NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Kako osigurati sreću

NAZIV: Zora nad Gazom Javoka, Istorija čoveka, Istorija ljudi
AUTOR: Žan Vag
PREVODIOCI: Milan Mladenović, Vesna Marinković, Anka Bukavac, Dimitrije Petrović
IZDAVAČ: “Idea”, Beograd 2000.

      Žan Vag, naučnik enciklopedijske obaveštenosti, u ovoj knjizi raspravlja o nizu fundamentalnih antropoloških problema, počev od fizičke, prirodno-naučne i medicinske antropologije, preko socio-kulturne do filozofske. Ni u jednoj oblasti Žan Vag ne ostavlja utisak da iz druge ruke dopunjuje celinu antropološke problematike, već čvrsto stoji u naučnim domenima kojima se bavi. U ovome osvrtu zadržaćemo pažnju čitaoca na izuzetno provokativnim stanovištima Ž. Vaga koja tangiraju aktuelna pitanja opstanka današnjeg Čoveka, i problem perspektive savremene civilizacije.
       Njegovi polazni stavovi rezultat su dubokog poznavanja savremenih kretanja u prirodnim i društvenim naukama, u kojima se podjednako suvereno kreće. Pa ipak, u osnovi njegovog temeljnog opredeljenja nalazi se jedna dominantna pretpostavka, koja nije odmah vidljiva u tekstu, ali se jasno predočava u završnim delovima knjige.
       Šta je Čovek? Vag je prihvatio stav da je čovek uspeo da se uzdigne nad homo erektusom postavši svesno i radno biće, stvaralačka jedinka koja se igra, ali je i povrh toga, on bio i ostao mistično i religijsko biće tražeći načine da domaši do nadnaravnih snaga i zadobije njihovu naklonost.
       Naglašavajući u čoveku snažnu potrebu za harmoničnim sadejstvom razuma i strasti, uma i čulnosti, Žan Vag ostaje kod helenskog ideala da “gotovo ništa nije moguće bez Dionisovog daha”, kao što opet, “ništa istinito, lepo, dobro nije ostvareno bez Apolonovog nadzora”, i time kao da ponavlja Hegelovu misao da se ništa veliko nije stvorilo bez strasti. Pitanje je, samo, da li Ž. Vag, doista, ponavlja Hegela, ili će pre biti da je ovaj pisac sve drugo, samo ne hegelijanac?
       Vag je radikalni kritičar sveta operacionalizovanog “logosa”, nauke i tehnike. Njegovo bitno gledište glasi: moral, religija i istorija sporije napreduju ka humanosti, dok nauka ide brže, ali nažalost, ubogaljuje Čoveka. Glavni razlog stagnacije savremenog morala i opadanja odgovornosti nalazi se, i to je poenta knjige, u dehristijanizaciji Zapada. U pogledu iznošenja te teze neće se pogrešiti ako se kaže, da je Žan Vag, uistinu, Ruso XX veka, mislilac antiprosvetiteljske provenijencije. Po njemu: nauka, ali i filozofija ubijaju i religiju i moral.
       Vag smatra izuzetnom vrednošću to što Hristovo učenje, iako nije “potpuno zagospodarilo našom prirodom, jako je obuzdalo njene nagone”, doprinevši da se izdvoje naša moralna shvatanja o onom “što treba da činimo, ako ne i onoga što činimo”. Možemo samo žaliti što je u ovoj stvari Vag bio nekritički disponiran, jer je u ime Hrista i njegove vere, amnestirao i mnoge egzekutore potonjega hrišćanstva, dakle, i samu crkvu koja je provocirala niz po Čoveka destruktivnih procesa, od onih u srednjem veku sve do XX veka, aminujući ili čak svesno previđajući zlodela nacista, i time čineći ozbiljno moralno zlo u ime indiferentnosti i nečinjenja Dobra. Bilo bi, takođe, korisno da se o ovoj humanističkoj dimenziji religijskoga učenja, osim o Hristu, govorilo i o drugim verama, budizmu i islamu, judaizmu, o drevnim mitologijama.
       Zbog stava, dakle, da je za tragično stanje i moralno posrnuće čoveka deanas krivnja u “dehristijanizaciji”, čime se, navodno, podstiče ponavljanje greha, stanovište Ž. Vaga deluje kao moralizatorsko lamentiranje nad neizbežnim razvojem i usponom nauke čiji se po sebi ahumanistički “logos” ne može obuzdavati moralističkom kritikom, već efikasnom socijalnom kontrolom i mehanizmima isto takve racionalnosti i prinude nad praksom desupstancijalizacije “ličnog u čoveku” i uprezanja ljudi u “mašine”. Umesto takve radikalne kritike, glavna teza Žana Vaga usmerena je i protiv tehnike i protiv kritičkog elana filozofije: “Veliki deo filozofske kritike potkopava osnove hrišćanske vere”, dodavši kako je svaka agnostička, ateistička i kritička misao filozofije “uvek manje ili više uperena protiv religije”, nadodajući tri glavna ćorsokaka u filozofiji prošloga veka: egzistencijalizam (sa idejom da “egzistencija prethodi esenciji”), marksizam i filozofija apsurda, zaključujući kako je i sam studentski bunt iz 1968. godine bio golemi epohalni promašaj! Kao radikalni kritičar tehničkog napretka u XIX i XX veku, Vag kaže: “S tim u vezi, XXI vek, znajući više, moćniji, trebalo bi da bude grozniji nego XX vek.”
       Ozbiljno, međutim, treba uzeti u obzir Vagovu dijagnozu stanja i razmišljanje o mogućnim pravcima moralno-humanističkog uspona modernog čoveka. “Zbunjen napretkom nauke, čija je budućnost osigurana, čovek XX veka ništa manje ne zapaža u sebi prazninu koju nikakvo bogatstvo ne može da popuni”. Isto tako, “ljudska konfederacija treba da bude sjedinjenje u različitosti, uzajamno oslanjanje u takmičenju, hod ka napretku za sve, napretku svega onoga što čini dostojanstvo ličnosti. To je jedan daleki cilj. Ne gubiti ga iz vida pri svakodnevnom radu, u svim političkim odlukama, danas je bez sumnje najbolji način da se osigura sreća najvećeg broja.”
      
       SRETEN PETROVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu