Iako više ne spadamo u grupu najzaduženijih zemalja na svetu, naš dug prema inostranstvu ipak nije mali. Međutim, stručnjaci s pravom upozoravaju da glavni problem obično i nije u samoj visini duga, već u načinu na koji se pozajmljeni novac - troši

      Uđimo začas u ekonomski vremeplov. Pretpostavimo da ste se probudili u delu Titove Jugoslavije 1990. godine koja će kasnije činiti SRJ. Ta Jugoslavija bila je prilično drugačija od sadašnje: imala je spoljni dug od 7,5 milijardi dolara, ali i godišnji društveni proizvod (GDP) od 30 milijardi dolara ili skoro 3000 dolara po stanovniku. Odnos između GDP-a i spoljnog duga - jedno od najvažnijih merila zaduženosti države, bio je odličnih 25 procenata, manje od 750 dolara po stanovniku jer se moglo smatrati sigurnim da će i dva miliona stanovnika Kosova sudelovati u otplaćivanju kredita koji su značajnim delom tamo i potrošeni.
       Pretpostavimo da ste se posle deset godina probudili u Miloševićevoj Jugoslaviji. Tokom te decenije, sem robnih kredita od Rusije i Kine, nismo dobijali nove kredite. Pa ipak, naš dug se popeo na 12,5 milijardi dolara, a društveni proizvod opao na svega deset milijardi dolara, ili manje od 1000 dolara po stanovniku godišnje. Odnos GDP-a i duga upetostručen je na 125 procenata. Postali smo jedna od najzaduženijih zemalja u svetu. Dug po stanovniku (bez Kosova) dostigao je 1470 dolara.
      
       Odlepršalo
       Ako ste prošle nedelje u sredu u sitne sate bili budni, sigurno niste ni primetili da vam je s leđa spalo jedno ozbiljno dužničko breme, a jeste. U to vreme MMF je usvojio trogodišnji EFF (Extended Fund Facilitdž) aranžman sa Jugoslavijom čime je automatski 2,2 milijarde dolara duga od ukupno 4,2 milijarde duga prema Pariskom klubu zemalja poverilaca odlepršalo negde u vazduh.
       Prema optimističkoj prognozi MMF-a Jugoslavija će na kraju ovog aranžmana imati društveni proizvod od 16.5 milijardi dolara, ili gotovo 2000 dolara preračunato na 8,4 miliona stanovnika utvrđenih nedavnim popisom. U tom momentu, ako sa Londonskim klubom kreditora postignemo sporazum sličan onom sa Pariskim klubom i zemlja istraje na dogovorenim reformama, naredne 2,5 milijarde dolara duga biće nam oprošteno.
       "Bez novih kredita, odnos imeđu GDP-a i duga bio bi u tom trenutku svega 51,6 procenat čime bi Jugoslavija prešla iz grupe najzaduženijih u grupu najmanje zaduženih zemalja u svetu. Čak i sa rastom zaduženosti planiranim u okviru trogodišnjeg MMF aranžmana, mi ćemo 2005. godine imati stepen spoljne zaduženosti od 60 procenata što je i dalje značajno ispod plafona spoljne zaduženosti od dve trećine GDP-a prema kriterijumima EZ dogovorenim u Mastrihtu. To nije teorijski već iskustveno utvrđen procenat zaduženosti za koji se smatra da nije opasan po zemlju", kaže za NIN Dušan Vujović, savetnik izvršnog direktora švajcarske konstituence i naš predstavnik u Svetskoj banci. "Mastrihtski kriterijumi zaduženosti" u ovom trenutku zadovoljavaju sve zemlje članice Evropske unije i zemlje kandidati za članstvo.
       Ako optimistički pretpostavimo da će i stanovnici Kosova otplaćivati dug, onda će dug po stanovniku 2005. godine biti ispod 900 dolara, a ako dug budu otplaćivali samo građani obuhvaćeni najnovijim popisom, onda će po stanovniku dug biti 1140 dolara.
       Kad bi se opadanje duga nastavilo ovim tempom, uskoro bismo se našli u vrhu najmanje zaduženih zemalja u svetu, "ali to se najverovatnije neće dogoditi", kaže Vujović.
       Prema nekim prognozama, Jugoslavija bi mogla da narednih pet-šest godina spusti nominalni nivo zaduženosti na oko 50 odsto GDP-a, odnosno čak 40 odsto po sadašnjoj vrednosti imajući u vidu nekomercijalni karakter dela dugova. Te prognoze bazirane su na pretpostavci da će buduća ponuda komercijalnih kredita i direktnih investicija biti toliko velika da Jugoslaviji neće biti potrebno dalje državno zaduživanje.
       "Ma koliko da nam prijaju takve optimističke prognoze, smatram da one nisu dovoljno realistične. Ove prognoze bazirane su na jako uspešnom startu reformi, ali jedno je obuzdati inflaciju i uspostaviti kontrolu budžetskog deficita, a drugo obezbediti preduslove za dugoročni rast koji podrazumevaju strukturne promene, stvaranje zakonskog okvira i ključnih instituta tržišne privrede koje će te zakone sprovoditi", kaže Vujović. "Pored toga, privatne i javne investicije se nadopunjuju. Rast privatnih investicija u dužem periodu pretpostavlja ne samo reforme već i razvijenu infrastrukturu za koju su nužne javne investicije."
       U tom svetlu, uzimanje državnih kredita, kad se pametno koriste, može biti poželjno.
       Uzmimo na primer već pomenuti EFF kredit MMF-a: preko 800 miliona dolara sredstava iz tog kredita ne sme da se troši jer služi samo za održavanje stabilnosti kursa i intervencije Narodne banke Jugoslavije na deviznom tržištu u slučaju poremećaja ponude i tražnje deviza. Na ta sredstva plaća se kamata od svega nekoliko procenata, dok se za plasirane devizne rezerve kod prvoklasnih svetskih banaka dobija mnogo viša kamatna stopa. Tako NBJ istovremeno održava deviznu likvidnost i zarađuje novac za budžet.
       Drugi primer: od Svetske banke smo ove godine dobili dva strukturna kredita pod povoljnim IDA uslovima za najsiromašnije zemlje i zemlje pogođene ratnim konfliktima, kojima mi privremeno pripadamo. Ovi krediti daju se sa subvencionisanom kamatom od svega 0,75 odsto i rokom otplate 20-30 godina, uključujući 10 godina grejs perioda (počeka). Razlika do inače veoma niskih kamatnih stopa pod kojima se Svetska banka zadužuje na tržištu novca pokriva se iz doprinosa razvijenih zemalja. Standardni IBRD zajmovi takođe se daju pod veoma povoljnim ali tržišnim uslovima. Ovde Banka koristi svoj najviši kreditni rejting (AAA) da pod najpovoljnijim uslovima prikupi dugoročna sredstva i uz minimalnu maržu (0,5%) preusmeri ih na nerazvijene zemlje.
       "Kada bi se Jugoslavija u ovom trenutku zaduživala pod komercijalnim uslovima, kamata na takav kredit bi, zbog rizičnosti zemlje, bila najmanje 10 procenata što je izuzetno visoka cena novca u današnjim uslovima", objašnjava Vujović. "U poređenju sa komercijanim uslovima, veliki deo IDA kredita je, u stvari, čisti poklon. Za 155 miliona dolara koje će tokom ove godine dobiti na slobodno raspolaganje, budžet Srbije će tokom narednih 10 godina plaćati samo po 1,2 milion dolara godišnje za kamate, a u preostalih 10 godina u proseku 16 miliona dolara godišnje za kamatu i otplatu glavnice duga. Isto opterećenje bi dao komercijalni kredit od samo 46,6 miliona dolara. Ova dva IDA kredita Svetske banke dakle za nas predstavljaju poklon od 108,4 miliona dolara ili 70 procenata", kaže Vujović.
      
       Uslovi
       Od EBRD, Evropske investicione banke (EIB) i drugih kreditora takođe dobijamo povoljne kredite. Iako bi se moglo pomisliti da neko ko se tek izvukao iz ogromnih dugova, ne treba da gazi u nove dužničke dubine, svi ti krediti ulaze u onih pomenutih 60 odsto zaduženosti i pomažu oživljavanju privrednog rasta.
       Vožnja vremeplovom u ekonomsku budućnost još nije toliko uznapredovala da pouzdano odgovori na pitanje da li će Jugoslavija pametno koristiti novac koji je uzela. Jedan od načina za pametno trošenje para jeste udruživanje državnih i privatnih investicija. Nekih 200 miliona dolara koje bi država mogla da dobije od EBRD, EIB, Grčke i drugih bilateralnih izvora za izgradnju puteva na Panevropskom koridoru 10, moglo bi da posluži da se napravi jedna deonica puta. "Mnogo bolje bi bilo da se taj novac udruži sa novcem komercijalnih investitora i tako naraste do milijarde dolara ili više, čime bi mogao da se kompletira neprekidni autoput istog kvaliteta od Nemačke do Atine.
       Pored ulaganja dela sredstava, uloga države je da oslobodi privatne investitore nekomercijalnih rizika, a to znači da reši imovinsko-pravne odnose na trasi autoputa, zaključi trgovinske sporazume, i prihvati pravne standarde EZ koji će omogućiti tranzit robe bez zadržavanja na granicama. Time bi se omogućilo da jedan kamion zapečaćen u Hamburgu bez zaustavljanja može da dođe do Atine. Tek uz takve pravne i institucionalne garancije države komercijalni investitori biće zainteresovani da prikupe dovoljno sredstava da se izgrade sve nedostajuće deonice i prateći ekonomski sadržaji bez kojih jedan infrastrukturni projekt neće imati puni efekat (benzinske pumpe, servisne stanice, moteli, prodavnice, robne kuće, restorani, itd.). Jedino kompletirani autoput može da računa da će biti rentabilan tako što će privući kamionski transport koji danas po visokim cenama zaobilazi Jugoslaviju preko Italije ili Rumunije i Bugarske.
       "Partnerstvo države i privatnog sektora mora da se ostvari i u zajedničkoj naplati putarine i podeli prihoda proporcionalno uloženim sredstvima", kaže Vujović. Ovakvo korišćenje državnog duga da se direktno mobilišu privatne investicije i podstiče privredni rast i kroz radove na izgradnji autoputa i kroz eksploataciju, može biti višestruko korisno.
       Ako, dakle, imamo i prostor i opravdanje da se dalje zadužujemo u odnosu na GDP, imamo li mogućnost da vraćamo (servisiramo) buduće dugove? "Sposobnost zemlje da obezbedi neophodne devize za vraćanje dugova ocenjuje se poređenjem budućih obaveza za servisiranje duga prema izvoznim prihodima. Smatra se da je zemlja veoma zadužena ako jedna trećina izvoznih prihoda odlazi na plaćanje duga. U našem slučaju taj odnos trenutno je veoma povoljan i iznosi oko 12 odsto. Sa početkom plaćanja obaveza prema Pariskom i Londonskom klubu udeo deviza potrebnih za servisiranje spoljnih dugova porašće do 18 odsto u 2005. godini uprkos tome što će izvozni rezultati Jugoslavije i dalje biti ispod mogućnosti. Dakle i ovde postoji prostor za zaduživanje pod uslovom da se efikasno troše dobijena sredstava", zaključuje Vujović.
      
       Obaveze
       Treća mera zaduženosti stavlja u odnos godišnje obaveze za otplatu duga i budžet. Kod nas je budžetska potrošnja pre servisiranja dugova već velika i učestvuje sa više od 45 procenata u GDP. "Planirani budžetski deficit uključujući i kamate na inostrane dugove, smanjivaće se sa oko 6 odsto u ovoj godini na 4 odsto u 2005. godini. Ako uzmemo u obzir i potrebu da se otplaćuje sve veći deo glavnice na stare dugove, budžet će biti najuže grlo za zaduživanje, posebno za tri godine kada dospeju otplate glavnice. Izvestan prostor za dopunsko zaduživanje, međutim, postoji pod uslovom da se nađu izvori uz povoljnu kamatu i što duži poček", ocenjuje Vujović.
       Iako sada sve ove mere zaduženosti zvuče komplikovano, one će postati deo svakodnevnog života, po kojem svaki građanin može da odmeri kakva ga budućnost čeka, isto onako kako je u poslednjih deset godina naučio šta znači štampanje novca ili koliko je opasna dvocifrena mesečna inflacija.
       Godina 2006. kad Jugoslavija počne da plaća veće porcije duga, biće jedna od onih godina koje bi mogle biti opasne po ekonomsku stabilnost zemlje. "Ali mi računamo da će trogodišnji EFF aranžman sa MMF-om biti uspešno okončan i obezbediti dodatni otpis od 15 odsto kod Pariskog kluba", napominje Vujović.
       Upravljanjem spoljnim zaduženjem zemlje uskoro će početi da se bavi posebno odeljenje u srpskom Ministarstvu finansija. Na početku svog rada to odeljenje najviše će se baviti valutnom strukturom duga pošto nasleđena struktura ne odgovara izvorima naših izvoznih prihoda. "Upravljanje valutnim rizicima je dosta složeno. I najveće finansijske institucije prebacuju ove rizike na finansijska tržišta. U našem slučaju dilema je u tome što bi na osnovu očekivanih izvoznih prihoda što veći deo duga trebalo prebaciti u evro, ali to delimično protivreči pravilu da se nije dobro zaduživati u valuti koja se trenutno slabo kotira na svetskim berzama", ocenjuje Vujović.
       Za tri godine rad ovog odeljenja postaće izuzetno važan. Jugoslavija neće više imati pravo na povlašćene kredite. Usled nasleđenog duga od preko 1,8 milijarde dolara prema IBRD, teško da možemo da računamo na njihove zajmove pod i dalje povoljnim ali tržišnim uslovima. Jugoslavija će, dakle, ubrzano morati da traži druge kreditore i priprema se za izlazak na svetska finansijska tržišta. "Tehnički posmatrano, mnogo je lakše izdati državne hartije od vrednosti i prikupiti začas milijarde nego iste pare dobiti od međunarodnih finansijskih institucija. Ali je i rizik ovde mnogo veći. Specijalizovani delovi Ministarstva finansija (Trezor i Odeljenje za upravljanje dugovima) dobiće izuzetno važnu ulogu u formiranju i servisiranju tzv. suverenog duga. Zato je važno da se u narednim godinama ovi vitalni delovi Ministarstva opreme najkvalitetnijim kadrovima, opremom i znanjima da se uspešno nose sa izazovima na svetskim finansijskim tržištima i izbegavaju krize u koje su upadali Meksiko, Koreja, Rusija i drugi, pošto će od njih zavisiti finansijska budućnost zemlje", zaključio je Vujović.
      
       TANJA JAKOBI