Izložba: Aleksandar Đokić - POGLED KROZ,
Galerija: Muzej primenjene umetnosti, Beograd

      Milorad H. Jevtić
       Pre nekoliko dana otišao je sa životne scene jedan od najdinamičnijih srpskih arhitekata - Aleksandar Đokić (1936-2002). Kao da je predosećao skori kraj, pripremio je i priredio svoju desetu samostalnu, ovoga puta retrospektivnu, izložbu na kojoj je prikazao svoj ceo stvaralački put
      
      
       Ako po obimu svog graditeljskog opusa arhitekt Aleksandar Đokić i nije imao "takmaca" za mesto našeg najplodnijeg stvaraoca, kada je reč o izlagačkoj aktivnosti onda je njegov primat bio nesumnjiv. Najuverljiviji dokaz za to dala nam je njegova deseta samostalna izložba koja je proteklih dana u Muzeju primenjene umetnosti pružila retrospektivni uvid u četrdesetogodišnji autorov rad.
       U ovoj retrospekciji mogla je da se odmah zapazi koncepcijska raznorodnost i projektantska raznovrsnost. Međutim, isto tako bilo je lako uočiti da sva pokazana dela imaju zajednički imenitelj u autorovoj tendenciji da se nadmaši suvoparni funkcionalizam (kakav je, u vidu internacioanalnog stila, bio u modi na početku Đokićeve radne biografije) i da se nađe složeniji i bogatiji oblikovni izraz, pa i uz rizik mogućih preterivanja. Takav njegov stav naveo je neke naše teoretičare i istoričare (Z. Manevića, pre svih) da ga s mnogo prava svrstaju u retke savremene romantičare, videći u njemu spontanog kreatora sklonog jakim volumetrijskim gestovima, neobičnoj, geometriziranoj ornamentici i slobodnijim funkcionalnim sklopovima, pri čemu je umetnički impuls imao prednost nad racionalnim pristupom. Inače, najčešće područje Đokićevog rada bilo je Banovo brdo gde je sagradio niz nesvakidašnjih zdanja koja su u pojedinačnim slučajevima svakako zanimljiva, ali u ukupnom zbiru donose utisak izvesne izražajne preforsiranosti i vizuelne preopterećenosti.
       Okolnost da su mnoga Đokićeva dela pratile različite ocene najizrazitije se pokazalo na njegovom poslednjem ostvarenju - velikoj stambenoj zgradi na početku Lješke ulice. I ovde smo imali prilike da čujemo i čitamo različita mišljenja - od ekstremnih pohvala, do vrednosnih poricanja. Dolazi to verovatno otuda što ova zgrada sadrži brojne koncepcijske dvojnosti, koje bismo mi, sa svoje strane, pre nazvali protivurečnostima. Među njih bismo uvrstili, na primer, simetrično postavljenu osnovu na lokaciji koja se, svojim urbanističkim i topografskim osobinama, poprilično opire simetriji, zatim bi tu došao lepo smišljen, jedinstven u nas, zidni okular nebrižljivo nazubljen balkonskim siluetama, ili kubično sazdan glavni korpus građevine čudno nadograđen lučnim oreolama. Položajem, veličinom i oblikom, zgrada u Lješkoj ulici je postala jedno od veoma isturenih obeležja siluete i prilaznog platoa Banovog brda, a vreme će pokazati koliko će ona, po svojim kvalitetima, biti na visini uloge koju je dobila.
       Kada se, na kraju, celovito sagleda delo Aleksandra Đokića, može se, bez ikakve sumnje, reći da je ono u našu arhitektonsku paletu unelo specifične tonove koje su je učinile i zanimljivijom i bogatijom.