Očekuje se da će jednom uvedena turistička viza ozbiljno smekšati "tvrdi režim" na kome zvanični Zagreb toliko insistira kao i da se ta odluka neće povlačiti

      Čak ni u zemlji čiji su građani apsolutni evropski šampioni, poslednje decenije XX veka u suočavanju sa najraznovrsnijim poniženjima ništa ne može da se uporedi sa - iskustvom traženja vize za neku zapadnu zemlju. Prvo što vidi, onaj ko se na to odluči jeste obezbeđenje, namrštene momke koji svakom daju na znanje da nikako ne može biti čovek poštenih namera ako je zapeo da ode u Nemačku, recimo. Mora da je neki ovejani kršilac zakona ili bar pripravnik za secikesu i prevaranta kad mu se za poštenje i čiste namere garantnim pismom iz "pravog sveta" jamči da će se ponašati kao normalan pripadnik roda homo sapiens.
       U drugom krugu pakla, znojeći se, podnosilac zahteva popunjava formulare (dva primerka) koje je sastavila neka birokratska pamet i koji, sem imena, prezimena i datuma rođenja prikupljaju očigledne bezvezarije koje nikad, nikom i ni za šta ne mogu poslužiti. Naravno, i nije cilj te banalne a smrtno ozbiljne operacije prikupljanje podataka o ljudima kojima strana vlada daje "dozvolu za ulazak, izlazak, boravak ili prolazak kroz njezinu teritoriju", već sistematsko odvraćanje "građana drugog reda" od prava koja slatkorečivo promovišu deklaracije, rezolucije i opšti dokumenti. To se, u stvari, zemlje koje najviše brinu o ljudskim pravima, među njima i o slobodi kretanja, naravno, - i koje će ako treba i bombardovati nasrtljivce na te svetinje - štite "od ulaska nepoželjnih osoba iz druge zemlje ili od prekomerne imigracije".
       A kad bi, ipak, nekog od velikih boraca za ljudska prava bacili u gluvo doba noći na beogradski trotoar u red za predaju zahteva za vizu i da mu neki uvaženi konzularni službenik s primerenim prezirom pogleda priložena dokumenta, pisma, fotografije i fotokopije - pa ga onda vrati da sutra dopuni prijavu - sigurno bi postupio kao šef Misije OEBS u ovoj zemlji Stefano Sanino nedavno u Novom Sadu. Naime, on je na konferenciji nevladinih organizacija (NVO) "Kampanja za ukidanje viza - s viznim režimom nema regionalnog razvoja i evropskog jedinstva" došao s pripremljenim govorom. Kad je tu pogledao desetominutni dokumentarni film o ljudima iz reda za vize - italijanski diplomata je odložio u kancelariji sročena opravdanja i rekao ono što je jedino imalo smisla pred tim činjenicama reći: "Vize su uvedene kako bi se sprečila ilegalna imigracija, ilegalna trgovina, kriminal. Kako vidimo na primeru moje zemlje, hiljade nesrećnih imigranata brodovima pokušavaju da se domognu Italije i ne razmišljajući o vizama."
      
       Kazne
       Niko više ne drži da je samo postojanje viznih režima rešenje. Vize, bar kad je u pitanju selektivan pristup zemljama nastalim od bivše Jugoslavije, izgledaju kao kazne za pojedine zemlje i narode. One su uvođene "prvo radi sprečavanja nekontrolisanog priliva izbeglica, a drugo prema SR Jugoslaviji, kao deo ukupnih sankcija koje je međunarodna zajednica uvela protiv nje". Izbeglica više nema, sankcije su ukinute, ali nikom iz Evrope još nije palo na pamet da građanima zemalja koje oni označavaju kao "autentični i sastavni deo evropske kulture" i govore da bi bez njih "Evropa bila siromašnija"- ukine vize.
       Ni razlozi za stavljanje u povoljniji položaj nemaju neku jasnu logiku. Šta je cenzus? Ekonomski napredak koji su učinile Bugarska i Rumunija, susedne zemlje koje su prebačene u Aneks II Šengenskog sistema, svakako nije takav da bitno utiče na smanjenje razloga nelegalne migracije ka Zapadu. Da li Rumuni danas zaista imaju manje razloga za tako šta nego Srbi?
       Ako izostavimo sada logički opšta mesta, da se "otvoreno društvo" ne može graditi u zemljama izolovanim od svetskih tokova, vizni režim često ugrožava i osnovne strateške planove "ujedinjene Evrope". Aleksandar Popov iz novosadskog Centra za regionalizam na to ukazuje, nada se blagovremeno, na primeru proglašene evroregije "Dunav-Tisa-Karaš-Muroš". Ova evroregija obuhvata Vojvodinu, četiri županije južne Mađarske i rumunski Banat. Ako bi, kao što se uveliko priča, za građane SRJ bile uvedene vize za Mađarsku i Rumuniju, evropska regija bi bila - mrtva. Čemu velika ideja evroregije ako će deo građana zato što pripadaju određenom narodu - biti stavljen u očigledno diskriminisan položaj. Segregacija nije više ni blago prikrivena jer se mađarska država, kao što je poznato, pobrinula da naši građani mađarske nacionalnosti imaju drugačiji tretman.
      
       Antistrategija
       Ali, zašto bismo se bavili i bliskom budućnošću da bismo našli žrtve "logike viznog režima"? U istom Centru za regionalizam (koji vodi kampanju za ukidanje viza sa Građanskim odborom za ljudska prava iz Zagreba i Forumom demokratske alternative BiH) ukazuju na stanje u Bosni i Hercegovini "prema čijem delu populacije Evropa primenjuje diskriminatorski odnos. Naime, generalno gledano, zemlje Šengenskog sistema i većina drugih evropskih zemalja imaju vizni režim prema BiH, ali su od toga izuzeti građani BiH, hrvatske nacionalnosti, koji koristeći pravo na dvojno državljanstvo, a time i na hrvatski pasoš, bivaju izuzeti od restriktivnih mera. Na taj način su Srbi i Bošnjaci, građani BiH diskriminisani samo na osnovu svoje nacionalne pripadnosti što je u suprotnosti sa svim konvencijama i principima za koje se ujedinjena Evropa deklarativno zalaže".
       Paradoks doveden sasvim "na rub pameti": isti građanin kad se pojavi sa jednim pasošom je evro-poželjan, ali ako se zabuni i iz istog džepa izvadi onaj svoj drugi pasoš - sumnjiv je, mogući prljavi imigrant, skloniji kriminalu, švercu i mora sebi s onu stranu "nove gvozdene zavese" tražiti garanta da nije besan, da ne grize.
       Ali to nije sve. Već od 1. januara sledeće godine zemlje jugoistočne Evrope koje su u Paktu stabilnosti trebalo bi da se nađu u - zoni slobodne trgovine. Kako i to lepo zvuči! Ali neko je u žurbi na putu "u svetlu budućnost" zaboravio da ništa slobodno ne može da se napravi bez slobode kretanja ljudi. A o zoni slobodne trgovine da i ne govorimo.
       Kosovo je novi primer evropskog razumevanja viznog režima kao nedovoljno promišljenog instrumenta uređenja kretanja građana na kontinentu. Prvo su Albanci ohrabrivani da ne koriste pasoše zemlje kojoj, po međunarodno važećoj rezoluciji Ujedinjenih nacija pripadaju. "UNMIK odbija svaku saradnju i smatraju da oni treba da to rade samostalno", objašnjava direktor Konzularne direkcije u Saveznom ministarstvu inostranih poslova Božidar Jovanović. Pokušaj savezne države da uspostavi punkt za pasošku službu okončan je na uobičajen način za kosovsko stanje stvari. Punkt je napadnut. Oni koji treba da održavaju red, ne mogu da garantuju sigurnost. Putne isprave izdaje direktno UNMIK. Ali, "putne isprave koje je izdao UNMIK ne priznaju pojedine zapadne zemlje, pa im je tako onemogućen ulazak u njih". Svaki komentar je bespredmetan.
      
       Hrvatska
       U samom regionu najveći problem predstavlja nastojanje Republike Hrvatske da zadrži "najtvrđi vizni režim" prema SR Jugoslaviji. Pošto nekakav pritisak sa Zapada postoji da se, ipak, nešto uradi, vlasti Hrvatske su našle izlaz u stalnom smišljanju sitnih razloga za odugovlačenje. Tako je početkom ovog meseca pri dogovaranju o četvoromesečnom uvođenju turističke vize (pravo na ulaz u zemlju se dobija na graničnom prelazu na 30 dana bez posebne procedure) ministar saveznog MUP-a Jugoslavije Zoran Živković došao kao ovlašćeni pregovarač, a hrvatski ministar Šime Lučin sa mandatom da se dogovara a da onda sve, opet, mora da prođe kroz vladu Hrvatske. Kao da se radi o stvarima koje zahtevaju složenost pisanja amandmana na američki Ustav.
       Ovakva taktika, naravno, pre svega je povezana sa komplikovanjem procesa regulisanja prava stotina hiljada Srba izbeglih iz Hrvatske. I rezultati su "više nego dobri". Jer prema nezvaničnim rezultatima prošlogodišnjeg popisa stanovništva (oko kojih se istina, zasad, vodi žestoka javna polemika): "U Hrvatskoj danas živi svega trećina Srba koji su tu obitavali pre rata... Svega 4,05 odsto građana su srpske nacionalnosti." A "prema popisu iz 1991, u Hrvatskoj je bilo 78,1 odsto Hrvata, 12,2 odsto Srba, Jugoslovena 2,2 odsto..." Ako i nije sasvim tačno da sada u Hrvatskoj živi 180 hiljada Srba i samo 74 građanina koji sebe smatraju Jugoslovenima, jasno je da se javni san Franje Tuđmana o tri odsto Srba u Hrvatskoj - ostvaruje.
       Očekuje se da će jednom uvedena turistička viza ozbiljno smekšati "tvrdi režim" na kome zvanični Zagreb toliko insistira kao i da se ta odluka neće povlačiti. "Naša zemlja je spremna da se uvede potpuni bezvizni režim sa Hrvatskom", kaže Božidar Jovanović, direktor Konzularne direkcije u SMIP-u.
       "Mi i sada zahtevima hrvatskih biznismena za vize izlazimo u susret odmah i izdajemo im vize na duži rok", iznosi Vladimir Žutić, šef pasoškog odeljenja Konzularne direkcije. Inače je Hrvatska udruga poslodavaca već objavljivala svoje zahteve za olakšanje viznog režima. Naravno, nije to prvi slučaj da zvanične državne politike ne samo da su u sukobu sa opštim proglasima i osnovnim vrednostima društva koje bi trebalo izgraditi nego i rade protiv interesa sopstvenih građana. U državama nastalim na prostoru bivše SFR Jugoslavije, svima, manje više, gori pod nogama. Savremeno poslovanje ne trpi stara 19-vekovna nacionalna taktiziranja. Mnoga kašnjenja se brzo pokazuju kao nenadoknadiva šteta.
      
       Mini-Šengen
       Građanima ostaje da svoj interes iznesu i kroz nevladine organizacije. Već pominjani martovski skup u Novom Sadu doživljava svoj nastavak ovih dana u Kotoru. Okupiće se stotinak predstavnika NVO, lobi grupa i privrednih udruženja iz tri države - SRJ, Hrvatska, BiH - u nameri da izvrše pritisak na vlade. Mesić, Koštunica i Predsedništvo BiH su upoznati sa ovim korakom. Cilj skupa: donošenje sporazuma o ukidanju viza na sve vrste putnih isprava.
       Iza ovog stoji "Igmanska inicijativa", udruženje NVO tri zemlje nastalo još u ratu, a koje ima i projekat nazvan "Mini Šengen". Pristup je jednostavan i zdravorazumski: "Kako zemlje regiona jugoistočne Evrope mogu očekivati od zemalja Šengenskog sporazuma i drugih evropskih zemalja da prema njima ukidaju vize ukoliko to nisu spremne da urade međusobno unutar regiona." Zaključak koji sledi, trebalo bi da se pretvori u kampanju: NE vizama unutar regiona, NE vizama Evrope prema regionu. Tretirajmo ravnopravno jedni druge, da bi nas svet ravnopravno tretirao.
       Nije teško razumeti značaj ovakve inicijative koja pokušava da ospori politiku "da komšiji crkne krava" kakva je preovlađivala a i još je ima u regionu. To što će Zapad nekoga privremeno imenovati da bude požarni u regionu, svakako neće rešiti ni njegove probleme. Dugoročno, ne. Jer od Dejtonskog sporazuma do Pakta stabilnosti naglasak je na istim principima. A to što neko danas učini da komšiji crkne krava, ne znači da komšija sutra neće dobiti istu takvu šansu. Ali to smo već probali. I svi znamo kuda to vodi. I kolika je cena.
      
       SLOBODAN RELJIĆ