NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Na ivici rata

Iako u nuklearni sukob malo ko veruje, stiče se utisak da u Savetu bezbednosti UN nije sve preduzeto kao u slučajevima velikih pretnji opštem miru i bezbednosti. Od međunarodne diplomatije se sad zahteva iznalaženje formule za spasavanje obraza obema stranama koje je ratna retorika odvela previše daleko

      Dve velike armije - indijska od 750 000 i pakistanska od 450 000 vojnika - sučeljene su na hiljadama kilometara dugačkoj granici u očekivanju novog velikog rata, bremenog opasnostima od slučajne ili iracionalne upotrebe nuklearnog oružja, dok se u Alma Ati, na samitu azijskih zemalja o bezbednosti, ulažu diplomatski napori da se očuva mir ili makar ublaži ratoborno raspoloženje.
       Na pomolu je četvrti po redu rat između Indije i Pakistana (prva tri su vođena 1947, 1965. i 1971), a treći po redu zbog spornog i podeljenog Kašmira, gde su religija, separatizam i terorizam dali nedavno novi povod dvema zemljama da zaoštre odnose, prodube svoje tradicionalno uzajamno nepoverenje i usmere se na rešavanje krize oružanim sredstvima. Za razliku od prva tri rata, koji su se ticali prevashodno dveju zaraćenih strana i imali nekakav vojni i politički ishod, četvrti bi mogao, ako postane nuklearni, da bude bez pobednika i da dovede do tragedije katastrofalnih razmera širom Azije, a ne samo na njenom uzburkanom jugu.
       Već mesecima Nju Delhi i Islamabad vode žestok verbalni rat zbog pogoršanog stanja na Kašmiru, ali i zbog diverzija islamskih terorista i separatista u drugim krajevima Indije.
      
       Ratište u oblacima
       Indijska vlada tvrdi da teroriste podstiče, obučava i šalje preko granice, odnosno prevashodno preko kontrolne linije na Kašmiru, pakistanska vlada. Napad na indijski parlament u decembru prošle godine Indija je doživela ne samo kao težak, a uz to i naglašeno simboličan, napad na svoj državni suverenitet, nego i kao tragediju koja se može uporediti, bar po političkom značenju, iako ne neophodno i po broju žrtava, sa tragedijom u njujorškom Svetskom trgovinskom centru koju su prouzrokovali islamski teroristi. Zbog toga je u više gradova došlo do izliva gneva protiv muslimana i incidenata u kojima je bilo ljudskih žrtava, a u fokus je neizbežno ušao Kašmir, gde su već bile učestale čarke duž kontrolne linije.
       Kašmir je po mnogo čemu oličenje nerešivih teritorijalnih sporova o kojima su raspravljale Ujedinjene nacije za poslednjih pola veka, nepresušni izvor napetosti i verske netrpeljivosti i ratište u oblacima, na najvišoj nadmorskoj visini na svetu. Tamo gde bi opasnost mogla da vreba samo smele alpiniste preko nišana se decenijama gledaju čak i pastiri, jer su jedni hinduisti a drugi muslimani.
       Otkad su se Indija i Pakistan 1947. razdvojili, Islamabad tvrdi da bi Kašmir trebalo da bude pakistanski, jer je njegovo stanovništvo pretežno muslimansko (60 odsto). Za Indiju je to naprosto sastavni deo indijske države Džamu i Kašmir. Posle prvog rata, koji su dve zemlje 1948. vodile, na Kašmiru je uspostavljena demarkaciona linija, a posle rata 1971, uz manje izmene, kontrolna linija. Ona prelazi preko surovih planina visokih iznad 5.000 metara. Na jednom mestu, kod glečera Sijačen, vojnici su čak ušančeni na preko 6.000 metara nadmorske visine i posmatračka misija Ujedinjenih nacija ponekad ne zna da li oni više stradaju od hladnoće ili od oružanih čarki. Dve trećine teritorije Kašmira, na kojoj živi oko devet miliona ljudi, kontroliše Indija, a jednu trećinu, sa oko tri miliona stanovnika, Pakistan.
       Preko kontrolne linije, koju očigledno nije lako kontrolisati, sa pakistanske na indijsku stranu prebacuju se teroristi, koje Pakistan obučava u specijalnim logorima za diverzante, tvrdi Nju Delhi. Njihov cilj je, dodaje se, nasilno podsticanje stanovništva Kašmira na separatizam i podrivanje opšte unutrašnje stabilnosti Indije.
       Na Kašmiru, inače, od 1989, koja se uzima kao godina početka oružanog bunta muslimana, deluje nekoliko militantnih formacija. Najbrojnija među njima je “Pakistani hizbul mudžahedin” koju, po indijskim zvaničnim tvrdnjama, logistički pomaže i finansijski izdržava Pakistan. Druga je “Oslobodilački front Džamua i Kašmira” koja traži nezavisnost Kašmira.
       Njen je uticaj u poslednje vreme oslabio, jer preovlađuje radikalnije raspoloženje. Treću formaciju sačinjava “Konferencija slobode svih stranaka”. Ona pretenduje da igra objedinjavajuću ulogu snaga koje se zalažu za nezavisnost Kašmira.
       Indijske snage još od novembra 2000. godine izbegavaju da koriste oružje protiv ovih formacija, ali nasilje i terorizam zbog toga nisu oslabili.
      
       Diplomatija prinude
       Nedavni napad na bazu indijskih vojnika na Kašmiru bio je najnoviji povod Nju Delhiju da demonstrira rešenost da silom iskoreni terorizam, ali i da, zveketom oružja i uz oslonac na međunarodnu diplomatiju, prinudi Pakistan da teroristima i separatistima uskrati pomoć i podršku.
       Indijski premijer Vađpaji odbija pregovore sa pakistanskim predsednikom Mušarafom, makar i uz posredovanje UN ili državnika iz prijateljskih zemalja, dok Pakistan ne zaustavi infiltraciju terorista preko granice i ne zatvori kampove za obuku terorista na svojoj teritoriji. Mušaraf tvrdi da je pakistanska vlada obustavila nelegalne prelaske preko granice, da ne izvozi terorizam i da je on lično spreman da pregovara o miru. Ali on odmah dodaje da Indija želi rat da bi destabilizovala ili ekonomski iznurila Pakistan, a i njega uklonila s vlasti. Što se tiče situacije na Kašmiru, tamo su muslimani borci za slobodu, a ne teroristi, dok je Indija ta koja primenjuje “državni terorizam”.
       Ove optužbe i kontraoptužbe dve strane razmenjuju, uz povremene nove detalje i nijanse, već nedeljama, nastojeći istovremeno da jedna drugu zastraše ratom kao jedinim načinom za izlazak iz zatvorenog kruga.
       Indija primenjuje “diplomatiju prinude”. Pošto ističe da je na kraju strpljenja i da se sprema za “konačnu pobedu”, ona predočava da bi, kao jača sila, mogla u konvencionalnom ratu da porazi Pakistan. Računa da će tom vrstom zastrašivanja, a uz veću međunarodnu podršku koju i inače ima, iznuditi brže ispunjenje svojih zahteva. Ona pri tom neće “prazna” Mušarafova obećanja, nego dokaze da nema ni izvoza terorizma ni obuke terorista, kako bi eventualni dogovor, ako do njega dođe, rezultirao smirivanjem i na Kašmiru i u odnosima između dve zemlje. Obećava da nikad neće prva upotrebiti nuklearno oružje. Njen nuklearni arsenal je samo snaga uzvraćanja, a ne ofanzivno sredstvo ili sredstvo za zastrašivanje suseda i sveta.
       Pakistan javno ispoljava veću spremnost da pregovara, ali pri tom primenjuje taktiku pretećeg prkosa. Tvrdi da je Indija ta koja želi rat i da se zato stalno koristi sredstvima “uznemiravanja i prinude”. Istovremeno, Pakistan probno ispaljuje jednu raketu za drugom, podsećajući time i svog jačeg suseda i ceo svet da je on ipak nuklearna sila i da takođe ima konja za trku. Pakistan se nije, kao Indija, obavezao da neće biti prvi koji će upotrebiti nuklearno oružje. A o miru će pregovarati kad Indija pokaže da je odustala od svojih stalnih pretećih i prinudnih metoda.
       Ratna retorika znatno otežava posao posrednicima. Buš misli da je, za početak, važnije da Pakistan “zaustavi upade” preko granice, nego da obustavi probe sa raketama. Amerikanci, po mišljenju mnogih analitičara, nisu izvršili na generala Mušarafa pun pritisak, jer su mu dužni.
       Napustivši talibane, on je stao na stranu Sjedinjenih Država i učinio im veliku uslugu u ratu protiv avganistanskih terorista.
       Pokušaj Džeka Stroa okončao se saznanjem da glavna teškoća leži u jakoj uzajamnoj nepomirljivosti, koja isključuje kompromise. Kris Paten iz Evropske unije napustio je Islamabad “ljut i frustriran”, a ruski predsednik Putin bio je, pre nego što se u Alma Ati upustio u posredničku misiju, uz ispomoć kineskog predsednika Đijanga Cemina, veoma zabrinut zbog “eksplozivnog stanja” u indijsko-pakistanskim odnosima.
       Da stvari budu još komplikovanije, i indijski premijer i pakistanski predsednik nalaze se pod velikim pritiskom sopstvene javnosti. Nijedan od njih ne sme da ostavi utisak da je izgubio ili napravio pogrešan korak ili truli kompromis, jer bi to bio i verovatni kraj njihove vlasti. U obe zemlje, naime, na jesen se održavaju izbori.
      
       Šta ako bi bilo
       Iako među stranim političarima preovlađuje uverenje da su obe zemlje svesne da ne smeju da idu dalje od konvencionalnog rata (nuklearni arsenal je, izgleda, samo deo jedne složene hazardne igre), analitičari i futuristi ne prestaju da predviđaju šta bi sve moglo da se desi u slučaju da neko ipak povuče nuklearni obarač. Ove zle slutnje su razumljive, jer je svet sada, bez obzira na uveravanja sukobljenih strana da će umeti da se kontrolišu, prvi put ozbiljno suočen sa neposrednom nuklearnom opasnošću posle četiri decenije, od velike napetosti između SAD i Sovjetskog Saveza koju je izazvala takozvana kubanska kriza.
       Prema procenama Pentagona, u indijsko-pakistanskom nuklearnom ratu život bi izgubilo između devet i dvanaest miliona ljudi, dok bi ranjenih bilo do šest miliona. Ove procene ne uključuju i broj onih koji bi umrli od gladi, epidemija, kontaminirane vode i kasnijih genetskih oboljenja. Procenjuje se takođe da Indija ima između 50 i 150 nuklearnih bojevih glava. Prema jednoj studiji “Nju sajentista”, poginulo bi najmanje tri miliona, a bilo ranjeno milion i po ljudi, ako bi svaka od strana upotrebila svaku svoju desetu bojevu glavu. Tako bi za jedan dan moglo da strada otprilike isto onoliko ljudi koliko je stradalo u dugogodišnjem ratu u Vijetnamu. Nije, dakle, važno koliko ko ima raketa. Bila bi to kataklizma ne samo u Indiji i Pakistanu, nego širom Azije.
      
       Neverica
       Pakistanski general Halif Kidvaj procenio je, u februaru ove godine, da za eventualni nuklearni rat postoje četiri verovatna scenarija. Nuklearni rat bi mogao da izbije ako Indija osvoji veći deo pakistanske teritorije (prvi scenario), ako uništi znatan deo pakistanskih oružanih snaga (drugi), ako gurne Pakistan u političku destabilizaciju (treći) ili ako ga ekonomski potpuno iznuri (četvrti). Realizacija prvog scenarija najbrže bi približila sukobljene snage nuklearnom ratu. Pakistan bi, veruje se, teško podneo gubitak svojih teritorija u konvencionalnom ratu i mogao bi u gnevu da uzvrati nuklearnom odmazdom.
       Ali, iako u nuklearni rat malo ko veruje - do te mere da se stiče utisak da zbog napetosti između Indije i Pakistana u Evropi ima manje uzbuđenja nego zbog Svetskog prvenstva u fudbalu - međunarodna posredovanja ne smeju da isključe nijednu, makar i teoretsku, opasnost. Ako u Alma Ati ne bude napretka i ako ne dođe do početka makar i posrednih pregovora, nada će se polagati u Amerikance ili, bolje reći, u američki uvećani pritisak, više na Mušarafa, nego na Vađpajia. Poseta američkog ministra odbrane Ramsfelda obema zemlja već je najavljena.
       Sve šanse za smanjenje napetosti još nisu iskorišćene. Pakistan bi, na primer, mogao biti pozvan da se doslednije pridržava rezolucije Saveta bezbednosti 1373, koja sve zemlje obavezuje da se bore protiv terorizma.
       Ne stiče se utisak ni da je u Savetu bezbednosti sve preduzeto kao u slučajevima velikih pretnji opštem miru i bezbednosti. Ono što se od međunarodne diplomatije sada, za početak, zahteva je iznalaženje formule za spasavanje obraza obema stranama koje je ratna retorika odvela previše daleko.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu