Mi hoćemo prvo EPS da uredimo i napravimo savremenu kompaniju, a jednom kada je uredimo, onda ćemo odlučiti da li da je prodamo i koje delove da prodamo, odnosno privatizujemo

      Poznato je da je cena struje kod nas, gledano u nominalnom iznosu, niska u odnosu na druge zemlje i da ta cena treba da se poveća dva puta, možda i više. Da li povećanje treba da se odvija postepeno i koji je to rok u kome je predviđeno da dostignemo "pravu" cenu?
       To je period do 2004. odnosno 2005. godine. Mi smo sada na dva centa po kilovat-satu, a prošlog januara smo krenuli sa 0,9 centi. Namera nam je da do tog roka dođemo do 2-2,5 centa. To nisu cene kao u Evropskoj uniji gde je cena i 10 centi po kilovat-satu, to je nivo nekih zemalja u okruženju i nivo za koji mislimo da će građani Srbije moći da plate za dve-tri godine.
      
       Da li će sa takvom cenom, kada bude bila dostignuta, proizvodnja struje moći da bude profitabilan posao u Srbiji?
       - Kada cena bude bila tolika, to će biti najnormalniji posao i moći će da se zaradi. Naša sadašnja proizvodna cena je 3,1 centa a građanima struju naplaćujemo po dva centa. Ako se zna da je procenat naplate oko 80 procenata, onda znači da struju prodajemo duplo jeftinije. Kada budemo mogli da struju naplaćujemo tri centa, onda smo na nuli. Iznad toga je profit.
      
       Bilo bi zanimljivo da objasnite kako to da Srbija nalazi računicu da proizvodi struju po znatno nižoj ceni nego, recimo, Bosna i Hercegovina koja takođe ima neke hidropotencijale?
       - Imamo dobru kombinaciju termo i hidropotencijala. Dve trećine je termo i jedna trećina je hidro. Imamo dve termoelektrane, "Kostolac" i "Kolubaru" na samim rudnicima i to je relativno jeftino gorivo. Kad kažem jeftino, mislim jeftino u odnosu na Evropu a ne u odnosu na srpske prilike.
      
       U Elektroprivredi Srbije je zaposleno oko sedamdeset hiljada ljudi...
       - Šezdeset hiljada.
      
       Šezdeset hiljada. Prema raspoloživim saznanjima, to je preveliki broj. Pretpostavljam da tako velik broj zaposlenih opterećuje cenu električne energije.
       - Tako je. U tih šezdeset hiljada ima i oko pet i po hiljada jamskih rudara. To je neprirodno, ti rudari nisu deo tehnološke celine EPS-a i njih je neko 1990. godine priključio. Od tih rudara ćemo napraviti posebno javno preduzeće tako da više neće biti u EPS-u. Tu je i 7 300 ljudi sa Kosova koji su dole, naravno ne svojom krivicom, izgubili posao.
       Mi hoćemo da za te ljude napravimo model koji bi verovatno bio dobar za sva javna preduzeća (ŽTP, sudstvo, zdravstvo) gde bi cele ove godine oni ostali na platnom spisku, a posle ove godine da nastave da primaju ono što sada dobijaju a to je 60 odsto svoje plate ali da uplatilac ne bude EPS nego Ministarstvo za socijalna pitanja.
       Treći krug su zaposleni u preduzećima koja se ne bave onim što je osnovna aktivnost EPS-a i koja će biti izdvojena iz EPS-a. Na primer: u "Kolubari" imamo ljude koji rade na kopovima a kopovi su udaljeni od zgrade; znači, mi tim rudarima moramo u toku dana da obezbedimo hranu. To nije sporno, ali je sporno da li EPS treba da ima specijalizovano preduzeće koje se time bavi ili EPS treba da raspiše tender. Možda će na tenderu da dobiju "Tri grozda", a možda će to biti "Kolubara-ugostiteljstvo". "Kolubara-ugostiteljstvo", dakle, gubi ekskluzivnog klijenta, ali dobija mogućnost da raširi posao na drugoj strani: možda može da otvori svoje restorane, sigurno može da otvori restorane.
       Na Zapadu pitaju koji je vaš posao - naš posao je da proizvodimo, prenosimo i distribuiramo struju. I tu se zaustavljamo. Da li radnici treba da idu na odmor? Jeste, radnici treba da idu na odmor, ali pitanje je da li EPS treba da ima svoje preduzeće koje to organizuje ili može da se raspiše tender i ako imate pet ponuda, sigurno je da ste u prilici da podignete i kvalitet usluge. A EPS-turs može da bude najnormalnija turistička agencija.
      
       Ipak, liberalizacija i privatizacija podrazumevaju i određene opasnosti?
       - Sve ovo što govorimo odnosi se na takozvano restrukturiranje i to nema veze sa privatizacijom. Znači: mi hoćemo prvo EPS da uredimo i napravimo savremenu kompaniju, a jednom kada je uredimo, onda ćemo odlučiti da li da je prodamo i koje delove da prodamo, odnosno privatizujemo.
       Ono što se dešava kada se cene liberalizuju, jeste da one padaju. To se kod nas nije ispoljilo zbog toga što smo pošli od veoma niske cene. Evo kako se to dešava. U budućnosti će neki kvalifikovani kupac, recimo neki metalski kombinat, moći na godišnjem nivou da ugovori snabdevanje strujom sa elektranom u zemlji ili u regionu, Bugarskoj, Rumuniji, već gde je najzgodnije i najjeftinije, a EPS bi tu struju samo preneo do potrošača i to bi naplatio. Ako postoji višak struje u okruženju, moći ćete da kupite tu struju a ne, na primer, struju iz Đerdapa ako procenite da vam je to skupo. To je poenta liberalizacije ali je za to potrebno da prođe nekoliko godina.
      
       Da li Srbija sa izvozom struje računa kao sa strateškim resursom?
       - Apsolutno. Otprilike za dve godine mislim da će proizvodnja biti balansirana sa potrebama. Mi smo 1990. godine izvozili dvadeset procenata struje koje smo tada proizvodili. Od šest milijardi kilovat-sati koje smo tada izvozili (proizvodili dvadeset), došli smo na to da smo prošle godine mi kupili tri milijarde kilovat-sati.
       Mi možemo da se vratimo na ono mesto na kome smo bili a to je da budemo vodeća elektroprivreda Balkana. Po mome mišljenju, struja je apsolutno kapitalni izvozni resurs koji ova zemlja ima, pod pretpostavkom da se u tu oblast prethodno uloži novac i da padne potrošnja, a potrošnja će pasti kada se ljudi budu više orijentisali na alternativne vidove energije, kao što je gas.
      
       Šta će biti sa rafinerijama? Da li Srbiji trebaju dve rafinerije? Da li treba ijedna rafinerija?
       - Kada dođe do integracije gasnog i naftnog sektora u okruženju, sasvim je normalno da ima više rafinerija. Na području bivše Jugoslavije ima pet rafinerija. Postoji rafinerija u Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji, u Makedoniji, tako da postoji višak kapaciteta. Ideja je da uložimo dvesta do dvesta pedeset miliona dolara u svoje rafinerije, pre svega u rafineriju u Pančevu pošto je ona bolja i modernija i da sačekamo sa liberalizacijom tržišta.
       Kada bismo sada potpuno liberalizovali tržište u regionu i da su NIS i Jugopetrol privatizovani i da je, recimo, OMB ili Helenik ili neka od tih velikih firmi kupila naše pumpe, onda je apsolutno jasno da se u ovom času ne bismo snabdevali iz svojih rafinerija jer bi to bilo skuplje, skuplje pošto ništa nismo ulagali, budući da su bile bombardovane. Snabdevali bismo se iz rafinerija u Mađarskoj ili iz Burgasa u Bugarskoj. Mi hoćemo da obnovimo svoje rafinerije da ljudima za dve-tri godine, kada se liberalizuje tržište, ekonomski bude isplativo da se snabdevaju ovde, što je i prirodno, a ne da neko ko ima pumpu pedeset kilometara od Pančeva, dovozi naftu iz rafinerije u Budimpešti.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ