Žestoko prepucavanje između Mlađana Dinkića i Velimira Ilića o tome ko prikriva, a ko traži proviziju da otkrije misteriju srpskog novca iznetog na Kipar, otkrilo je samo jedno - posle godinu i po dana nije još jasno: da li nova vlast nije u stanju, ili više ne želi ništa da pronađe

      Građani Srbije u prilici su da u poslednjih petnaestak dana prate dve prilično popularne serije: prva, "Porodično blago" prikazuje se na državnoj televiziji, a druga "Kiparsko blago" ide u nastavcima na svim mogućim medijima. Prva se može svrstati u humorističko-zabavni, a ova druga u političko-aferaški žanr.
       Formalno-pravno gledano, akteri ove druge serije su prilično važne državne ličnosti - jedna je guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić, a druga večiti kandidat za potpredsednika republičke vlade, gradonačelnik i lider parlamentarne stranke Velimir Ilić. U centru pažnje, zahvaljujući njima dvojici, sasvim iznebuha našle su se gotovo već zaboravljene srpske milijarde dolara iznete pretežno na Kipar, a odatle u nepoznatim pravcima rasturene po celom svetu, tokom baksuznih trinaest godina Miloševićeve vlasti.
      
       Predsednička kampanja
       Kao po običaju, ceo slučaj vremenom je poprimio čisto političku dimenziju i prebačen na teren buduće predsedničke kampanje. A početak je, opet po običaju, sasvim bizaran: prvo je, da podsetimo, Velimir Ilić optužio guvernera Dinkića da namerno prikriva dokaze o srpskom novcu iznetom na Kipar. U trenutku kad su novinari Dinkića pitali za komentar ove tvrdnje, on nije za nju ni čuo, pa je samo lakonski izjavio kako je "profesoru Iliću" bolje da ćuti, da se ne bi pominjalo "onih nekoliko miliona dolara koje je tražio kao proviziju da bi pronašao podatke gde se srpski novac nalazi". Velimir Ilić, potom, izričito tvrdi kako ne samo da nije tražio proviziju, nego je još sve troškove svog boravka na Kipru sam platio. Onda Dinkić precizira kako nije ni rekao da je Ilić tražio proviziju za sebe i ne optužuje ga, pošto ne zna gde bi taj novac na kraju završio. Da bi podupro svoju tvrdnju, Dinkić još javno obelodanjuje belešku majora policije Mladena Spasića, koji je sa Ilićem bio na Kipru. U toj belešci se kaže da su kiparski izvori, voljni da dostave dokumentaciju, tražili avans od tri miliona dolara, a ukupna provizija za tu uslugu iznosila bi deset miliona dolara. Major Spasić konstatuje da bi "eventualni dalji koraci i kontakti zahtevali odluku nadležnih državnih organa". Iz ključnog Dinkićevog argumenta ne vidi se osnovna tvrdnja - da je Ilić tražio neki novac. Dinkić, doduše, dodaje da je "Ilić po povratku sa Kipra insistirao da se navedenim licima odmah isplati kapara, ali su predstavnici MUP-a i NBJ ovaj zahtev odbacili kao neozbiljan. Da ovde završimo kratku rekapitulaciju događaja i da se zadržimo na kvalifikaciji o (ne)ozbiljnosti. U ozbiljnim državama i odnosima između zvaničnih organa tih država, tačno je utvrđena procedura za razmenu ovakve vrste podataka. To nikako ne podrazumeva, pogotovu ne javno, pominjanje "naših poverljivih izvora koji poseduju dokumentaciju" a razglabanje o provizijama za te usluge može se staviti u domen prvoklasnog skandala.
      
       Bankarska pravila
       "U međunarodnom bankarstvu postoji kodeks po kojem je stanje računa izričita poslovna tajna banke, koja se može otkriti samo pod strogo utvrđenim uslovima", kaže za NIN advokat Sava Anđelković. U slučaju da se protiv nekog lica u matičnoj zemlji povede krivični postupak, onda pravosudni organi šalju zemlji za koju se sumnja da se u njoj nalazi novac iz tog krivičnog dela, zahtev da se otvori bankarski račun. To se radi preko Ministarstva pravosuđa, a u kontaktu sa ministarstvima inostranih poslova obe zemlje. Ako tamošnje vlasti utvrde da su pruženi valjani dokazi i da je zahtev opravdan, oni na državnom nivou izlaze u susret i otkrivaju račune, kaže Anđelković.
       "Ista procedura koja važi za izručenje fizičkih lica, primenjuje se za 'izručenje' novca. Ni guverner niti ministar policije, koji su u ovom slučaju potpisali nalog gospodinu Iliću za put na Kipar, nemaju pravo da tamo šalju svoje privatne delegate. A ni kiparski organi nemaju pravo da im otkrivaju podatke bez zahteva našeg suda pred kojim se vodi krivični postupak. Bez tog zahteva nisu dužni da dostave čak ni izveštaj. U ovakvim stvarima komunicira isključivo država sa državom", kaže Anđelković.
       Kad se ovo ima na umu, onda na videlo izlazi krupna dilema: da li je naša nova vlast do te mere diletantski pristupila ovako krupnom poslu, pošto sudski postupci u zemlji nisu pokrenuti (već je guverner prvo lično išao da po Kipru lovi srpske pare, a potom ga je odmenio predsednik jedne stranke, bez krupnog državnog zvanja, što je tamo izazvalo diplomatski skandal) ili nekome zbog nečega zaista nije stalo da se taj novac, ako ga na Kipru uopšte još ima, otkrije.
       Velimir Ilić decidirano tvrdi da je u pitanju ovaj drugi slučaj, insistira na konkretnim imenima uz teške optužbe, a prozvani ne odgovaraju. Kako, na primer, da niko ne reaguje na ovu Ilićevu rečenicu: "Ima tu i nekih firmi, možda i ministarskih, koje su aktivno učestvovale u svemu ovome, a možda i mnogo prljavijim poslovima i sad im ne odgovara ova priča". Teško da bi dobar alibi za ćutanje bilo eventualno slaganje sa Dinkićevom kvalifikacijom da je gospodin Ilić "običan marginalac". Pogotovu ako je baš on prethodno poslat da u ime države traži državni novac na Kipru.
       S druge strane, ni Velimir Ilić ne objašnjava zašto mu je trebalo više od godinu dana (na Kipru je boravio aprila prošle godine) da se javno pobuni što državni organi, da tako kažemo, ne pokazuju više onaj elan koji su na početku imali, da nađu bar delić od te četiri milijarde dolara kojima se uporno operiše.
      
       Politički marketing
       Borka Vučić, glavni akter priče o "kiparskom blagu" odavno tvrdi da tog novca nema, da je zbog sankcija (preko Beogradske banke na čijem je čelu bila) moralo da se plaća gotovinski, ali da su time plaćane državne potrebe, "jer je narod morao da živi".
       Duga je priča o tome da su postojali i mnogi drugi načini, a i razlozi za iznošenje novca i zametanje tragova (preko fiktivnih, fasadnih firmi, na primer) ali se sa velikom sigurnošću može pretpostaviti da nelegalno izneti novac, ma koliko ga je bilo, odavno nije na Kipru. Pogotovu posle ovolike javne halabuke, prepucavanja i opšte svađe unutar jedne iste koalicije na vlasti. Čak se i nepomenuti Vladan Batić, ministar pravde, osetio pozvanim da održi lekciju guverneru "koji se sve češće meša u svačiji posao, a ne radi svoj kako treba". Iz ovoga se jasno može zaključiti sa koje strane vetar duva - ukazala se dobra prilika da odgovori na Dinkićeve prethodne optužbe kako je reforma pravosudnog sistema dosad najlošije odrađen posao.
       Kad sve saberemo, a potom odbacimo jeftina prepucavanja, politički marketing, predizborne kampanje, nepromišljena izletanja, preostaje nam samo jedno pitanje - kada, zaista, nova vlast namerava da nam precizno, jasno i argumentovano objasni dokle je stigla sa ispunjavanjem svog krupnog predizbornog obećanja, da će otkriti "kiparsku misteriju". Ako ništa nisu uspeli da nađu, treba to jasno da nam kažu. Ako su pak odustali i to treba da kažu, ali da pri tom objasne i zašto. Pa sad, ko živ, ko mrtav. Sami su, uostalom, u srpski jezik uveli reč "transparentno".
      
       BILJANA STEPANOVIĆ