačke novine) štrudlu od jabuka, sladoled od vanile i kafu.
       Sutradan je Buš govorio u Rajhstagu, kao prvi američki predsednik koji se ikada pojavio u obnovljenom parlamentu ujedinjene Nemačke. Iako pozdravljen od nemačke štampe kao "prijatelj Nemačke i Evrope" nemački parlamentarci nisu imali toliko razumevanja za Buša. Prebacivali su mu ono što uvek prebacuju. Borba protiv terorizma i mogući napadi na Irak, što Buš pokušava da objasni i da opravda, na način kako to Amerika sprovodi, u Nemačkoj ne nailazi na razumevanje. Antje Folmer, predstavnik Zelenih, izjavila je u "Šternu" da Bušova administracija ne pokušava da stabilnost u svetu postigne vladavinom prava, već gura skoro misionarski program protiv zla - program u kojem je jedini legitimni faktor Amerika. U govoru u parlamentu Buš je prekidan upadicama poslanika, naročito onih iz bivše komunističke partije.
       Tako se Buš ponovo uverio da u kući obešenog ne treba pominjati uže, iako je to trebalo da zna.
       Iz Berlina je Buš odleteo za Moskvu, gde mu je priređen doček kakav samo Rusi mogu da prirede i kakav se ne pamti još od komunističkih vremena. Od ruske granice do aerodroma "Vnukovo" gde je sleteo, pratili su ga "migovi" i "suhoji" ruske vojske. Dočekao ga je vojni orkestar i neizbežne parade, ali i cinične opaske na račun njegovih primedbi, izrečenih prethodnog dana u vezi sa ruskom pomoći iranskom nuklearnom programu.
      
       Istorijski sporazumi
       Dok su demonstranti protestno palili američku zastavu pred američkom ambasadom (što Buš nije mogao da vidi), američki predsednik je smešten u ispražnjeni hotel "Mariot", okružen tek zasađenim parkom. Prema izveštaju ruske novinske agencije "Interfaks" stalno ga je obezbeđivalo 40 policijskih patrola i brojni agenti, što ruski što američki. "Osećao sam se kao u kampu za obuku marinaca" rekao je "Njujork tajmsu" jedan biznismen.
       U Moskvi je potpisan sporazum o daljem smanjenu naoružanja, prvenstveno nuklearnog, što su mnogi shvatili kao "istorijski događaj", recimo, jedan u istoriji, ali prvi koji je potpisao Buš.
       Umoran od putovanja u Berlin, Moskvu i St. Peterburg, stigavši u Pariz američki predsednik je izjavio novinarima da ga ne brinu protesti protiv njegove politike i da ima više činjenica koje spajaju Evropu i Ameriku no onih koji ih razdvajaju.
       Kako francuske novine navode, izgledalo je da je Buš uživao u ulozi teksaškog rančera koji je došao u centar evropske kulture i gastronomije, ali iznerviralo ga je to što je reporter američke mreže En-Bi-Si uputio pitanje francuskom predsedniku Širaku na francuskom. Buš je pozvao svog kolegu Širaka, čije je ime, Žak, izgovorio kao Shark (ajkula) da mu dokaže kako je ovde hrana fantastična.
       Sutradan je Buš razuveren da će desnica biti u mogućnosti da uradi bilo šta u Francuskoj i da je antisemitizam toliko prihvaćen. Naravno Žak Širak, posle toplih pozdrava u Jelisejskoj palati odmah je počeo da nabraja brojne razlike u shvatanjima njegove vlade sa Sjedinjenim Državama.
       Prema američkim agencijama njihov razgovor bio je "iskren" što je u diplomatskom rečniku šifra za "neslaganje".
       Velika poseta Evropi završena je u Rimu, gde je Buš video papu, i održao "istorijski" sastanak novog 20-članog saveta NATO-a. Devetnaest članica NATO-a plus Rusija.
       Put je završen. Dogovori, po svemu sudeći, nisu napravljeni, iako "istorijski" sporazumi jesu. Činjenica je da su obe strane bile spremne da slušaju, iako su govorile različitim jezikom. Rezultate tek valja očekivati. Evropa se boji ratova, čak i "pravednih", i nipošto ne želi da tu bude bilo čiji saveznik, a Amerika, ukoliko ovako nastavi ostaće usamljena u svetu u kojem inače vodi glavnu reč, ali neće imati nikoga da je čuje.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ