Prvi skup “dvadesetorice” na najvišem nivou, kao novog, višeg oblika odnosa Rusije i NATO-a, sporazum o najvećem smanjenju nuklearnih arsenala u celoj posleratnoj istoriji dogovaranja Moskve i Vašingtona, sa Deklaracijom o strategijskom partnerstvu, i poseta Kremlju dvojice najviših zvaničnika Evropske unije predstavljaju do sada najupečatljivije približavanje nekadašnjih najtvrđih protivnika

      Rusi i Rusija će verovatno dugo pamtiti dane pre i posle poslednjeg majskog vikenda: tri događaja u kojima su oni bili u centru pažnje bitno će uticati na njihovu budućnost i perspektivu njihovih odnosa sa Zapadom - na dobro ili loše, zavisno od toga kako će se stvari dalje razvijati i kakve će konkretne efekte imati. Prva poseta američkog predsednika Džordža Buša Moskvi, koja je značila i peti susret s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, donela je na svet sporazum koji će za deset godina drastično, na jednu trećinu, smanjiti broj nuklearnog naoružanja njihove dve zemlje, a samit NATO-Rusija koji je usledio neki dan kasnije, sa promocijom Saveta dvadesetorice, kao organa njihove ravnopravne saradnje u novom ruhu, umesto dotadašnje formule 19 + 1, označio je, na obostrano zadovoljstvo, početak “nove ere u međunarodnim odnosima”, dok oba događaja zajedno predstavljaju - kako su zabeležili svetski mediji - “potpuni i definitivni kraj hladnog rata”, koji je, istina, prvi put proglašen 1986, kada su se tadašnji lideri dveju nuklearnih velesila Mihail Gorbačov i Ronald Regan sastali u Rejkjaviku, gde je, više od decenije i po posle njihovog susreta, bilo rešeno da se naslednica SSSR-a prihvati kao ravnopravan partner Severnoatlantske alijanse. Na ta dva događaja se nadovezao treći, susret predsedavajućeg Evropske unije, šefa španske diplomatije Hosea Marije Asnara i predsednika Evropske komisije Romana Prodija sa predsednikom Putinom u Kremlju, čija je zajednička izjava potvrdila obostranu zainteresovanost za unapređivanje političkih i ekonomskih odnosa EU i Rusije.
      
       Putinov novi prelom
       Sporazum kojim se Rusija i SAD obavezuju da do 2012. godine smanje nuklearne bojeve glave na raketama-nosačima, podmornicama i strategijskim bombarderima sa 5 000 na 1 700, odnosno sa 6 000 na 2 200, prevazilazi sve što su dve nuklearne velesile potpisale otkako su počele da pregovaraju o ograničavanju svog nuklearnog naoružanja u interesu smanjenja zategnutosti u njihovoj blokovskoj konfrontaciji. Iako su Buš i Putin potpisali još nekoliko dokumenata, među kojima je najznačajnija Deklaracija o strategijskom partnerstvu Rusije i SAD, ovaj sporazum, nazvan START-3, ostaće zapamćen kao okosnica rusko-američkog moskovskog samita. Da bi do toga došlo, i Buš i Putin, ne zna se ko sa više muke, morali su prethodno da slome otpor dela svojih vojno-političkih elita, koje i danas na drugu stranu gledaju kao na verovatnog protivnika.
       Dogodilo se, u stvari, nešto kao paradoks - da je Buš, tokom svoje majske evropske turneje, naišao na veće razumevanje u Moskvi negoli u Berlinu ili Parizu. Istina, možda se tako samo čini, jer su SAD sa Nemačkom i Francuskom odavni i više nego strateški partneri, dok sa Rusijom to tek treba da postanu.
       Ako se zna koliko dugo je i zvanična i opoziciona Moskva odbijala svaki dogovor dok Vašington ne odustane od programa tzv. nacionalne protivraketne zaštite, potpisivanje sporazuma koji potpuno ostavlja po strani taj uslov, kao i druge sporove, predstavlja veliko iznenađenje i istovremeno otkriva koliko je veliki prelom koji je ruski lider načinio u spoljnopolitičkoj strategiji Rusije. I sada Putina optužuju maltene za izdaju nacionalnih interesa, jer se “za džabe odrekao” nuklearne snage koju je “mogao da proda mnogo skuplje”.
      
       Pobeda ruskog pragmatizma
       Putinovi privrženici, međutim, pitaju protivnike “strateškog saveza sa SAD”, da li baš uvek za Rusiju mora biti loše ono što je dobro za Ameriku? Njihov argument u prilog sporazumu je, prvo, to što je on uopšte potpisan, jer je Buš prvobitno insistirao na dogovoru o smanjenju broja nuklearnih bojevih glava - bez dokumenta, i drugo - da bi ruski nuklearni potencijal do 2010. i inače, bez ikakvog sporazuma, morao biti prepolovljen “iz tehničkih i finansijskih razloga”, jer i balističkim raketama i njihovom nuklearnom punjenju ističe rok trajanja. Drugim rečima, Rusija je sporazumom dobila “američki poklon”, s obzirom na to da se SAD obavezuju na demontiranje bojevih glava, a ne bi morale, jer im njihovo održavanje ne bi bilo nikakvo finansijsko opterećenje, kao što je Rusiji. Amerikanci se odriču gotovo 4 000 bojevih glava, mnogo više nego što je predviđao START-2 (koji njihov Kongres nikada nije ni ratifikovao) i koji sada definitivno ide ad acta, pa su ruski ministri spoljnih poslova i odbrane Igor Ivanov i Sergej Ivanov obavestili Državnu dumu da je “zastareo” i da njegovu “ratifikaciju treba poništiti”.
       Zahvaljujući novom sporazumu, Rusija će moći da se posveti svojim “topoljima”, teškim raketama sa četiri bojeve glave koje mogu biti usmerene na različite ciljeve. Njeni vojni eksperti su proračunali da će za 25 godina, koliki je rok službe takvog kompleta, biti postavljeno 250 “topolja”, sa ukupno 1 000 nuklearnih punjenja, što je dovoljno da se obeshrabri svaki potencijalni agresor. I sve to po znatno nižoj ceni, pa je, dakle, teško reći “ko je tu, u stvari, na dobitku” - kažu pobornici novog aranžmana sa SAD.
       Oni posebno slave pobedu ruskog pragmatizma u liku predsednika Putina, jer je vojni vrh do kraja insistirao na povezivanju redukcije strategijskog naoružanja i američkog plana za izgradnju “antiraketnog štita”, odnosno da Rusija zapreti “asimetričnim odgovorom”, ukoliko ga se SAD ne odreknu. Otežavajuća okolnost bila je što je Moskva uporno branila sporazum o antiraketnim sistemima iz 1972, iz kojeg je Vašington, prvo odlukom predsednika Bila Klintona, a potom i Bušovom, jednostrano istupio. Ne samo vojnici, već je i ruska diplomatija uporno zastupala stav da američki program zaštite od ograničenog nuklearnog udara narušava nuklearni paritet, odnosno da predstavlja pretnju nacionalnoj bezbednosti Rusije. Uprkos tome, kad je došlo do konačnog dogovora, u Kremlju je prevladao pragmatični pristup, koji se zasniva na činjenici da američka protivraketna odbrana “ne postoji”, pa ne može ni da bude pretnja, ni smetnja za sporazum.
       U prilog tome išla je i vojna procena da su američke rakete-presretači (prve bi, od planiranih 200-700, trebalo da budu postavljene već ovog meseca, na Aljasci) “mačji kašalj” za ruske strategijske snage, ako bi nastala situacija da Rusija mora da uzvrati. Moskva je rešila da ne pravi problem ni od toga što Amerikanci “skinute” bojeve glave neće uništiti, već uskladištiti. Jer, i da su na to pristali - ističe se u odbrani ruske “popustljivosti” - ništa im ne bi stajalo na putu da obnove svoj potencijal, jer je američka atomska industrija sposobna da za kratko vreme “naštampa” odgovarajući broj bojevih glava, svih šest, pa i deset hiljada.
       Moskva je, kako se objašnjava pošto je predstava završena, iz sasvim drugih razloga tražila uništavanje demontiranih bojevih glava na obema stranama. I bez američkog insistiranja, pristala je da to sama učini, jer Rusiju već dugo sumnjiče da joj je nuklearni arsenal “porozan” - da neku njenu nuklearnu bombu “ne može da ima samo onaj ko je neće”(!). Sa američkim je, naravno, drukčije, ali - upozorava Moskva - posle napada 11. septembra SAD će biti izložene opasnosti da se teroristi domognu atomske bombe i na njihovoj teritoriji.
      
       Prva “alternativa” NATO-u
       Iako je sve bilo dogovoreno polovinom maja, u Rejkjaviku, iako su formalnosti obavljene u italijanskoj vojnoj bazi Patrika di Mare, dokument kojim se utvrđuje novi status Rusije u Severnoatlantskoj alijansi, odnosno osnivanje Saveta Rusija-NATO, nazvan je Rimska deklaracija. Savet 19 + 1 zamenjuje Savet dvadesetorice, u kojem će Rusija dobiti jednaku stolicu (prema abecedi, između Portugalije i Španije) kao i sve punopravne članice alijanse. Zvanično, time se proglašava “potpun i definitivan kraj hladnog rata”, mada ne manjkaju ni oni koji smatraju da se preuveličava značaj i “nove ere odnosa” i “dvadesetorice”. U poređenju sa “pravim” članicama NATO-a, ovlašćenja Rusije u novom savetu prilično su ograničena, da ne kažemo preuska, i svedena na pitanja borbe protiv međunarodnog terorizma, na proces neširenja oružja masovnog uništenja i rešavanje kriza u svetu (što je bilo polje saradnje i bez ovog velikog preokreta).
       Što se vojnih aktivnosti NATO-a tiče, kao i njegovog širenja na Istok, dakle za Rusiju najosetljivijih pitanja, ona ne samo da neće imati nikakvog uticaja, već o tome neće moći ni da raspravlja. Jasno joj je stavljeno do znanja da Savet Rusija-NATO “neće zameniti Severnoatlantsku alijansu” - kao što je neko od njenih lidera rekao posle spektakla u vojnoj bazi, a naročito da su “vojna infrastruktura i upotreba nuklearnog oružja unutrašnja pitanja NATO-a o kojima se ne može raspravljati u Savetu” - kao što je naglasio generalni sekretar Alijanse Džordž Robertson.
       Iz toga bi se moglo zaključiti da je Rusija “pripuštena u predvorje, da bi se time ublažio za nju razočaravajući efekat koji će stvoriti prijem nekih njenih neposrednih suseda, bivših sovjetskih republika, kao i nekog nekadašnjeg vazala iz Varšavskog pakta, na samitu alijanse, iduće jeseni u Pragu. Slično je bilo i kada je pre pet godina potpisan Osnovni akt Rusija-NATO, preteča Rimske deklaracije, da bi neposredno posle toga u članstvo bile primljene Mađarska, Poljska i Češka, nekada najbliži saveznici Kremlja u Varšavskom paktu.
       I na ovom planu, međutim, u Moskvi prevladava optimizam. Uz isticanje da je bilo kakva, makar i formalna saradnja bolja od otvorene konfrontacije, naglašava se da sada NATO, koji je kao vojni savez, od stvaranja 1949, u SSSR-u i Rusiji video samo protivnika, sada prerasta u “organizaciju za podržavanje globalne bezbednosti”, sposobnu da reaguje na najrazličitije izazove. Ponavlja se, u stvari, ono što se u Briselu govori odavno, od samita kojim je obeleženo pola veka postojanja alijanse. Svejedno, Moskva tvrdi da je to bio njen cilj svih proteklih godina, to jest da je Savet dvadesetorice nešto kao embrion alternative sadašnjoj strukturi NATO-a.
       Najzad, Moskva je svesna da neće moći da spreči ni drugi talas širenja NATO-a na Istok, kao što nije mogla ni prvi, pa je mudro zaključila da u tome sagleda i sopstvenu korist: kad Letonija i Estonija budu u NATO-u, to će faktički značiti da su odustale od teritorijalnih pretenzija prema Rusiji. Jer je odsustvo teritorijalnih sporova sa susedima jedan od glavnih uslova za prijem u članstvo.
      
       BRANKO STOŠIĆ