NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Rezolucija prkosa

Silazak Miloševića sa političke scene uveliko je olakšao rešavanje kosovskog političkog i etničkog problema. Ali to ni u kom slučaju ne znači da je time stvorena mogućnost da se to delikatno pitanje rešava jednostranim odlukama kakvu su usvajanjem rezolucije demonstrirali albanski poslanici Privremene skupštine Kosova

      Zgusnutost političkih zbivanja na jugoslovenskoj političkoj sceni učinila je da ono što se na Kosovu dogodilo prošle sedmice prođe gotovo neopaženo. Rezolucija o granicama i celovitosti Kosova, koju je novoizabrani kosovski parlament usvojio 23. maja kao prvi akt svog delovanja, izazvala je lančanu reakciju međunarodnih faktora.
       Za rezoluciju je, kao što se i očekivalo, glasalo svih 85 poslanika albanske narodnosti, dok su poslanici srpskog koalicionog saveza Povratak pre glasanja napustili sednicu, da bi "fizički bojkotovali tu tačku dnevnog reda".
       Odluka sama po sebi ne bi zasluživala veću medijsku pažnju da povodom nje nisu tako brzo reagovale nadležne međunarodne institucije. Prvo se, ovog puta vrlo energično, oglasio specijalni predstavnik generalnog sekretara UN Mihael Štajner, koji je - u skladu sa svojim ovlašćenjima - odluku Skupštine Kosova proglasio nevažećom.
       Rezolucija o granicama i teritorijalnoj celovitosti Kosova je vešto zamišljeni dokument, kojim je nova vlast na Kosovu trebalo - pojednostavljeno rečeno - da omeđi svoj budući državni prostor, i da u isto vreme poništi Sporazum o granici između Jugoslavije i Makedonije, koji je potvrđen odlukom Saveta bezbednosti UN od 7.marta 2001. godine.
       Protiv stavljanja na dnevni red i usvajanja odluke o teritorijalnoj celovitosti Kosova na vreme su se oglasili upozoravajućim pismima Savet bezbednosti UN, Evropska zajednica i šef UNMIK-a, stavljajući do znanja onima koji su takvu odluku pripremali, da je to pitanje u isključivoj nadležnosti specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN.
       Ali, sve je to bilo uzaludno. Odluka albanskih partija na Kosovu da se izabrani parlament s takvim dokumentom predstavi međunarodnoj javnosti bila je jača od svih upozorenja. Rezolucija je stavljena na dnevni red, jednoglasno prihvaćena, bez prisustva poslanika koalicije Povratak, i kao odgovor na sva upozorenja dostavljena Savetu bezbednosti, generalnom sekretaru UN, specijalnom predstavniku generalnog sekretara UN i komandantu Kfora.
       To što je šef UNMIK-a Mihael Štajner, koristeći svoja ovlašćenja, usvojenu rezoluciju odmah proglasio pravno ništavnom, nije mnogo zabrinulo njene idejne tvorce. Ona za njih ima svoju "upotrebnu vrednost", čiji pravi smisao samo oni znaju. Drugima ostaje da o tome nagađaju.
       "Mi smo obavili taj zadatak, a oni neka rade na svojim", poručio je predsednik Skupštine Nedžad Daci, koji nije smatrao potrebnim da poslanicima pročita upozoravajuće pismo šefa UNMIK-a Štajnera. Ali, tako ne rezonuje samo on. Albanski dnevnici na Kosovu ovih dana bili su puni sličnih izjava.
       Jakup Krasnići, sekretar Tačijeve Demokratske partije Kosova, najpreciznije je definisao o čemu se radi. "Ovo je politička odluka za koju su deputati dobili zadatak i oni su i trebali i morali da donesu ovakav akt." On smatra da tu odluku niko ne može da eliminiše.
       Da se radi o političkom zadatku i političkoj odluci, u to ne treba sumnjati. Pitanje je samo koja je politička snaga i s kojim ciljem formulisala politički zadatak ,sa obavezom za sve, iako nije u skladu sa odlukama i zaključcima najviših međunarodnih tela. Teško je poverovati da se kosovski Albanci u izražavanju takve sigurnosti oslanjaju samo na sopstvenu slogu, mada ni tu činjenicu ne treba zanemariti.
       Ibrahim Rugova, nesumnjivo najcenjeniji albanski lider na Kosovu, u izjavi datoj pre šest meseci prištinskom dnevniku "Zeri", kaže: "Kosovo je de fakto nezavisno. Slobodni smo uz međunarodno prisustvo snaga NATO-a. Sada očekujemo i formalno priznanje nezavisnosti Kosova i radimo na tome." Uz to je dodao da rešenje kosovskog problema treba definisati u skladu sa željama stanovnika Kosova i "konsenzusom svih Albanaca u ovom delu Evrope".
       Uverenje da je nezavisnost Kosova na dohvatu ruke, veoma je prošireno među kosovskim Albancima. Ovih dana u Hagu je svedočio protiv Miloševića i ugledni kosovski novinar Baton Hadžiju, koji je - govoreći o Kosovu - rekao: "Država Srbija nije zastupljena na Kosovu koje trenutno stvara svoju državnost. Iluzorno je misliti da će se Srbija vratiti na Kosovo."
       A Fatmir Limaj iz Tačijeve Demokratske partije Kosova ide i dalje. On smatra da Kosovo, s obzirom na to što ima parlament, vladu i državne institucije, treba da vodi i međunarodne poslove, u čemu kao prvi korak treba da bude otvaranje kancelarija u svetskim centrima.
       Logično je što se u vezi s tako odlučnim izjavama, i pre svega sa prkosno usvojenom rezolucijom, nameće pitanje kako na sve to gledaju međunarodne institucije koje su Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti preuzele odgovornost za izgradnju multietničkog i demokratskog društva na Kosovu.
       Valja, međutim, istaći da su međunarodne institucije ovog puta bile - i brze, i energične, i dovoljno podudarne u mišljenjima. Počev od Saveta bezbednosti i Evropske zajednice, do NATO-a , Rusije i SAD, svi su bili solidarni u pružanju podrške šefu UNMIK-a da odluku Privremene skupštine Kosova proglasi pravno nevažećom.
       Vredi se, ipak, zadržati na stavu SAD, koje nikad nisu skrivale političku naklonost prema kosovskim Albancima, posebno prema OVK, čije je ciljeve administracija prethodnog američkog predsednika tumačila kao deo dugotrajnog interesa SAD.
       Povodom usvajanja rezolucije o teritorijalnoj celovitosti, američki Stejt department je 24. maja izdao saopštenje u kojem se ističe da su "Sjedinjene Države duboko zabrinute rezolucijom koju je usvojila Privremena skupština Kosova".
       Toj izjavi, uz koju je išla i podrška šefu Misije UN na Kosovu, Mihaelu Štajneru, koji je rezoluciju oglasio nevažećom, ne bi se imalo šta prigovoriti. Ali se može postaviti pitanje da li se politički skandal u vezi sa usvajanjem rezolucije mogao izbeći.
       Albanski lideri sa Kosova nisu skrivali da će usvajanje rezolucije staviti na dnevni red zasedanja kosovskog parlamenta. Dva dana pre zakazane sednice predsednik kosovske vlade Bajram Redžepi boravio je u Vašingtonu i razgovarao sa američkim zvaničnicima o raznim pitanjima vezanim za razvoj Kosova.
       Razgovori u Vašingtonu vođeni su u vreme kada su međunarodni faktori upozoravali predsednika Privremene skupštine Kosova da ne stavlja na dnevni red parlamenta rezoluciju o teritorijalnoj celovitosti Kosova. Ostalo je nepoznato da li su i američki zvaničnici kosovskog premijera upozorili na posledice koje mogu da proisteknu iz rezolucije usvojene protiv volje međunarodnih organizacija.
       Ako jesu, onda to očigledno nije učinjeno sa potrebnom odlučnošću, jer teško je poverovati da bi se i najradikalniji lokalni političar oglušio o upozorenje tako moćnog saveznika. Zbog toga, izjava o "dubokoj zabrinutosti" Amerike ne zvuči dovoljno ubedljivo.
       Kada je nekadašnji šef Stejt departmenta Džon Foster Dals, u vreme hladnog rata, objašnjavao podudarnost američkog interesa na Balkanu sa albanskim nacionalnim ciljevima, bio je mnogo otvoreniji. Povodom Dana albanske zastave, on je 28. novembra daleke 1954. godine izjavio:
       "Želja albanskog naroda da se oslobodi tuđinskog jarma predstavlja stvar o kojoj se SAD duboko brinu, i Amerikanci očekuju dan kada će Albanija preuzeti svoje pravo mesto u zajednici naroda. Vlada SAD neće prestati da se zalaže za taj cilj."
       Kosovski problem se danas posmatra isključivo kroz prizmu vladavine Slobodana Miloševića, koja je nešto duža od jedne decenije. Za zločine počinjene u to vreme prema Albancima na Kosovu Milošević i njegovi saradnici će odgovarati pred Haškim tribunalom i za učinjena dela dobiti zaslužene kazne. Nažalost, kazne ne mogu da nadoknade izgubljene živote na obe strane.
       Ali, istini za volju, valja reći da je kosovski problem mnogo stariji od Miloševića. On se u raznim oblicima nametao srpskoj i jugoslovenskoj političkoj stvarnosti, počev od tzv. Bujanske konferencije, održane na prelazu iz 1943. u 1944. godinu, do poslednje sednice CK SKJ, koja je označila faktički kraj zajednice jugoslovenskih republika.
       Istorijska je činjenica da albanski lideri na Kosovu nisu bili zadovoljni nijednim rešenjem koje im je omogućio inače vrlo naklonjeni režim Josipa Broza Tita. Njihov takav odnos naveo je slovenačke predstavnike u jugoslovenskom političkom vrhu da postave pitanje dokad će Jugoslavija da izdvaja značajna sredstva za ubrzani razvoj Kosova, a da se ta sredstva troše bez ikakve kontrole.
       Razumljivo je da je silazak Miloševića sa političke scene uveliko olakšao rešavanje kosovskog političkog i etničkog problema. Ali to ni u kom slučaju ne znači da je time stvorena mogućnost da se to delikatno pitanje rešava jednostranim odlukama kakvu su usvajanjem rezolucije demonstrirali albanski poslanici Privremene skupštine Kosova.
       Političari sa iskustvom znaju da se takvim "rešenjima" ne može izgraditi multietničko i demokratsko društvo na Kosovu, a još manje se može obezbediti stabilnost večito zapaljivog regiona koji nije slučajno nazvan "bure baruta". Sasvim je izvesno da je to jasno i albanskim liderima sa Kosova. Ali, ostaje nejasno zašto posežu za takvim odlukama.
      
       MILOŠ MIŠOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu