Fenomen iranskog filma možemo sagledati kao osobeni vid kompenzacije, zadovoljenja iskonske potrebe gledaoca koju današnja filmska industrija nije više u stanju da pruži

      Muzej Jugoslovenske kinoteke u saradnji sa Kulturnim centrom Islamske republike Iran i ovog proleća nastavlja tradiciju prezentovanja vodećih dela i autora iranske kinematografije našoj publici. (IV Festival iranskog filma - Muzej kinoteke, 29. maj - 3. jun)
       Treba naglasiti da je Kinoteka u poslednjoj deceniji (uz FEST i Festival autorskog filma) odigrala presudnu ulogu u formiranju nove generacije beogradskih filmofila, generacije koja ima sluha i za samosvojne, artistički superiorne svetove jednog Kjarostamija, Panahija, Madžidija, Pajamija...
       Taj novi “kontinent” iranskog filma pojavio se na ovdašnjem horizontu u trenutku kada, u nedostatku odgovarajuće kulturne politike, holivudske “mejdžor” kompanije sa svojim uniformnim instant-proizvodima polako ali sigurno preuzimaju monopol nad beogradskim bioskopima. Čini se da je današnje (makar kinotečko) prisustvo iranskog filma još dragocenije nego što je bilo pre nekoliko godina - u poplavi bleštave filmske konfekcije, specijalnih efekata i otrcanih dramaturških klišea iranski autori, češće i ubedljivije od evropskih, vraćaju nas izvornim vrednostima filmskog pripovedanja.
       Već sam jednom prilikom, uz neizbežnu dozu preterivanja, uporedio fenomen azijskog filma s kraja osamdesetih i početka devedesetih (sa epicentrom u Kini i Iranu) s “bumom” koji je latinoamerička književnost doživela u svetu početkom šezdesetih godina HH veka. I u jednom i u drugom slučaju uspeh se može tumačiti kao ponovno otkrivanje onog zatomljenog ili već poništenog u zapadnom čoveku.
       Oživljavajući fantastiku i magijski vid svakodnevice, latinoamerički pisci potenciraju u ljudskom biću upravo ono čega ga je sistematski lišavala tradicija prosvetiteljstva i humanizma. Analogno ovome, i fenomen iranskog filma možemo sagledati kao osobeni vid kompenzacije, zadovoljenja iskonske potrebe gledaoca koju današnja filmska industrija nije više u stanju da pruži. S jedne strane, imamo povratak umeću klasičnog pripovedanja u autohtonom iranskom ključu; povratak priči, što je u isti mah okretanje autora protejskom liku stvarnosti (tematska i žanrovska raznovrsnost iranske kinematografije govore, nesumnjivo, u prilog ovome).
       Iza obnavljanja pripovedačkog umeća prepoznajemo težnju ka integralnoj slici sveta - za iranske autore film je mnogo ređe isečak i fragment, češće je to pokušaj sinteze, suma iskustava i pitanja o celini koja nas okružuje. Bilo da su u središtu priče “rani jadi” detinjstva, politikom uzrokovana tragedija kurdskih izbeglica, ili položaj žene u društvu, iranski reditelji nastoje da realne motive iskoriste kao povod za, uvek aktuelnu, zapitanost nad smislom egzistencije.
       Prvobitni greh naučnotehnološke ere, ta stalna sklonost ka specijaliziranju i razdrobljavanju celine (o čemu govori Kundera u studiji “Umetnost romana”, a znatno pre njega Huserl u svojim predavanjima) može, makar utopijski, biti savladana u umetnosti. Tome u prilog, govori i genijalna sveobuhvatnost u malom iranskih sineasta (filmovi “Gde je kuća moga druga”, “Beli balon”, “Ukus trešanja”, “Dete neba”, “Vetar će nas odneti”...).
       U fokusu ovogodišnjeg festivala našlo se stvaralaštvo Mohsena Mahmalbafa, svestrane ličnosti (pored dvadesetak filmova, autor je i tri romana, brojnih kratkih priča, dve zbirke eseja) i glave trenutno najslavnije filmske porodice - supruga, dve kćeri i sin su već renomirani autori, nagrađivani na festivalima širom sveta.
       Upravo u tematskoj i stilskoj raznovrsnosti Mahmalbafovih filmova ogleda se sveobuhvatnost iranske kinematografije, otvorenost za protejsko lice života o kojoj smo već govorili. “Glumac” (1993) govori o sukobu privatnog života i ideala glumačkog poziva, dok “Biciklista” (1989) na vešt način inkorporira elemente melodrame u surovi prikaz preživljavanja avganistanskih izbeglica. (Da bi dobio novac za lečenje bolesne žene, bivši prvak kladi se da će čitavu nedelju bez prestanka voziti bicikl - i u tom zapletu Mahmalbaf nalazi željeni spoj emocije i akcije, sentimentalnost sputanu bespoštednom atmosferom kladionice u kojoj je ulog vlastiti život.)
       “Put za Kandahar” (2001), prikazan na ovogodišnjem FEST-u, nastoji da nam kroz spoj dokumentarističke fakture i nadrealnih detalja približi patnje običnih ljudi tokom vladavine talibanskog režima. Posebno mesto u Mahmalbafovom opusu zauzima kratki igrani film “Vrata”, priča o čoveku koji kroz pustinju nosi starinska vrata na koja, kao na pokretnu adresu, navraćaju neznanci. Neobičan spoj poezije i apsurda autor produbljuje u višeslojnu metaforu o napuštenosti i bezdomnosti čovekovoj, o tegobnom teretu bitisanja. (Time “Vrata” otvoreno korespondiraju sa antologijskim studentskim filmom Polanskog “Dva čoveka i orman”.)
       Poređenja sa zapadnom umetnošću su često neizbežna, po onom ustaljenom psihološkom principu po kojem se nepoznato uvek saobražava poznatom. Tako će nas i pesnikov lament nad prošlošću i detinjstvom u filmu “Stablo kruške” Darijuša Merdžuija možda asocirati na Angelopulosov “Večnost i jedan dan”, ili na lirske pasaže Čehovljevog “Višnjika”. Mada zanimljiva, ova su poređenja uvek pomalo nalik Prokrustovoj postelji - a samosvojno tumačenje koje iranski film zahteva treba u prvom redu tražiti u daljim delima njegovih autora.
      
       SRĐAN VUČINIĆ