NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Turbo-realizam i ljudi bez nade

Naslov: Labudova pesma Faustina Asprilje
Autor: Mihajlo Spasojević
Izdavač: Samizdat B92, Beograd 2001.

      Adrijana Marčetić
       Prva knjiga Mihajla Spasojevića "Labudova pesma Faustina Asprilje" donosi devet kratkih, poetički i sadržinski međusobno veoma sličnih priča. Uz Vuleta Žurića i Nenada Jovanovića, Spasojević pripada najmlađoj generaciji srpskih pisaca koja još uvek traži nov prozni izraz, drukčiji od pripovednih modela koji su u poslednjoj deceniji obeležili domaću prozu - kvaziistorijske fikcije i postmodernističkog eksperimenta. Nalazeći inspiraciju u ikonama savremene globalne kulture - filmu, rok muzici i fudbalu, ovi pisci se okreću aktuelnoj stvarnosti i pribegavaju različitim varijantama neorealizma, parodije i urbanog slenga.
       Repertoar Spasojevićevih tema veoma je ograničen i kreće se u krugu prizora iz bračnog i porodičnog života, smeštenih u ambijent današnje svakodnevice, traumatizovane ratom, nasiljem i siromaštvom. Traumatična iskustva naše najnovije istorije odredila su i karakter i sudbinu Spasojevićevih junaka: gubitnika i marginalaca, povratnika s nekog od jugoslovenskih ratišta, moralnih i fizičkih invalida, alkoholičara, televizijskih zavisnika i kućnih tiranina. Oni zlostavljaju i varaju žene, tuku decu, lumpuju u kafanama, upražnjavaju seks bez erotike, gluvare i besposliče po kafićima. Osim tematskog minimalizma, Spasojevićevu prozu odlikuje i minimalizam fabule. U njemu se zbivanje ne razvija sukcesivno, kao složen niz vremenski i uzročno povezanih radnji, već je priča svedena na opis jedne situacije, jednog trenutka - obično dramatičnog i prelomnog - iz života junaka. Izgrađeno gotovo isključivo od dijaloga i naturalističkih opisa, Spasojevićevo pripovedanje poetički je srodno filmskoj tehnici kratkih rezova.
       Sama po sebi, minimalistička poetika ne mora predstavljati nikakav nedostatak, pogotovu kada je udružena s nekim drugim književnim kvalitetima: preciznošću stila, humorom, veštinom da se u nekoliko poteza ocrtaju različiti društveni i psihološki tipovi. Ali, u Spasojevićevim pričama to nije slučaj. Ličnosti su uniformisane i svedene na nekoliko banalnih, odavno istrošenih klišea; svi muškarci su "tipični" Balkanci, koljači, siledžije i mačo-primitivci, a žene su ili "plavuše" ili "masne, margarin-domaćice". U jednoj ili najviše dve priče, ovakav način portretisanja ličnosti možda bi se ponekom čitaocu mogao učiniti šarmantnim ili duhovitim, ali neprestano ponavljanje istih obrazaca - udruženo s manje-više istovetnom tematikom - vrlo brzo počinje da deluje zamorno, monotono i, na kraju, nemaštovito.
       Utisku monotonije i jednoobraznosti doprinosi i preterano, neselektivno uvođenje citata. Pripovedanje je u svim pričama obilato "prošarano" citatima popularnih, starogradskih i novokomponovanih pesama, uobičajenih fraza, naslova filmova i televizijskih emisija ("s kolena na koleno, s oca na sina, pored znanja-imanja"), narodnih bajki i poslovica, Dučića, Disa, Crnjanskog, pa čak i biblijskih stihova. Ovi citati treba da omoguće pripovedaču da se ironijski distancira od predočenih zbivanja i naruga svojim likovima, proizvodima turbo-folk kulture. Ali, citati se toliko množe, i toliko su heterogeni da se često stiče utisak da je citiranje samo sebi svrha. Da bi bila efektna, upotreba citata mora biti kontekstualno motivisana; kada se čestim ponavljanjem zloupotrebi, vremenom dosadi i počinje da deluje mehanički.
       Najzad, Spasojević ponekad sasvim nepotrebno preteruje gomilajući naturalističke detalje. Tako, na primer, na početku priče "Vreme sporta i razonode" čitamo: "Grdosije (od stolova) su godinama upijale krv, mast, sluz i slične izlučevine, računajući uz to i rakiju, pivo, pljuvačku, pa i pišaćku, sve ono čime su majstori koji su na njima radili punili ili praznili svoje telesine." Po meri ukusa koja se u njima ogleda, ovakve rečenice ne samo što nisu ništa suptilnije od tvorevina turbo "poezije", glavne mete pripovedačeve ironije, već ni u pogledu pismenosti i duhovitosti ne odmiču daleko od njih. Ali, najslabija strana Spasojevićevih fizioloških "crtica" sastoji se u tome što se često ne vidi čemu služe: ovakve kakve su, one jednostavno nisu dovoljno efikasne ni kao sredstvo iole produbljenije psihološke analize ni kao oruđe za razobličavanje grotesknih društvenih pojava.
       Uprkos svim navedenim primedbama, ipak ne bi bilo tačno reći da Spasojević nema pripovedačkog dara. Naprotiv, njemu povremeno polazi za rukom da uverljivo dočara atmosferu istorijskog i društvenog beznađa u kojem žive njegovi junaci i da, vešto kombinujući banalne dijaloge i minimalističke uvide u unutrašnja preživljavanja junaka, čitaocu sugeriše predstavu o njihovoj bolnoj usamljenosti. Osim nekoliko dužih odlomaka (u pričama "Labudova pesma Faustina Asprilje" i "Liga bez briga"), o tome svedoči i najbolja priča u ovoj knjizi, "Pre kiše". U njoj naturalistički detalji najmanje "štrče" i uspešno se uklapaju u predočeno zbivanje, a ličnosti deluju živo i autentično. Još je važnije što ovde Spasojevićev minimalistički stil dobija dublji, umetnički razlog: on postaje glavno sredstvo pomoću kojeg pisac dočarava otuđenost i moralnu dezorijentisanost protagoniste.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu