Tužilaštvu je preostalo manje od dva meseca da dokaže da je za sve zločine na Kosovu odgovoran lično Slobodan Milošević. Žarko se nada da će "insajder" pod oznakom K-1 biti ubedljiviji od Ratomira Tanića

      Posle K-3 dolazi K-1. Slovo K je skraćenica za zaštićene svedoke u kosovskom delu haške optužnice protiv Slobodana Miloševića, a svedok K-3 (Ratomir Tanić) i svedok K-1 (trebalo bi, po svoj prilici, očekivati da se i njegov identitet obelodani kad sedne na klupu za svedoke) jesu "insajderi" za koje Tužilaštvo gaji nadu da će dokazati ključnu tačku optužnice: da je bivši jugoslovenski predsednik bio nosilac zavere da se Kosovo etnički očisti, odnosno da se sa Kosova protera znatan deo albanskog stanovništva. U haškoj optužnici ta se zavera preciznije naziva "zajedničkim zločinačkim poduhvatom" koji je Slobodan Milošević navodno smislio još u drugoj polovini 1998. godine. Postojanje takve zavere posredno se dokazuje i time što je optuženi "zaobišao redovnu liniju komandovanja i smenio one funkcionere koji su predstavljali prepreku" ostvarivanju tog "zločinačkog poduhvata". I za jedno i za drugo (kovanje zavere i njeno provođenje u delo) krunski svedoci optužbe su upravo Ratomir Tanić i zaštićeni svedok K-1, kao što lepo piše u "pretpretresnom podnesku" Tužilaštva od 26. novembra 2001. koji je novinarima podeljen dva meseca pre početka suđenja.
      
       Potraga za svedocima
       Kako NIN saznaje iz krugova bliskih Haškom tribunalu, Tužilaštvu u međuvremenu nije pošlo za rukom da dođe do novih i ubedljivijih svedoka nego što su K-1 i K-3. Kako NIN, takođe, saznaje iz tih istih krugova, postoji velika verovatnoća da jugoslovenska javnost neće biti snažnije impresionirana identitetom i iskazom K-1 nego što je bila impresionirana Ratomirom Tanićem. Nije, naravno, isključeno da veliki napori haških tužilaca da dođu do "boljih" svedoka (odnosno s jačim "insajderskim" kredibilitetom) u najskorije vreme urode plodom.
       Tužilaštvu je preostalo manje od dva meseca (do 25. jula, kada počinje letnja pauza u sudu, posle koje će se preći na hrvatski i bosanski deo optužnice) da Slobodanu Miloševiću u Hagu dokaže odgovornost za sve zločine koje su srpske snage, navodno, počinile na Kosovu. To nije mnogo, ako se uzme u obzir da je Tužilaštvo do sada potrošilo 110 dana i blizu 60 svedoka, dakle, dve trećine vremena koje je imalo na raspolaganju za Kosovo, uglavnom u dokazivanju da su sa Kosova za vreme bombardovanja deportovane stotine hiljada Albanaca. Izneseni su takozvani prima facie dokazi, i ne može više biti mnogo sumnje da je proterivanja Albanaca bilo i da su nad Albancima vršeni i brojni drugi zločini. Međutim, samo je šačica tih svedoka do sada mogla da potvrdi da se 1999. godine makar na momenat našla u neposrednoj blizini Slobodana Miloševića, a jedino je Ratomir Tanić do sada pokušao da dovede Slobodana Miloševića lično, u vezu sa tim zločinima i njihovim neposrednim izvršiocima, odnosno da dokaže da je Milošević lično stajao na čelu zavere da se Albanci fizički uklone sa Kosova kako bi se promenio etnički sastav južne srpske pokrajine. Taj je svedok, međutim, sudnicu napustio poljuljanog kredibiliteta, a on je do sada jedini "insajder" i Srbin sa liste svedoka optužbe za koga je Tužilaštvo tvrdilo da je bio u ličnom kontaktu sa Miloševićem. Sa spiska svedoka koji su bili u direktnom dodiru sa Miloševićem za sada smo videli još samo britanskog političara Pedija Ešdauna i Albance Ibrahima Rugovu, Adnana Merovcija, Vetona Suroija i Batona Hadžijua, što je prilično mršavo i skromno s obzirom na njihove slabašne kontakte sa optuženim.
      
       Vreme ističe
       Tužilaštvo je od 12. februara do danas, utrošilo dva puta više vremena da dokaže da su se zločini desili nego što mu je sada ostalo da nedvosmisleno dokaže Miloševićevu ličnu odgovornost, odnosno da dokaže da zločini nisu bili individualna dela pojedinaca iz redova srpske vojske i policije, već deo zločinačkog plana vrha srpske države. Posao Tužilaštva biće da u vremenu koje je preostalo popravi poljuljani kredibilitet Ratomira Tanića (to se radi tako što Džefri Najs dan posle Tanića pita novinara "Koha ditore" Batona Hadžijua je li Tanić bio relevantan igrač, na šta je dobio potvrdan odgovor) i da podupire njegovu ključnu argumentaciju. Verovatno je malo kome promaklo da je jedna od centralnih tačaka svedočenja Ratomira Tanića bila tvrdnja da su Momčilo Perišić i Jovica Stanišić, Miloševićevi vodeći kadrovi u Vojsci Jugoslavije i Državnoj bezbednosti, bili pozitivni likovi koji su se u odsudnim trenucima usprotivili Miloševićevom "zločinačkom poduhvatu" odnosno nameri prema Albancima. Ovdašnji borac za ljudska prava Biljana Kovačević-Vučo u tome sa nezadovoljstvom prepoznaje nameru da se preko optužbi na račun "privatnog kanala komandovanja" krug odgovornosti, u stvari, suzi i amnestiraju svi preostali institucionalni lanci odgovornosti. K-1 upravo treba da svedoči o tome kako je Milošević preko Nikole Šainovića uspostavio takav nelegalni lanac komandovanja na Kosovu.
       Inače, kad je reč o verodostojnosti ovakvih svedoka, tek ćemo u obrazloženju presude sudskog veća, kad sve bude gotovo, znati da li su sudije zaista bile onako sumnjičave prema Taniću kako je na prvi pogled izgledalo i jesu li prihvatile njegov iskaz zdravo za gotovo. No treba reći da, iako se suđenje Slobodanu Miloševiću neprestano zbog ratnih zločina poredi sa Nirnberškim procesom, postupak protiv njega mnogo više nalikuje onom u kojem je pre nekoliko godina osuđen čuveni njujorški mafijaški bos Džon Goti. Ne zato što je priroda njihovog posla bila slična, već što su uhvaćeni u istu pravnu zamku. Tužioci su Gotija optužili za krivično delo zločinačke zavere, oprobani metod borbe protiv mafije pomoću kojeg se glavešinama najlakše tovare zlodela čiji su neposredni izvršioci njihovi podređeni. Krunski svedok protiv Džona Gotija bio je Salvatore Semi Bik Garvano (Sammdž The Bull), koji je u zamenu za imunitet od gonjenja svedočio protiv svoga gazde, priznao da je za njegov račun ubio preko 20 ljudi i mirno išetao iz sudnice kako bi preuzeo novi identitet u okviru programa zaštite i relokacije svedoka.
      
       Pretvaranje
       Ratomir Tanić je u poređenju s ovim "teškašem" svedok "pero" kategorije, ali obojici je zajedničko to da od njih, s obzirom na gazde i prirodu njihovih poslova i radnih zadataka, niko nije tražio ni očekivao da budu uzorni građani kako bi bili ponuđeni kao verodostojni svedoci. Razlike možda ima u tome što "Biku" nije bilo ni na kraj pameti da laže tužioce, sudije ili porotnike, budući da mu je jasno zaprećeno da će dogovor o njegovom imunitetu otpasti, bude li uhvaćen u laži. Nad glavom Ratomira Tanića nije bilo takve pretnje: njemu je u zamenu za svedočenje, moguće, nuđena relokacija. U Hagu je verovatno Nikola Šainović taj kome tužilac sada pod nosom maše eventualnom nagodbom o smanjenju ili opraštanju kazne, u zamenu za svedočenje koje bi možda moglo definitivno udesiti Miloševića, na način koji bi uverio i Srbe, a ne samo međunarodnu javnost.
       Upućenijima u tajne bivšeg režima bilo je jasno da Slobodan Milošević nije u haškoj sudnici upotrebio sve oružje kojim je raspolagao za lov na Tanića i tanićevce. Milošević se pretvarao da ni on ni njegovi, ni zavirili nisu u tajni policijski dosije krunskog svedoka (što još možda zažali pri izricanju presude), i ponašao se prilikom unakrsnog ispitivanja kao da očekuje da sudije padnu na nos kad čuju da neko ko je petljao s njegovim režimom (i to u godinama kada se taj režim borio za goli opstanak) nije iza sebe imao besprekornu biografiju.
       Njegov postupak prema Taniću bio je nipodaštavajući i ciničan, ali Milošević se i u ovom slučaju, kao i u nekoliko navrata do sada, više brinuo za svoju političku ostavštinu nego za svoju odbranu pred haškom optužnicom. Delotvorno raskrinkavanje Tanića automatski bi za sobom povlačilo isto tako ubitačno raskrinkavanje prirode Miloševićeve vladavine nad Srbima. On se služio ljudima poput Tanića (čije su apetite zadovoljavale nepošteno stečene gradske lokacije, sumnjivi poslići, uvozne licence u zamenu za politički kupleraj) kao potrošnom robom, pomalo na isti način kako se "tanićima" služi i kancelarija Karle del Ponte.
      
       Veliki ego
       Milošević je to sve mogao da objasni u haškoj sudnici, ali on tamo iznad svega štiti svoj politički projekat. On to naziva "rušenjem suda", no, haška je sudnica mesto u kom on ispisuje svoj politički testament i tamo mu ne pada na pamet da zarad pravnih poena, u koje ne polaže nikakvu nadu, nanosi štetu svojoj istorijskoj zaostavštini.
       Ali, kako Milošević sada provodi sate i sate pred TV kamerama, on tamo otkriva daleko više no što bi možda hteo, i mnogo više nego što smo o njemu ikada znali. Najveći broj njegovih sunarodnika tek je u haškoj sudnici malo bolje upoznao pravu ćud svog bivšeg predsednika, njegovu političku i ljudsku prirodu koja se ne da sakriti pri takvom stepenu izloženosti očima javnosti. Srbi su sada u prilici, zahvaljujući direktnom prenosu Televizije B92, da konačno upoznaju narav i navike, političku filozofiju i individualni karakter čoveka koji im je obeležio živote.
       Kada od sudija krije i ono što bi mu moglo pomoći u procesu, Milošević više ne može da sakrije štošta drugo. Teško ga je zastrašiti ili izblefirati; okrenuo je sudnicu na glavu i pravi se da je to državica kojom upravlja po svom nahođenju. (Tužilaštvo je izračunalo da optuženi koji "ne priznaje sud" u vrlo veštoj odbrani troši barem 60 odsto vremena, i to u ovom delu suđenja u kojem optužba izvodi dokaze). Ima dobre nerve i vrhunsku inteligenciju, kao i priličnu dozu neosetljivosti na bilo čije patnje i stradanja osim srpskih. A kada je prisiljen da bira između nacionalnih interesa Srba (u koje, svakako, spada i interes da se u haškoj sudnici utvrdi što verodostojnija verzija stvarnosti, sa što više preciznih činjenica) i interesa svoje ličnosti, svog ega i svoje nemerljive taštine, neizbežno se opredeljuje da štiti ovo drugo.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ