Kao dete sam imala Boga u sebi i uz sebe i on mi je bio najbolji drug. Kao studenti, patrijarha Pavla smo iz ljubavi zvali "pahuljica". Kasnije sam imala tu sreću da razgovaram sa njim

      Ovog 12. jula napuniće 29 godina, a u oktobru ide u Minster (sever Nemačke) na trogodišnje postdiplomske studije. Tema njenog doktorskog rada odnosi se na modele crkvenog jedinstva i pravoslavne teologije. Dakle, oblast ekumenske teologije. Stipendiju za ovo školovanje omogućila joj je jedna italijanska katolička organizacija. Siromašna srpska crkva nema novca za svog najboljeg studenta Bogoslovskog fakulteta u Beogradu.
       Tijana Vulović je dete pravnika, jedinica, i roditelji su od odličnog maturanta Šeste beogradske gimnazije očekivali da krene njihovim stopama. Upisala je prava, ali za svoju dušu je položila prijemni i na teologiji. Oni su mislili da će ovo drugo brzo otpasti, a ona se baš u ovo drugo zaljubila i zauvek otpisala pravne nauke. Reklo bi se da je pobedio u njoj gen pradede sveštenika, protojereja Stavrofora, prijatelja patrijarha Germana. Nije ga upamtila ali se u kući puno pričalo o njemu.
      
       Na pitanje kada se prvi put susrela sa Bogom, Tijana sa dečjom iskrenošću odgovara:
       - Otkad znam za sebe imam svest o Bogu. To može izgledati čudno, možda vam i nije baš mnogo ubedljivo, ali ja sam još kao dete imala Boga u sebi i uz sebe. On mi je bio najbolji drug. Za mene nije bio gore na nebesima kao neka vila, on je meni uvek bio tu da mogu da pričam sa njim, naročito kad imam neke probleme, sa čvrstom verom da će mi pomoći. I danas, iako sam odavno saznala da je Bog Sveto trojstvo, i dalje ga čuvam u srcu kao najboljeg prijatelja.
      
       Mora da je to prijateljstvo sa Bogom učinilo da su i njeni susreti sa patrijarhom Pavlom imali nepredvidljive obrte:
       - Njegovu svetost sam prvi put videla kao student. Često smo ga sretali, jer nam je fakultet bio preko puta Patrijaršije i gledali smo u čudu kako star čovek tako brzo hoda. Kad god bi tako žurno prošao, moj drug sa fakulteta bi rekao: "Evo, ide nam šef!" Svi smo ga voleli i onako nežno zvali pahuljica. Kasnije sam, na svoj lični zahtev, zarad nekih duhovnih razgovora, više puta molila da me primi. Pošto je on moj nadležni episkop, on je zadužen i za taj duhovnički deo mog života. S druge strane, pripadam Beogradsko-karlovačkoj eparhiji i od njega sam morala da dobijem blagoslov. Međutim, najlepši susreti sa njim su bili povodom mojih postdiplomskih studija kada me je nekoliko puta zvao na razgovor kako bi me bliže upoznao, posavetovao, onako očinski me blagoslovio.
       Međutim, najdivnija scena u mom životu bila je kada sam prvi put tražila prijem kod njega. Došla sam jedne večeri posle njegovog punog radnog dana, primio me je, ne u svom kabinetu, već u zelenom salonu ispred kabineta. Pričali smo nešto sasvim neobavezno i onda je on rekao: Hajde da pevamo! Bila sam potpuno zatečena. Počela sam da objašnjavam kako nisam baš muzikalna (prve dve godine studija imala je prosek 10,0, a onda ga je pokvarila sedmicom iz crkvenog pevanja - prim. R.S.), a on kaže: 'Ma ne, nećemo crkvene nego neke naše, stare, narodne, lepe pesme.' Tu sam bila potpuno očarana. Pevali smo, a onda je on tražio da mu pevam neke pesme koje ja slušam. Hteo je da čuje muziku moje generacije. I tako smo nas dvoje, sami, sedeli i pevali. Božanstveno, to nikada neću zaboraviti. Nisam osećala nikakav strah ni preteranu konvencionalnost iako je pored mene sedela Njegova svetost patrijarh Pavle. Osećala sam neverovatnu duhovnu bliskost sa tim čovekom.
      
       Kako živi devojka njenih godina koja se sprema da svoj život posveti teologiji? Objašnjava zbog čega je zanima ekleziologija, nauka o crkvi i zbog čega je ekumenizam danas najvažnije pitanje:
       - Ekumenizam je mogućnost da se mi pravoslavci, katolici, protestanti - pomirimo. Bitno je da nađemo zajednički jezik. Dugo je Katolička crkva bila zatvorena za dijalog, a mi kao una sancta crkva ponekad preterujemo u osudi drugih i u nastojanju da ćemo se jedino mi spasti samo zato što smo pravoslavni. Ako već imamo tu svest da smo jedini pravi u ispovedanju vere, naša je misija da se maksimalno potrudimo da druge "skrenemo na pravi put"...
      
       Nije li to svojevrsno nametanje volje kada se kaže da nekoga treba vratiti na pravi put?
       - To ne doživljavam tako. Katolička crkva to radi oličena u liku pape koji je uvek nepogrešiv ex catedra. Pravoslavna crkva to nikada nije radila niti je kao Katolička crkva ponekad išla "ognjem i mačem". Mi idemo načinom ljubavi. Samo pozivamo, bez prisile.
      
       Pa ipak, tu Srpsku pravoslavnu crkvu i pored ovakvog zalaganja, često prozivaju da je nazadna, da se primitivno obraća narodu, da se upliće u dnevnu politiku...?
       - Ne kažem da nema propusta u našoj crkvi. U svesti našeg naroda crkva jeste identifikovana sa nacijom što ne treba da bude. A naš narod je tome sklon. On u crkvi gleda samo Srpsku pravoslavnu crkvu, a problem je nešto što veliki deo tog naroda suštinski nije prišao Bogu. Naš narod je vaspitavan na pogrešnoj ideji da smo mi Srbi izabran narod što može da nam donese samo zlo. Zašto bismo mi bili bliži Bogu nego Grci ili Rusi, na primer?
       S druge strane, ima dosta stvari koje treba da naučimo od katolika. Gde god da odete na Zapad vi ćete u hotelskoj sobi, u ladici, naći Bibliju pored kreveta. Naš narod nema tu potrebu ni naviku da čita Sveto pismo. On poštuje svetinju više kroz svoju porodičnu slavu ili se Bogu okreće samo u nekim teškim trenucima. A Boga treba imati u sebi i kad nam je dobro i kad nam je teško.
       I lično mi smeta kada se crkvi prebacuje da se meša u politiku. To je samo lični stav pojedinaca i to ne treba pripisivati crkvi. Crkva savetuje narod kako da se ponaša u određenoj situaciji, a onda to neki tumače kako politikantstvo. A posebno mi je žao, u stvari se ljutim, kad se tako nešto zamera patrijarhu Pavlu.
       Tijana ima svoje molitve koje čita ujutru, u toku dana i uveče pre ispita. Uvek joj je najdraži Oče naš, mada često to govori i svojim rečima. Kaže da Bog zna šta nama treba. Ne propušta nijedan post, svake nedelje u devet ujutru ide na liturgiju u Svetosavsku crkvu na Vračaru, u Beogradu. Dva puta nedeljno odlazi u beogradski Dom omladine u klub "Sveti Đorđe" gde već dve i po godine vežba mačevanje. Ne propušta pozorišne predstave, ide na koncerte, tokom 1996/1997. bila je aktivan učesnik studentskih demonstracija... Trenutno čita "Autostoperski vodič kroz galaksiju". Donedavno je imala dečka.
      
       Ima zanimljivo objašnjenje zbog čega je poslednjih godina polovina devojaka od ukupnog broja upisanih na Bogoslovskom fakultetu.
       - Najveći broj devojaka upiše fakultet da bi se udale za sveštenika. I udaju se. Neke završe samo zarad sopstvenog obrazovanja, neke rade poslove vezane za crkvu, sada mnoge predaju veronauku. I ja sam tokom studija dve godine predavala deci veronauku u Svetosavskoj crkvi i to je moje dragoceno iskustvo. Videla sam koliko su deca čista i dobra dok ih roditelji ne zapuste, dok ne počnu da im kupuju što god treba samo da im ne bi poklanjali vreme. I onda počinje da se stvara agresija kod dece koja su zapostavljena i željna pravog razgovora, ljubavi i razumevanja.
      
       Nema dualizma između Tijaninog pogleda na svet kad je reč o privatnom i onome za šta se profesionalno opredelila.
       - Ne mogu da se podelim pa da to čime se bavim prihvatim samo kao nauku, a da to i ne živim. Iskreno i duboko verujem u to što radim, tako da teologija za mene nije samo nauka poput medicine ili neke druge. Teologija je moj način gledanja na svet, moj način života. Ljudi dosta pogrešno doživljavaju crkvu. Za mnoge, pa čak i one koji su joj veoma bliski, crkva je sistem zabrane. Nemaju doživljaj crkve majke koja pre svega daje savete za dobrobit nas.
      
       Crkva to čini i kad je abortus u pitanju zalažući se, valjda, za viši cilj koji podrazumeva veći priraštaj, atakujući pri tom na pravo žene?
       - Ženi je primereno da bude majka i to je moje apsolutno uverenje. Crkva samo želi da se taj viši ženski instinkt u njoj ne uništava. Kao što nikada ne možemo opravdati ubistvo, tako ne možemo pravdati ni abortus, jer abortus je, ipak, ubistvo.
      
       Tijana je imala prijatelje koji su zakoračili u svet droge, ali su se, kaže, zahvaljujući Bogu vratili na pravi put:
       - Naježim se kad neko spomene drogu. Ali, kad mi neko kaže sekta, onda to ponekad doživim strašnije nego da mi je rekao droga. Ovo naše podneblje i ovi ratovi su toliko pogodovali uplivu sekti, magijama i vračarama da se narod u očajanju hvatao za slamku i tražio prečicu do olakšanja i spokoja. Ja svojim prijateljima govorim samo jedno: Na početku i na kraju sveta je ljubav. Ljubav ispravno protumačena. Malo je onih koji će dostići ljubav iz Poslanice apostola Pavla Korinćanima, pogotovu mladi, kad je ljubav u pitanju, retko prelaze nivo emocionalne ravni. Ali, naše je da se svakog trenutka borimo za tu "Himnu ljubavi".
      
       RADMILA STANKOVIĆ