NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Važno je biti drzak

Nezainteresovani upravnici, loši uslovi u pozorištima, nadobudni kritičari koji odbijaju da prate radove diplomaca, dovode do toga da se najveći broj diplomskih predstava koje stignu do pozorišta, odigra jednom i nikad više

      Od svih predstava na repertoaru Jugoslovenskog dramskog pozorišta (odnosno male scene "Bojan Stupica", koja već godinama podupire kostur budućeg pozorišta), na prilazu iz parka istaknute su samo najave za predstavu "Shopping & fucking", u režiji Ive Milošević, o kojoj se verovatno najviše pričalo u sezoni na izmaku.
       Malo onih koji su pohrlili da pogledaju novi gradski pozorišni hit znalo je da se na sceni "Peti sprat" u Narodnom pozorištu, već nekoliko meseci bez ikakve pompe igrao jedan drugi Rejvenhilov komad, Polaroidi, koji je režirala Ksenija Krnajski. Ono što ove dve predstave povezuje nije samo to što su rediteljke izabrale da obrade jednog od najpopularnijih savremenih britanskih dramskih pisaca, nezavisno jedna od druge, već i što su obe predstave diplomske.
       Da li je njihov uspeh, u prvom slučaju medijski, u drugom "otkriven" od publike, pitanje prolazne mode ili govori o nekim novim tendencijama u našem pozorištu? Šta njihovo iskustvo i iskustvo njihovih kolega, reditelja i glumaca koji se tek uključuju u profesionalni pozorišni život govori o našim pozorišnim institucijama i prostoru koji se u njima ustupa mladim umetnicima?
      
       Odskočna daska
       Kraj je školske godine i studenti četvrte godine režije i glume na tri beogradske akademske škole (FDU, BK i Centar za stvaralaštvo mladih) spremaju svoje diplomske predstave. Mnogima od njih to je prva prava prilika da se oprobaju u pozorištu. Posebno su studenti režije svesni da bi im to mogla biti odskočna daska i zato ne žele da naprave još jednu vežbu u školskoj vežbaonici, već nešto zaista značajno, predstavu kojoj će dati poseban autorski pečat. Zato pažljivo biraju tekst i odlučuju se da se oprobaju sa upravnicima pozorišta.
       Pre nego što su dobile scene na kojima se danas igraju njihovi komadi, Ksenija i Iva su pokušale i u drugim pozorištima. "Tekst sam prvo ponudila SNP-u, mislila sam da je njihova kamerna scena idealna za Polaroide. U to vreme scena Peti sprat još nije postojala", kaže Ksenija, čija je generacija upisala režiju '96. na BK Akademiji. "Direktor drame je, međutim, procenio da novosadska kulturna klima nije spremna za mladog britanskog pisca koji je gej i o tome priča u svojim komadima. Rekli su mi da to nije naša goruća tema", objašnjava rediteljka koja je ovaj Rejvenhilov tekst pre dve godine pronašla u knjižari u Londonu, izabrala ga za svoj diplomski rad, prevela i postavila na scenu.
       Rizično i šokantno - odgovor je koji je u sličnim razgovorima sa upravnicima dobila i Iva. "Dve godine sam čekala da diplomiram, tražila producente, scenu... Upravnici su retko spremni da rizikuju sa diplomskim predstavama i podstiču klimu u kojoj se traži korektnost u umetničkom izrazu, a manje drskost. Najčešće ih zanima broj likova, dakle koliko će predstava da košta, onda pokušavaju da u podelu uvrste glumce koji dugo nisu igrali, a na platnom su spisku, sugerišu i koji komad će da se radi. To je zato što se kod nas još uvek neguje autističan, nepoverljiv odnos prema mladim autorima, potpuno oprečno od Nemačke, na primer, gde su mladi reditelji tržišna vrednost. Od njih se traži da budu zanimljivi, drski, inovativni, pa makar njihove predstave i ne bile hitovi", kaže Iva Milošević čiju je predstavu, urađenu u koprodukciji CENPI-a i JDP-a, od kraja februara do danas gledalo oko pet hiljada ljudi.
      
       Kung-fu estetika
       Drzak, mlad čovek je nešto što publika voli, ali ne prolazi baš najbolje u našem pozorišnom sistemu. Uroš Jovanović, dvadesettrogodišnji student režije, upravo postavlja svoju diplomsku predstavu u "Stupici". Izabrao je da radi Rasinovu Andromahu, ali u kung-fu ključu. Njegov sukob sa pozorišnim ljudima proističe iz drugačije percepcije pozorišta, kaže. Odrastao u devedesetim, uz stripove i video-igrice, pokušava da tu estetiku i brzinu prenese u svoje predstave. "U Jugoslovensko dramsko sam došao sa idejom da napravim predstavu o Brusu Liju, zato što volim kung-fu filmove (nešto slično uradio je u dvadesetominutnoj predstavi "Killing game" u klubu Industrija - agresivna koreografija sa svetlosnim efektima), ali su mi rekli da to ne može da bude ozbiljno. I sad ja koji još ne verujem dovoljno ni sebi, treba da ubedim neke s druge strane da ima smisla raditi nešto drugačije."
       Ni njegova ideja da postavi svetski bestseler "Američki psiho", nije naišla na odobravanje - upravnici kojima je ponudio, nisu bili zainteresovani. "Oni prosto ne kapiraju veličinu i aktuelnost tog teksta. Kada pitam drugove zašto ne idu u pozorište, kažu mi da oni drugačije doživljavaju svet, a naše pozorište je kao zatvorena kutija. Mladi glumci i reditelji, takođe, nisu spremni na rizik - najčešće kopiraju starije koji ovde imaju neprikosnoveno mesto, ovima to godi i tu se krug zatvara", kaže Jovanović, koji veruje da je za mladog reditelja važno da bude hrabar, a ne da sedi u pozorišnom bifeu.
      
       Lažni elitizam
       Stevan Bodroža, dvadesetčetvorogodišnji reditelj iz Beograda, jedan je od retkih kojima je još za vreme studija pružena šansa da rade profesionalne predstave. U beogradskim pozorištima igraju se četiri njegove predstave: "Medeja - obala, đubrište", po tekstu Hajnera Milera i "Vatreno lice" mladog nemačkog pisca Marijusa fon Majenburga u Beton hala teatru, a u Beogradskom dramskom pozorištu "Gorke suze Petre fon Kant" Rajnera Fazbindera i "Majka i dete" Jona Fosa.
       Ova poslednja, po tekstu norveškog pisca, koja je izazvala nesvakidašnju pažnju kritike, jeste i njegova diplomska predstava. U pitanju je koprodukcija Norveške kraljevske akademije i BDP-a, i već je dobila poziv da na početku sledeće godine gostuje u Oslu.
       Tom predstavom Bodroža je prekinuo niz nemačkih dramskih pisaca čije je komade do tada postavljao, među kojima je i jedan od najprovokativnijih i najčešće igranih tekstova u Zapadnoj Evropi, "Vatreno lice".
       "Primećujem da moje kolege teže da režiraju tekstove nove dramaturgije, takozvane dramaturgije krvi i sperme, čiji su glavni predstavnici Majenburg i Sara Kejn. Mislim da je to odraz žeđi ove sredine, posebno mladih ljudi, za komunikacijom sa svetom, kao i njihovo prepoznavanje u problemima koje postavljaju dramska dela pisaca sa Zapada, o kojima imaju želju da progovore iz svog ugla. To bi moglo da se pretvori u trend kada bi takve predstave upravnici pozorišta podržali na svom repertoaru i pomogli ih pre svega finansijski. Ali, da bi pozorište napredovalo, da bi se bavilo novim temama, istraživalo nove forme, potrebno je da se ne plaši za svoju egzistenciju, kao što je to kod nas slučaj", primećuje Bodroža, koji će na početku sledeće sezone debitovati u Bitef teatru i u Pozorištu "Duško Radović".
       Proboj mladih autora u našem pozorištu odvija se sporo i usled nedovoljnog zanimanja malobrojnih ovdašnjih pozorišnih kritičara za njihov rad. "Kod nas postoji jedan lažni elitizam kritike koja ima tendenciju da ostane u sferi sigurnog, da se bavi isključivo isprobanim autorima. Nemam ništa protiv da neki kritičari pišu samo o određenim rediteljima, ali nedostaju oni koji bi pratili nove pozorišne titraje, nova imena, otkrivali i dovodili u vezu nova kretanja. Takva vrsta promišljene, višeslojne, sveobuhvatne kritike ovde ne postoji", smatra Bodroža.
       Da bi predstava mladog autora bila primećena, potrebno je i da je pozorište reklamira. Na primeru "Shopping & fucking" pokazalo se koliko dobar marketing može da doprinese uspehu predstave do tada potpuno nepoznatog reditelja - neprikosnovena istina koja se ovde u pozorištima uporno ignoriše. Primenjen je oprobani recept koji na Zapadu prodaje umetnička dela - šokantno i zabranjeno - i predstava je za nepuna tri meseca isplatila ono što je u nju uloženo.
       U slučaju predstave Polaroidi, Narodno pozorište je potpuno zatajilo. Jedina reklama išla je od usta do usta po krugovima posetilaca pozorišta, da bi se tek posle uspeha Rejvenhila u "Stupici" primetilo da su Polaroidi dobra predstava.
       "Predstava nije dobila tretman kakav je po pravu imala, jer je po ugovoru bila repertoarska. To vas čini nesigurnim. Ako po hodnicima najveće pozorišne institucije u zemlji svaki dan srećete dvadesetak ljudi koji rade u marketingu, od njih očekujete da budu medijske aždaje, da sve učine da predstava dođe do što većeg broja ljudi. Nažalost, kod nas vlada prava glad za dobrim organizatorima, producentima, marketinškim stručnjacima. Umetnici su bez njih praktično nemoćni. Često se dešavaju jako dobre stvari, a da mi o tome ništa ne znamo", kaže Ksenija Krnajski.
      
       Zavlačenje
       Nezainteresovani upravnici, loši uslovi u pozorištima, nadobudni kritičari koji odbijaju da prate radove diplomaca, dovode do toga da se najveći broj diplomskih predstava koje stignu do pozorišta, odigra jednom i nikad više.
       "Mnogi studenti režije provedu po nekoliko godina na intervjuima u raznim pozorištima i na kraju odustanu od diplomskog, iako su daroviti i imaju dobre ocene", kaže Egon Savin, profesor na Pozorišnoj režiji FDU. "Očekivao sam da će nove vlasti u kulturi imati više razumevanja za mlađe ljude, pa i u pozorištu, ali ovde se ponekad čini da je pozorište ukinuto, toliko mu se ne poklanja pažnja. Samo sa naše akademije prosečno izađe četiri do pet diplomaca godišnje, i oni su prepušteni sami sebi, ne postoji mehanizam koji će stati iza njih, kao ni podrška šire zajednice, Ministarstva, vlade", razočarano primećuje profesor Savin.
       Bodroža, međutim, smatra da ne treba mnogo žaliti ako se neko delo u koje je mnogo uloženo ne održi na repertoaru, "ako vam je cilj da napravite još petsto predstava, ili bar pedeset. Ovde se, nažalost, smatra privilegijom kada neko dobije prostor za rad. Međutim, smatram da nipošto ne treba čekati povoljan trenutak da bi se stvorili najbolji produkcijski uslovi, ne treba čekati na šansu u institucijama, već raditi po svaku cenu, makar i u podrumu. Jedino tako će vam se otvarati vrata - ako ste napravili dobru predstavu, neko će to zapaziti, za vas će se čuti i uslediće ponude. Čekanje mladih reditelja na povoljnu priliku je opasno, jer izgube iz vida koliko je teško probiti se u pozorišnom svetu i koliko je neophodno rada da bi se nešto postiglo", kaže Bodroža.
      
       Studenti glume su u još težem položaju - konkurencija je neuporedivo veća i češće se dešava da već na drugoj ili trećoj godini Akademije dobiju neki angažman u pozorištu i nikada i ne stignu do diplomskog ispita. "Pošto se uloge teško dobijaju, iz straha da će ostati neprimećeni, glumci na Akademiji često uzimaju sve što im se ponudi u pozorištu, a to su obično neki mali zadaci, ne razmišljajući da li je to vredno da se izgubi vreme za školovanje. Polako ulaze u bifee, beskrajno druženje sa starijim kolegama, i sami sebi stvaraju iluziju da su ušli u posao i da su glumci. Kada dođu do diplome, oni već misle da su poznati i da to samo treba da otaljaju što pre", kaže Goran Jeftić, koji svoju diplomsku predstavu "Ti me, Živka, zaboravi" igra na večernjoj sceni Pozorišta "Boško Buha". Komad, dramaturška adaptacija Nušićevih tekstova po Jeftićevom izboru, u centar stavlja odnos umetnika i upravnika. Nušić stoji pred zatvorenim vratima upravnika, a ta situacija je tako karakteristična i danas. "Svim upravnicima beogradskih pozorišta odneo sam na ruke pozivnice za premijeru i niko se nije pojavio. Tada sam se zapitao ko koga dovodi u srpska pozorišta i ko u njima igra kada upravnici ne znaju i ne prate mlade glumce, a oni su ti koji odlučuju o našoj sudbini", kaže mladi glumac koji je skrenuo pažnju javnosti ulogom u predstavi Ive Milošević.
      
       Vaspitavanje publike
       Da bi se zaustavio trend da se sa diplomskim ispitom iz glume odugovlači ili da se od njega odustaje, ove godine je na FDU promenjena koncepcija rada na četvrtoj godini - već na početku postavljene su diplomske predstave koje se igraju tokom godine i tek na kraju ocenjuju. Studentima je ponuđeno da zajedno diplomiraju u predstavama koje su režirali njihovi profesori, po tekstovima savremenih domaćih pisaca. Predstave se izvode na Sceni "Mata Milošević", nedavno obnovljenoj pozornici Fakulteta dramskih umetnosti, jedinoj kod nas isključivo posvećenoj studentskim predstavama.
       Uprkos nastojanju da se ova scena podigne na nivo profesionalne, beogradska publika se pokazala lenja i nezainteresovana da otkrije novu pozornicu van gradskog epicentra, tako da je poseta često vrlo slaba. To, ipak, nije slučaj sa predstavom "Govorite li australijski", u kojoj su prošlog novembra diplomirali Petar Mihailović i Nina Lazarević. "Kada igramo, sala je puna. Uglavnom su to klinci iz kraja, ali ima i starijih. To su ljudi željni pozorišta koji očigledno ne mogu da priušte da plate karte, a na našoj sceni ulaz je besplatan. Dolaze iako znaju tekstove napamet; često u publici prepričavaju šta će sledeće da se desi", ovako mlada glumica Nina opisuje atmosferu na Sceni "Mata Milošević".
       "Najveća korist koju vidim od te scene jeste što dolaze klinci koji bi inače gluvarili po ćoškovima i počeli da puše sa sedam godina. Posle predstave uvek sačekaju da uzmu autogram. Vremenom će se navići da je normalno da jednom mesečno idu u pozorište", kaže Petar, koji se već oprobao u predstavi Ateljea 212 "Čudo u Šarganu", a trenutno priprema ulogu u "Poručniku sa Inišmora" Martina Mekdone, u okviru Sezone britanske nove drame u Narodnom pozorištu.
      
       ANA OTAŠEVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu