Sada se pokazuje da su direktori koji su požurili da podele sebi i radnicima besplatne akcije "džabe krečili" odnosno - država dala, država i uzela

      Kad je utvrdila da srpski direktori društvenih preduzeća i nisu baš toliki ljubitelji privatizacije kao što se javno pretvaraju, Vlada Srbije pronašla je način da ih na taj presudni korak malo podstakne. Novi Zakon o privatizaciji, pod sloganom "Početak za imetak" nije bio mnogo ubedljiv, možda i zato što su mnogi od direktora, za razliku od preduzeća koja vode, već stekli solidan imetak, a u ovim godinama nikako im se ne kreće iz početka. Pogotovu ne, sa budućim pravim vlasnicima, koji u tapaciranim direktorskim kožnim foteljama umesto njih, garantovano u vidu imaju nekog drugog.
       Čega se, dakle, setila Vlada Srbije, da ovoj pojavi doskoči: preduzeća koja su počela proces privatizacije, ili su je sprovela po starom zakonu, pa radnicima besplatno podelila većinski paket akcija (izum nepravedno zaboravljenog Milana Beka), moći će da uživaju u vlasništvu samo pod uslovom da ništa ne duguju državi. Ako joj, pak, duguju poreze, doprinose ili bilo koje druge dažbine, zaključno sa krajem 2001. godine, stavljaju se pred delikatan izbor.
       Prva je mogućnost da lepo plate sve što su dužna, ali tako što će akcionari, sami ili uz "nečiju" pomoć, da dokapitalizuju preduzeća, a država svoje potraživanje da pretvori u odgovarajući procenat vlasništva. Ako to ne mogu, akcionarima ostaje drugi izlaz - država u tom slučaju, na osnovu svog potraživanja na ime neplaćenih poreza i doprinosa postaje većinski vlasnik preduzeća, bez obzira na nominalni procenat duga.
       Tako dubiozna preduzeća, kojih ima daleko više od onih bez dugova, posle ove operacije razduživanja postaju potencijalno zanimljiva takođe potencijalnim stranim kupcima koji ih, ovako zadužene, ne bi ni pogledali. Država, s druge strane dobija, opet sasvim potencijalnu, šansu da ih nekome utrapi i namiri svoje potraživanje, koje inače nema načina da naplati. Novac od prodaje se, naravno, sliva u budžet, što je za državu više nego poželjan rasplet. To što se takav ishod nikako ne dopada potencijalnim kupcima, koji bi radije novac uložili u razvoj preduzeća, nego da ga ubace u "crnu rupu" (kako oni doživljavaju budžet) drugo je pitanje.
       Ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović naplatu budžetskih prihoda uporno ističe u prvi plan, argumentima koji uvek dobro zvuče - država prema svima mora biti ista i dosledna, obaveze se konačno moraju plaćati, ne sme biti privilegovanih i uostalom, jednom se mora podvući crta i uvesti finansijska disciplina.
       Ovim argumentima, nema se šta načelno prigovoriti. Šta, međutim, ova operacija suštinski znači, vlada nerado objašnjava, a direktori preduzeća vešto su dovedeni u poziciju da bi svaki protest automatski bio shvaćen kao očajnički pokušaj da se zaštiti sopstveni, najličniji interes. Eventualno pozivanje na radnička prava, na tržištu se očigledno više ne prodaje, pa valjda zato i sindikati po ovom pitanju, začudo, ćute kao zaliveni. O dežurnim pretnjama masovnim protestima, praktikovanim u vreme ukidanja besplatne podele većinskih akcija, nema ovoga puta ni pomena.
       Da razmotrimo, onda, šta je sa radničkim pravima: dojučerašnji radnici - samoupravljači, preko noći prekvalifikovani u radnike-akcionare (što se de fakto ovde svelo na isto) nisu stigli ni da uživaju u svom novom prestižnom statusu, kad jednom uredbom ostaju razbaštinjeni. Odnosno, prethodno ih pomenuta uredba stavlja pred izbor pred kojim je, ruku na srce, logično da se nađe svaki pravi vlasnik: ako imovina donosi profit, deli se dividenda i - svi zadovoljni. Ako, pak, imovina donosi gubitke i proizvodi dugove, vlasnici moraju izvaditi novac i spasiti svoje preduzeće od propasti. U suprotnom, sledi mu stečaj.
       Sada se pokazuje da su direktori koji su požurili da podele sebi i radnicima besplatne akcije "džabe krečili" odnosno - država dala, država i uzela.
       Država kategorički odbija svaku insinuaciju da je praktično reč o novoj reviziji prethodne privatizacije. Tu je operaciju, da podsetimo, masovno sprovodila i Miloševićeva vlast, nad privatizacijom svog prethodnika Ante Markovića. Autorska prava socijalistička vlast sa zadovoljstvom je tada pripisala Zoranu Đinđiću, koji je početkom devedesetih zatražio reviziju sumnjivih privatizacija.
       Još manje se vladi dopada tumačenje da se rezultati ove uredbe mogu nazvati etatizacijom, pošto država prvo postaje vlasnik, a onda po tom osnovu i formalni upravnik nad većim delom srpske privrede. A država, iskustvo nam govori, nigde nije bila dobar menadžer. Pogotovu kad sebi na leđa natovari sve same problematične firme. Bilo bi dobro ako vlada zaista počne da ih što pre iznosi na tržište kroz tendere i aukcije, pa ko nađe kupca preživeo je, a ko ne nađe, ide u stečaj i makar prekida agoniju.
       Može se ispostaviti da u tome leži ključ za ubrzavanje dosad prilično traljave dobrovoljne privatizacije - ispostavilo se da se direktorima društvenih firmi, uglavnom, ne žuri naročito. Svaki dan oklevanja za njih je čista dobit, pa zato i gledaju da odugovlače, ako je moguće, do krajnjeg roka 2004. godine. Osim u slučaju kad planiraju da sami kupe, "sa grupom partnera" sopstveno preduzeće, što se upravo dogodilo na drugoj po redu aukcijskoj prodaji društvenih preduzeća. Tamo se desio i drugi slučaj - jedno od ponuđenih preduzeća na kraju je kupljeno za oko tri hiljade evra. Taj kupac bio je jedini zainteresovan. Jeftino jeste. Ali, šta možemo, takvo je tržište.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ