NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Japansko razočaranje

      Najnovija uzaludna investicija u javni sektor Japana, gde se grade moderni autoputevi za majušna sela, milijardu jena vredni mostovi do gotovo nenastanjenih ostrva, brane zbog kojih neće biti potopljen ni nečiji podrum, jeste izgradnja lepih, modernih, spektakularnih “belih slonova” - deset stadiona za Svetsko prvenstvo u fudbalu.
       Nevoljan da Južnoj Koreji, bivšoj koloniji, sada “mlađem bratu” i ogorčenom rivalu, dopusti da bude organizator Svetskog kupa, Japan je uspeo da postane ravnopravni organizator mundijala po principu “stadion za stadion”. Francuska, jedini domaćin Svetskog kupa 1998. godine, organizovala je turnire na deset stadiona širom zemlje. Ove godine utakmice se održavaju na deset stadiona u Japanu i isto toliko u Južnoj Koreji. Svi stadioni, osim dva, sagrađeni su specijalno za ovu priliku. Pre četiri godine Francuska je potrošila oko milijardu i po dolara, a samo Japan je potrošio tri puta više jer japanski stadioni imaju laserski obeležene toalete, sofisticiranu zaštitu u slučaju zemljotresa, pokretne krovove koji se na pritisak dugmeta uvrću oko svoje ose.
       Stadion u Saporou je čudo. To je stadion sa kupolom, veštačkim travnjakom. Međutim, travnati teren za fudbal nalazi se izvan istočnog zida stadiona. U danima kada se igra utakmica klizni zid se otvara, tribine se uvlače, i veštački fudbalski teren - plutajući na vazdušnom jastuku - dokotrljava se unutar stadiona. Tada se zid zatvara, teren se okreće za devedeset stepeni i utakmica konačno može da počne. Ova “nerazumnost” koštala je oko 400 miliona dolara, plus dodatnih 15 hiljada svaki put kada teren treba da posluži svrsi.
       Ova “stadion manija” jedna je od poslednjih manifestacija tužne japanske opsednutosti građevinarstvom kao izlazom iz desetogodišnje ekonomske depresije. Japan - manje-više socijalistička zemlja - upao je u zamku Novog svetskog poretka (Starog svetskog poretka), oslanjajući se na izvesnu, planiranu, neefikasnost koja je trebalo da sačuva građevinsku industriju. I na kraju Japanci su ubedili sebe da građenje deset razmetljivih stadiona može pokrenuti posustalu ekonomiju. Samo nekolicina shvatila je uzaludnost svih tih stadiona koji će posle juna biti praktično neupotrebljivi. Na Saporo stadionu održaće se tri fudbalska meča (uključujući i onaj - Engleska protiv Argentine) i to je otprilike sve. Možda će se posle mundijala ovaj stadion koristiti još u retkim prilikama kada igraju japanski profesionalni fudbalski timovi, za koncert neke pop grupe, nekoliko bejzbol utakmica i to je to. Već sada se smatra da će samo dva od deset stadiona biti u stanju da sami sebe izdržavaju.
       Spoznaja da su stadioni traćenje novca samo je početak japanskog razočaranja u Svetski kup.
       Međutim, turnir je oduševio Koreju gde je fudbal strast, a kup je šansa da Južna Koreju pokaže koliko je bogata, otmena i moćna. Istovremeno, Japanci marljivo pokušavaju da stvore lažno interesovanje za fudbal ali im to ne ide. Japanska reprezentacija je siromašna (verovatno više i od američkog tima) jer je fudbal tek treći najpopularniji sport - posle bejzbola i sumo rvanja. Ali mnogi Japanci su pogrešno verovali da će Svetski kup spasiti japansku ekonomiju, da može rešiti sve probleme. Rastuća nezaposlenost je već sada veća od šest odsto, postoji nelikvidnost banaka a nacionalni dug je monstruozan (zahvaljujući i Saporo stadionu!). Dentsu institut za humanističke studije, vodeći za interdisciplinarna istraživanja u Japanu, predvideo je da bi mundijal mogao biti “okidač” koji bi dao zemlji poleta da izađe iz depresije. Čak je i premijer Junićiro Koizumi, jedan od kreatora ekonomskih reformi, potvrdio da je Svetski kup zapravo plan ekonomskog oporavka. Dentsu institut pretpostavio je da bi mundijal mogao doneti japanskoj privredi oko 25 milijardi dolara, povećavajući bruto nacionalni dohodak za 0,6 odsto - odnosno, još više ako se Japan kvalifikuje u četvrtfinale. Računalo se na rasipnost stranih turista, klicanje na utakmicama koje bi oslobodilo japanski duh, unapredilo poverenje potrošača, a Japan bi započeo povratak na “put slave osamdesetih”.
       Sada, kada se fudbalsko prvenstvo održava, manje prijatne istine se pomaljaju. Očekivana navala turista i potrošački bum su izostali. Na stotine hiljada karata nije prodato prošle nedelje. Očekivanja vodećih korejskih ekonomista o broju stranih turista postala su skromnija za 80 osto - sa 330 000 na svega 66 000. Japanski ekonomisti očekivali su pola miliona posetilaca, a pojavilo se svega 100 000 i sada se pretpostavlja da će zbog Svetskog kupa u Japanu boraviti samo 16 odsto više posetilaca nego obično.
       Istovremeno, nivo japanske maloprodaje i dalje opada. Japanske novine objavljuju osrednje ekonomske istorije domaćina svetskih kupova, ali ne i da je mali ekonomski porast pratio ovaj Svetski kup. Skoro sve koristi - više fudbalskih turista, više TV prihoda ostalo je po strani zbog manje posete poslovnih partnera i opadajuće prodaje knjiga zbog svih TV prenosa. Umesto očekivanih četiri milijarde dolara dobitka od mundijala 1994, Sjedinjene Američke Države imale su četiri milijarde gubitka. Japansko mundijalsko razočaranje nagoveštava veći fenomen: u oblasti ekonomije Japan je sve dalje od imidža koji Amerikanci imaju o Japanu. Za Amerikance, Japanci su bili efikasna, vredna i požrtvovana nacija, čiji prosperitet dolazi samo od iscrpljujućeg rada. Japan koji je verovao u tu radnu filozofiju “bez nagrade”, postao je i za Amerikance lakoveran zato što pokazuje da veruje kako je moguće na brzinu se izlečiti od ekonomskih bolesti. Čak je i premijer Koizumi obećao “izlečenje” kroz bezbolne ekonomske reforme. Navodno, dovoljna je jednomesečna fudbalska fiesta i sve će ponovo biti sjajno, ako Zinedin Zidan i Luis Figo mogu obezbediti novi beskamatni zajam i popraviti strogi školski sistem... Počevši od sada, Japan uči da je fudbal igra, a ne ekonomski plan.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu