Đilas je u svom govoru na Petom kongresu 1948. prozvao Sartra, Pikasa i ekspresioniste a od naših umetnika nikog nije poimence spomenuo. Ali, poruka je bila jasna

      Umetnost nije tako nevina kako bi (po)nekom to moglo izgledati. Služila je ona prinčevima, propagirala ideologiju vladara, njom su poruke slali kardinali i pape, podjednako kao i generali. Primoravali su je, ali se i sama dodvoravala i "mahala repom" uz tron suverena.
       "Ideološki modeli: srpsko slikarstvo 1945-1968" dr Lidije Merenik, istoričara umetnosti i, danas, docenta na Istoriji umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu (bila je najpre saradnik SKC-a, potom kustos Muzeja savremene umetnosti) nepristrasno secira srpsku slikarsku scenu prvih četvrt veka po završetku Drugog svetskog rata.
       Merenik ubedljivo dokazuje, argumentujući svaku tvrdnju, da je srpsko slikarstvo u fokusiranom periodu, odnosno od socrealizma do nove figuracije, nastajalo u dosluhu i uslovljeno istorijskim, društvenim i (posebno naglašeno) političkim kretanjima i nužnostima. Birajući taj ugao, ona nudi nov, sasvim originalan pogled na oblast za koju su i mnogi teoretičari smatrali da je dobro poznaju i izvorno tumače.
      
       Od 1945. umetnost je na ovom prostoru bila pod prilično strogom kontrolom. Nisu postojali dekreti i naredbe - uputstva su se čitala iz javnih nastupa političara i onda početkom šeste decenije izložbama Lubarde i Henrija Mura dolazi do "buđenja slobode"?
       - Ono što počinje 1945. nastavlja se na predratnu, alternativnu, ilegalnu struju socijalno angažovane umetnosti. Dakle, uslovno postoji nešto što se može zvati kontinuitetom. Glavni ideolog i umetnik bio je Đorđe Andrejević Kun. Do liberalizacije kulture odnosno do, kako se to popularno kaže, do raskidanja sa socijalističkim realizmom, dolazi krajem pete decenije i početkom šeste a kao krucijalni datum se uzima Lubardina izložba. Međutim, ja sam upravo razmatrajući socijalistički realizam ali i neke subverzivne ideje unutar tog perioda koji je svojom ideologijom pokrivao socrealizam, želela da istaknem rad Zadarske grupe.
      
       Znači, oni su ta "prva lasta" i pre Lubarde?
       - Njihova umetnička ideologija i umetničko delovanje nije dovoljno dobro prepoznato kasnije u istoriji umetnosti i kod istoričara umetnosti.
       Jer, Lubardina izložba je, a to je veoma važno znati, održana nakon partijskih odluka o liberalizaciji kulture i pošto je partija odlučila da prestane da direktno interveniše u kulturi i kulturnoj politici. Time se ona (partija) odrekla socijalističkog realizma koji je identifikovan sa Sovjetskim Savezom. Do svega zapravo dolazi posle raskida sa Kominternom. Dakle, Lubardina izložba prati političke tokove. A Zadarska grupa ih prejudicira. Zadarska grupa je jedini autohtoni i autonomni nosilac različite ideje koja dosta hrabro nastaje unutar vladajuće, glavne struje - socijalističkog realizma, i veoma se razlikuje od njega.
      
       I direktno mu se suprotstavlja?
       - Naravno, i direktno mu se suprotstavlja. Iz biografija članova Zadarske grupe, odnosno kako su ih zvali, Zadarskih "komunara", znamo da su trpeli niz vrlo oštrih posledica - počev od toga da su udaljeni iz nastave, da Mića Popović nikad kasnije nije ponovo primljen na Likovnu akademiju, do toga da je njihov profesor Ivan Tabaković premešten na Fakultet primenjenih umetnosti.
      
       Zašto taj rad nije prepoznat upravo u kontekstu političkog protivljenja?
       - Verovatno se gledao samo formalni, formalistički aspekt njihovih dela gde istorija umetnosti u slikama Zadarske grupe ne prepoznaje inovativno delovanje. Međutim, Zadarska grupa uvodi žanrove koji nisu bili podobni socrealizmu ali su dosegnuti pre Drugog svetskog rata. Radi se o autoportretima, pejzažima i upravo u tome i jeste zaplet. Mića Popović, Bata Mihajlović, Petar Omčikus rehabilituju duh građanskog. Rehabilituju, recimo, duh Čelebonovićevih dela iz tridesetih.
      
       Teško je poverovati da su se političari koji su davali smernice, bavili (i) estetikom?
       - Naravno. Ali i sva ideološko-politička likovna kritika, odnosno teorija tog vremena, bila je utemeljena na partkijskim odlukama. Čak kad su se kritikom bavili i vrlo obrazovani ljudi poput Ota Bihalji Merina, Jovana Popovića ili Grge Gamulina, oni su i dalje bili pod vrlo snažnim uticajem ideologije i retorike partijskih ideologa. Najsnažniji uticaj je imao govor Milovana Đilasa na Petom kongresu KPJ 1948. To je bio referat o agitaciono-propagandnom radu čija je retorika u suštini uspostavila i tu kasniju vrlo egzekutorski raspoloženu retoriku kritike socijalističkog realizma do ranih pedesetih. Osim što je prozvao Sartra, Pikasa, ekspresioniste, Đilas od naših umetnika nikog poimence nije spomenuo. Ali, poruka je bila jasna.
      
       Tako je ustanovljen obrazac?
       - Naročito je zanimljiva jedna kritika Grge Gamulina o Bijenalu u Veneciji 1948. koja je pisana mesec ili dva nakon Petog kongresa. Tu se dobro vidi do koje mere je ta retorika i metodologija razmatranja umetničkog dela u kontekstu podobnosti prihvaćena. To je pokazatelj i do koje mere je prihvaćena totalitaristička klasifikacija umetnosti na zdravu i bolesnu, odnosno izopačenu, pod kojom se pre svega podrazumeva modernizam, kao i sve što teži apstraktnoj umetnosti.
      
       Ali, reklo bi se da i posle 1952. postoji kontrola, suptilnija, sofisticiranija pa liberalizam nije ušao baš na širom otvorena vrata?
       - Ona je objavljena "na velika vrata" od trenutka kad je postalo jasno da više neće biti nikakvog pomirenja sa Kominternom i Sovjetskim Savezom, sa Staljinom. Trenutak u kom se strahovalo da bi Staljin mogao vojno ovde da interveniše naterao je naše političare da se okrenu Zapadu za pomoć u kreditima i za vojnu pomoć. Tu počinje zanimljiva i ne baš transparentna priča o takozvanom okretanju Zapadu koje je strateški opravdano.
       Od tog trenutka bilo je potrebno da aktuelna politika bude manifestovana na jedan veoma emancipovan način. Najvidljiviji znak emancipovanja spoljne politike naše tadašnje zemlje (okretanja prema Zapadu) jeste promena u jeziku umetničkog izražavanja.
      
       Reklo bi se nije svim umetnicima bilo sve dozvoljeno. Odnosno, neki su odabrani pa im je dozvoljeno da budu modernisti?
       - Postoje neka novija saznanja, a kad je reč o Hrvatskoj sceni, onda je Edo Murtić taj koji je odmah na početku šeste decenije dobio stipendiju za Ameriku da izučava američko apstraktno slikarstvo. Beogradski umetnici su, pak, bili okrenuti više pariskom modelu. Činjenica je da je posle raskida sa SSSR-om Francuska ovde prva prodrla kulturnim i drugim uticajima. Održano je nekoliko velikih francuskih izložbi, dolazili su francuski intelektualci...
      
       Pa i "prozvani" Sartr?
       - I on. Ali, Amerika je vodila veoma zanimljivu hladnoratovsku kulturnu politiku o kojoj mnogo pišu i američki teoretičari kao Maks Kozlov ili Eva Kokroft - o apstraktnom ekspresionizmu kao oružju hladnog rata, o pokušaju ostvarenja kulturne dominacije iza gvozdene zavese... Pišu o apstraktnom ekspresionizmu kao jednom par exellence modelu koji je apsolutna suprotnost socijalističkom realizmu. SAD su htele da ostvare taj zadatak, formirana je putujuća izložba američke apstraktne umetnosti koja je bila namenjena istočnoevropskim zemljama, zemljama sa jakom komunističkom partijom i tendencijama ka socijalističkom realizmu poput Italije, na primer.
       Tako je Amerika vodila vrlo zanimljivu politiku na planu kulturne edukacije, da to tako nazovemo.
      
       Kako prepoznajete kontrolisani red u umetnosti posle 1945. u novoj postavci MSU?
       - Možda je trebalo pozajmiti neka udarnija socrealistička dela kako bi se pokazala čitava ideja. Tako bi tema koja se obrađuje dobila više ubedljivosti. Načelno, sa socrealizmom postoji problem jer su dela sakrivana pola veka po depoima. S druge strane, MSU nema dobru zbirku socrealizma, pa bi većinu dela trebalo pozajmiti. Šteta je što, recimo, nisu urađeni veliki printovi monumentalne spomeničke skulpture, kao najefektnijeg oblika saopštavanja socrealističke ideologije.
      
       Savremena muzeologija poznaje rešenja po kojima je i na malom prostoru to moglo biti efektno predstavljeno?
       - Taj period ne može biti predstavljen bez dela Bože Ilića, bilo da je to slika koja se nalazi u Narodnom muzeju, Muzeju istorije Jugoslavije ili ona iz Železničkog muzeja koja je jedna od najboljih. Socrealizam je činjenica i posle 1945. on postaje main stream iz jedne alternativne struje predratne umetnosti.
      
       Vaša knjiga "Ideološki modeli: srpsko slikarstvo 1945-1968" pripremila je, zapravo, jednu savršeno zanimljivu i rekao bih izložbu koja bi bila izuzetno atraktivna i posećena. Ima li uopšte nade da ona bude i realizovana?
       - Volela bih da se to dogodi u Muzeju istorije Jugoslavije. Do sada ni sa kim nisam razgovarala o takvoj mogućnosti. Ali kad sam objavila knjigu "Beograd-osamdesete" i ponudila Galeriji ULUS da napravimo izložbu - bila sam odbijena a da nikad nisam dobila pismeno obrazloženje.
      
       SAVO POPOVIĆ