Ukoliko se izuzme kratkotrajna šljivovica, strancima baš i ne ostaje bogat izbor proizvoda koji bi ih kasnije podsećali na trenutke provedene u Srbiji. Počev od razglednica

      Pođimo od razglednica i recimo, istini za volju, da se Beograd malo popravio: donedavno se u prodavnicama ekskluzivnog distributera gradske panorame, trafikama "Duvana", mogla kupiti čak i razglednica iz Smedereva, dok se za ovekovečenim pogledom na Ušće morao guliti đon. Pristojni pozdravi iz Beograda, danas, ipak se mogu kupiti na nekoliko stalnih punktova, uglavnom smeštenih u Knez Mihailovoj ulici. Nevolja je u tome što poljuljani duh - za kojim naročito žale oni koji su osamdesetih godina, u vreme "novog talasa", prolazili kroz produženi pubertet - i dalje bledi u korist zapadne kulture (očekuje se da ćemo uskoro početi da dubimo tikve i slavimo Noć veštica).
       Nekada prepoznatljiva razigranost beogradskih umova krotko je zaobišla fenomen razglednica i ostala na nivou grafita, pa se na centralnom gradskom korzou nalazi puno jeftinih plagijata, već dosadnih tabli za, kao, naziv ulice (Shit street) i "targeta", odnosno ofucanih poruka NATO-u i Americi, a od kojih svi okreću glavu, s prezirom. Među izuzecima, bez seksističkih elemenata, nalaze se Super Srbin - "brži od razuma, jači od tašte, pametniji od plavuše" i motiv seljaka s flaše šljivovice (žuta pozadina, šljive u prvom planu) - "fuck the Coka, fuck the pizza, all nje need is shljivovitza". Mi, pak, izdvajamo jednu originalnu razglednicu, tipičnu penzionerku koja se na kalemegdanskoj klupi, uz očiglednu glumu, priprema za hranjenje golubova i koja bi, sasvim sigurno, najviše ganula naše i strance s bilo kakvim doživljajem Beograda.
       Što se bedževa tiče, i oni su prežvakani, izbledeli od sunca. "Nisam debela, ali sam ženska i po" i slični valjda svakog ostavljaju ravnodušnim. Da ne pominjemo parole s protesta, opalo lišće i košpice... Noviji, krajnji domet duhovitosti: "Born in Belgrade, bre" (obrisi Pobednika u pozadini).
      
       Ideja
       Kada se želi, ako se želi, nekome u inostranstvu nešto beogradsko kupiti, prva, i jedina, ideja jeste - pravac "Beoizlog". Međutim, ma koliko profesionalan i šarmantan bio, "Beoizlog" pre prodaje poruke, nego robu. I dobro mu ide. Ali, kvalitetna kuhinjska kecelja s odštampanim planom grada i adresom njnjnj.belgrade.comE nije tradicionalni suvenir. Bar se tako mnogima čini. Gde su pirotski ćilimi, opanci, svadbene čuture, poneki jelek i vez? Nije li, uostalom, premijer najavio poboljšanje prekogranične prodaje autentičnih i za izvoz obećavajućih srpskih proizvoda, ne računajući maline?
       Ministarstvo prosvete planira da otvori školu umetničkih zanata u Užicu. Smatraju da je Srbiji potrebna takva srednja škola. S druge strane, jedinstvena "Narodna radinost" zatvorena je pre oko dve godine. U svih pet prodavnica, u Knez Mihailovoj i oko nje, sada su patike, secko, "nivea". Ostatak "Narodne radinosti", "Beosuvenir" koji je sakupio četverac bivših radnika preduzeća, boravi na Zelenom vencu. Malo ko u ovom gradu to zna, stranci pogotovo. Jer, mesto baš i nije neko, mada se lokal znatno bolje vidi otkako je inspekcija rasterala prodavce starih stripova kod autobuske stanice 704. "Kupuju, kupuju sada više nego ranije. Samo, kad nas nađu", kaže prodavačica Gordana Ilić.
       Za robu se dovijaju. Sarađuju s "Srpskom tradicijom" iz Aranđelovca, Udruženjem izbeglica (izrađuju vezove, duboreze), mnogobrojnim privatnicima. Sarađuju i sa Zadrugom Srpske pravoslavne crkve, koju takođe nije lako pronaći. Od tri u centru grada, ostale su dve na Bulevaru, dok je, umesto treće, u Ulici 29. novembra, otvorena milionita pekara. "Više se naši ljudi žale, nego stranci", priča Ilić i priseća se dana kada je Palata "Albanija", gde se nalazila glavna prodavnica "Narodne radinosti", bila ucrtana u mapu s naznakom "suveniri".
       Opanci, za decu i odrasle, lutke u narodnoj nošnji, svadbene čuture, miljei, za to plaćaju stranci. Naši emigranti i gastarbajteri vole da pazare kičerajsku staklariju s vatrenim srpskim bojama i četiri s, svadbene peškire, ličke kape ("Imamo ih dosta iz Krajine"), šajkače, kaširane i ručne ikone. Tu su i pirotski i sjenički ćilimi, Sirogojno džemperi, šumadijska nošnja (oko 450 evra), plakete u bakru, slavska rakija, keramika sa slikama Beograda, priglavci, krznene patike, drveni krstići, kompleti za slavu (šibica, briket, tamjan i fitilj), escajg s grbom grada, čabrice, uramljeni pejzaži od slame. Odskoro im se nude i zlatnom prašinom poprskane biste Draže Mihailovića.
       U biltenu Turističke organizacije Beograda (TOB), na engleskom i francuskom jeziku, pod stavkom "suveniri", navedeno je devet prodajnih mesta, dva pri muzejima: "Beoizlog", "Galerija Singidunum", Muzej primenjenih umetnosti, Etnografski muzej, "Tema" na Terazijama, TD Zemun, "Beosuvenir", "Etnocentar", etnomagazin "Gral".
      
       Reklama
       No, problem je u tome što retko ko zna za većinu navedenih prodavnica i što smo daleko od dobrodošle komercijalizacije suvenira iz naroda, koji se, ipak, stidljivo pomaljaju zahvaljujući otvaranju zemlje, ali i modernom etnofazonu. Reklama je skupa stvar, a upravo ona igra presudnu ulogu u poslovanju ovih radnji. S druge strane, putokazi, svojstveni velikim gradovima, nisu toliko skupi i opet ih nema. Tako i za jedini informativni centar TOB-a u centru posetioci mogu saznati raspitivanjem, ne i eventualnim, prostim opažajem svetski popularnog putokaza za informacije.
       Butik sa suvenirima u Etnografskom muzeju postoji otkada i muzej. Ali, kažu da se tek u poslednjih godinu dana, od dolaska novog direktora, posao pokrenuo s uspavane tačke. Komisiona prodaja je dominantni oblik trgovine. Kustosi procenjuju šta je za muzej, šta je za butik suvenira. Zavese iz Dragačeva, kopije srednjovekovnog srebrnog nakita, stari peškiri, testije za vodu, keramika iz Zlakuse, pirotski ćilimi, ikone od prirodno ugljenisanog drveta iz kopova Kolubare, preslice, pegle na ugalj. Staklenih predmeta nema, pošto srpsko staklo i nije poznato, te stoga nema ni napadnih vitraža za srpske nacionaliste uočljivih u ostalim nazovizbirkama suvenira. Muzej je muzej. Tamo bi i trebalo da ih bude, naročito u Etnografskom. Šta je s trafikama, knjižarama, vrućim lokacijama u Beogradu?
       U filijali TOB-a, u prolazu ispod "Albanije", kažu da se turisti ne žale odviše i ne pitaju za suvenire (verovatno im dovoljnu radost predstavlja jeftinoća Beograda, u poređenju s drugim gradovima Evrope). Njihova najčešća zamerka je na nemogućnost prolaska kreditnih kartica. A "razglednice su nam takve kakve su", zaključiće i dati vam vizit-kartu "Beosuvenira". Tamo možete kupiti i magnet ikonu svetog Luke za automobil. Za srećan put.
      
       ANA VUČKOVIĆ