Danas je, po mom mišljenju, potrebno ujediniti se. Bez obzira na to da li smo mala ili velika nacija, ne možemo sami rešavati probleme i odbacivati saradnju. Potrebno je ujediniti se. Evropa mora da se ujedini, da bi opstala pored Amerike

      Jedan od najvećih francuskih sociologa filozofa Edgar Moren boravi u Beogradu od 1. do 5. juna na poziv Evropskog centra za mir i razvoj (ECPD) Univerziteta za mir Ujedinjenih nacija. ECPD je međunarodna naučno-obrazovna i istraživačka institucija iz šire porodice Svetske organizacije, koja iz svog sedišta u Beogradu već blizu dve decenije na prostorima Evrope obavlja svoju funkciju u cilju doprinosa unapređenju mira, razvoja i međunarodne saradnje.
       Edgar Moren, istaknuti član Akademskog saveta ECPD sa sedištem u Parizu u Francuskoj, u toku svog boravka u Beogradu održao je predavanje na Beogradskom univerzitetu.
       Moren je rođen u Parizu gde je završio studije istorije i geografije, a zatim i prava. U toku svoje bogate naučne karijere bavio se proučavanjem savremene sociologije i u tom okviru pojma takozvane nove kulture na globalnim pretenzijama koje proističu iz novih tehnologija, pažnju su mu zaokupljali i problemi masovne komunikacije, kao i kolektivna imaginacija našeg vremena. U tom okviru posebno se bavio sociološkim istraživanjem savremenosti (od 60-ih godina do danas) i takozvanom sociologijom događaja.
       Dela “Dnevnik iz Kalifornije” (1971), “Izgubljena paradigma ljudske prirode” (1979) i “Čovek i smrt” (1982), rezultat su istraživanja problema i promena koje nosi savremena stvarnost. Među najnovije Morenove naučne radove spadaju “Uvod u kompleksno mišljenje” (1990) i “Ljudska kompleksnost” (1994). Većina dela Morena prevedena su na nemački, engleski, kineski, korejski, španski, grčki, italijanski, japanski, poljski, portugalski, ruski, švedski, turski i objavljena u zemljama u kojima se ovi jezici govore.
       Edgar Moren je kao antifašista bio aktivan član Francuskog pokreta otpora (1942-1945), šef Propagandnog biroa vojne vlade Francuske (1946), da bi odmah posle rata započeo naučnu i istraživačku karijeru u Centru za transdisciplinarne studije u Parizu. Bio je direktor više naučnih revija i časopisa, a trenutno je predsednik Evropske kulturne agencije i predsednik Udruženja za kompleksno mišljenje. Ima počasne doktorate na univerzitetima u Peruđi, Palermu, Ženevi, Odenzeu, Natalu, Porto Alegreu, La Pazu, Milanu, Valenciji i drugima. Dobitnik je više međunarodnih nagrada za svoje delo, a nosilac je i najviših odlikovanja UNESCO-a, Italije, Španije, Portugala i Francuske, uključujući “Legiju časti” (2001). Poznat je kao srdačan čovek, pun humora, uzbudljiv i zanesen naukom i životom.
       Moren prvo objašnjava rezultate predsedničkih izbora u Francuskoj:
       “Nagli porast ksenofobije izazvao je reakciju protiv ksenofobije. Rekao bih da danas, postoji takoreći jedna “raznobojna Francuska”. Pre dve godine, na Svetskom prvenstvu u fudbalu govorilo se da je Francuska imala raznobojnu ekipu. Tako je i dan-danas. Ta raznobojna Francuska danas okuplja i Arape i crnce - i to je jedna realnost.
       Ali, mislim da raznobojna Francuska nije bez velikih unutrašnjih protivrečnosti, odnosno da integracija tih različitih etnosa, kultura i rasa u francusku naciju nije beskonfliktan proces. Vidljivo je da virus nacionalizma napada i tkivo francuskog društva i francuske države. Kako odgovoriti na taj izazov?
       - Treba odvojiti dve različite stvari. Prvo, Francuska je bila jedna veoma centralizovana zemlja i ta centralizacija bila je nasleđe vekova rata i jakih previranja. To znači da je Francuska zemlja koja je izgrađena na temelju jedinstva izazvanog pretnjama. Vekovima je to bila britanska pretnja, kasnije nemačka... Za vreme tog procesa, republikanska Francuska je nemilosrdno gušila svaki pokušaj da se, recimo, u javnim školama, podučavaju regionalni jezici, bretonski na primer. Međutim, danas u jednoj eri mira i detanta, i naročito jedne epohe standardizacije života, svugde pomalo uglavnom mladi, ne toliko stariji, imaju potrebu da se ponovo vežu za svoj pokrajinski kulturni identitet.
       Bio sam u Bretanji tokom osamdesetih godina, bio sam tamo godinu dana zbog jednog istraživanja i video sam mlade ljude koji su želeli da ponovo otkriju svoju muziku, hranu, kulturu, jezik. Taj trend imate svugde, on nije secesionistički ali traži malo više autonomije.
       Taj trend pokazao se jačim na Korzici, jer na Korzici postoji jedna buntovnička tradicija. Zahtevi za autonomiju mogli su da poprime nasilan oblik i neki radikalniji faktori tražili su čak i nezavisnost. Međutim, to nema veze sa onim što se dogodilo sa imigracijom iz, recimo, severne Afrike. Tri faktora su otežala integraciju severnoafrikanaca.
       Prvi faktor su posledice alžirskog rata. Francuzi, a posebno oni koji su bili u Alžiru, navikli su da Alžirce tretiraju kao ljude niže vrednosti, kao sluge i potčinjene njima. Zbog toga je davanje jednakog prava Alžircima umnogome šokiralo tu grupu rasistički i ksenofobično nastrojenih ljudi, koji su navikli da žive u takvom društvu gde su bili iznad Alžiraca. To je prvi element.
       Drugi element je, po meni, nesporno rat na Bliskom istoku. Posledica tog rata je osećanje svih islamskih arapskih zemalja, da im se čini ogromna nepravda zato što zapadne zemlje, Amerika u prvom redu, sistematski favorizuju Izrael protiv Palestinaca. Njima se čini da je na delu politika dvostrukih standarda, jer se ne postupa isto prema zapadnjacima hrišćanima i prema Arapima muslimanima.
       I od tog trenutka kada su svi mogli da vide jednu ekstremnu represiju, tenkove i ubistva civila, to je naravno stvorilo antijevrejska osećanja u Francuskoj. Bilo je antisemitskih natpisa, dve sinagoge su oskrnavljene. Na drugoj strani, kod Jevreja je pojačano zajedničko antiarapsko i antimuslimansko osećanje. Znači, Izrael sprečava normalni proces socijalne integracije.
       Treći činilac je društvena marginalizacija. Postoji veliki broj mladih doseljenika druge generacije koji su marginalizovani. Pre svega u velikim gradovima spavaonicama, u zgradama koje liče na “kaveze za zečeve”, u kojima dolazi do raspada porodice, otac je otišao, majka je ostala... Mladi nemaju šta da rade, nezaposlenost je velika. Postoje grupe mladih ljudi koje se pretvaraju u bande i to je fenomen koji smo videli u Sjedinjenim Državama još od tridesetih godina prošlog veka, naročito u crnačkim kvartovima.
       Tu je stvoreno jedno posebno društvo sa svojom “privredom”, privredom krađe i droge i velikim stepenom delinkvencije. I, naravno, oni koji su ksenofobi, tu delinkvenciju pripisuju etničkom faktoru, jer su ti mladi delinkventi - Alžirci. Po mom mišljenju ozbiljno proučavanje tog fenomena pokazalo bi da su uzroci pre socijalne prirode, jer su ti mladi marginalizovani i nisu prošli kroz mašinu za integraciju.
       Čak je teže severnoafrikancima nego crncima. Na primer, imate afričkog crnca koji je gradonačelnik jedne opštine u Bretanji. Imate i takve fenomene. To su, dakle, istorijski teški uslovi koje je teško prevazići, ali uz to, imate i integraciju putem različitih zanimanja - u poslovima u svetu informacija, ono što se zove šou-biznis i tako dalje.
       Da li je Nostradamus bio u pravu kada je predvideo sukob između muslimana i hrišćana?
       - Stvarno je to predvideo?
       Da, predviđao je za kraj milenijuma pojačano, i ne baš miroljubivo, prisustvo muslimana na evropskom tlu...
       - Znate, oni su dugo bili tu. Muslimani su osvojili Španiju, Provansu, Siciliju, a sa dolaskom Turaka...
       To je nastavak duge i komplikovane istorije konflikata između hrišćana i muslimana, pri čemu je odgovornost obostrana. Na svom početku, islam kao da nije bio toliko ratoborna religija...
       - A, ne. Islam je uvek bio ratoborna religija, oni su imali osvajanja u Evropi, Africi i Aziji. Ono što hoću da kažem, međutim, islamska vlast, kako se manifestovala u Španiji ili kasnije tokom Otomanskog carstva, nije bila vlast koja je želela da ukine hrišćanstvo ili judaizam...
       Na Balkanu je i te kako vršena islamizacija... Bilo silom, bilo obećanjem poreskog raja, oni su islamizovali skoro sve Srbe u Bosni, na primer.
       - Dobro, jedan deo Srba u Bosni, malo preterujete. Međutim, sigurno je da, kada vidimo sadašnji sastav stanovništva, očigledno je da su oni želeli da sve islamizuju, svi Srbi postali bi muslimani, svi Bošnjaci postali bi muslimani, svi Mađari postali bi muslimani, kao i Bugari... Ne, znate, politika vezira bila je politika koja je hrišćanima i Jevrejima davala niži status, zar ne. Ono što se dogodilo u nekim perifernim oblastima carstva, ljudi su bili primorani da prime religiju iz ekonomskih razloga. Za vreme njihove vlasti u Španiji, tačnije u Andaluziji, Turci su tolerisali religije. Na drugoj strani, kada su katolici napravili rekonkvistu u Španiji, muslimanima ili Jevrejima su rekli “ili se pokrstite, ili se selite”. To nije bilo etničko, već versko čišćenje.
       U toj složenosti sadašnjeg sveta, kako vidite izglede mondijalizacije ili, kako vi kažete, “planetarizacije”? Napisali ste knjigu pod naslovom “Zemlja domovina”... Da li je moguće napraviti jednu tako globalnu sintezu?
       - Budućnost će pokazati... Međutim, ono u šta verujem je, prvo, uvek su postojala dva oblika mondijalizacije, različite pa čak i suprotstavljene. Prva mondijalizacija dogodila se preko osvajanja, i uvođenjem ropstva. Druga mondijalizacija nastala je sa univerzalnim humanističkim idejama, sa Bartolomeom, španskim sveštenikom koji je prvi priznao da su i Indijanci ljudi... sa idejama Montenja, idejama prosvećenosti, ljudskih prava i demokratije. Ta druga mondijalizacija se nastavila sa internacionalama, sa Viktorom Igoom koji je rekao da je potrebno stvoriti ujedinjene evropske države pa onda i ujedinjene svetske države. Ona se danas manifestuje kroz sve te nevladine organizacije, poput Amnesti internešnel, Grinpis, Lekari bez granica... To je, po mom mišljenju, mondijalizacija demokratija, koja bi od planete želela da napravi domovinu, dakle, društvo po meri ljudi, poštujući naravno sve razlike. Na drugoj strani, imamo mondijalizaciju koja je u suštini tehnička i ekonomska, koja se bazira na homogenizaciji i standardizaciji.
       Postoji sukob između te dve mondijalizacije. Međutim, verujem da pretnje protiv čitavog čovečanstva (a koje dolaze od oružja za masovno uništenje, nuklearnog ili biološkog ili hemijskog, s jedne strane, ili, s druge, ekološke opasnosti po prirodu zbog degradacije našeg života uzrokovane tehnološkim napretkom) čine da danas svi imamo zajedničku sudbinu. Mi znamo da imamo zajedničko poreklo, znamo da se homo sapijens rodio u Africi i proširio po kontinentu. Dakle, svesni smo da imamo zajednički identitet, znamo da imamo jednu zajedničku matricu za planetu. Sve bi to trebalo da favorizuje ideju planetarnog državljanstva i zemlje kao domovine.
       Naravno, proces mondijalizacije izaziva i suprotne reakcije, koje nazivam balkanizacijom. Na primer, postoji odbijanje tog ujedinjavanja na globalnom nivou i protivljenje koje se bazira na dve stvari: želji da se sačuva svoj identitet i ne utopi u zapadnjački identitet i drugo, pošto je budućnost izgubljena, pošto znate da je danas svaka ideja o automatskom progresu mrtva, nema više budućnosti i ljudi pokušavaju da se pronađu u prošlosti. Drugim rečima, ono što ja nazivam balkanizacijom, nastaje iz samog procesa mondijalizacije, i to svugde. Postoji jedna stvar koju je donela ideja nacije. Nacija je rođena u Zapadnoj Evropi - Engleska, Francuska, Španija, to jest stvaranje skupa etničkih zajednica koje se pretvaraju u nacionalni identitet. Te zajednice vremenom žele da postanu nacije.
       Postojala je čehoslovačka nacija, a Slovačka je onda poželela da izađe iz te zajednice i da postane nacija. Imali ste i naciju koja je stvorena u Jugoslaviji, imali ste Hrvate koji su onda hteli da budu nacija... Znači, danas imate tendencije raslojavanja. Međutim, na drugoj strani, pošto je Zapadna Evropa proživela samoubilačke sukobe i ratove, ona želi da prevaziđe apsolutni karakter nacije i da se okupi u jednoj konfederaciji ili federaciji; to je ono što pokušavamo sa Evropskom unijom.
       Dakle, danas je, po mom mišljenju, potrebno ujediniti se. Bez obzira na to da li smo mala ili velika nacija, ne možemo sami rešavati probleme i odbacivati saradnju. Potrebno je ujediniti se. Evropa mora da se ujedini, da bi opstala pored Amerike. Rekao bih čak da Evropa mora da se ujedini na svakom planu, možda i da bi očuvala svoje kulturne različitosti.
       Čak se i Kina pridružuje potrošačkom društvu i tržišnoj ekonomiji. Da li se ta mondijalizacija putem tržišne ekonomije i potrošačkog društva može izbeći? Ili je to nužno zlo?
       - Konkurencija koja nije regulisana kao što je slučaj na svetskom tržištu je nešto perverzno i štetno. Imati pristup potrošačkim dobrima i komforu to je dobro, ali nije dobro biti rob potrošnje.
       Pisali ste o “zemlji domovini”, zamišljali je kao ogroman svemirski brod koji plovi kosmičkim prostranstvima... Da li još uvek verujete u tu utopiju?
       - Naravno. To je jedina opcija. Ako svi ljudi budu imali zajedničku svest da je zemlja njihova domovina, biće to veliki fantastičan korak napred ka novim institucijama.
      
       PETAR ŽIVADINOVIĆ