Uoči koncerta “Riblje čorbe” na stadionu OFK-a, popularni muzičar govori za NIN o najdražim priznanjima, o tome zašto ne voli mondijaliste, a zašto zajedno s narodom voli Voju Koštunicu

      Ovaj razgovor Bora Đorđević mi zakazuje u sportskoj kladionici “Lavovi” u Ulici 27. marta, preko puta zgrade u kojoj stanuje. Pitam ga da li to znači da se on ovih sportskih dana intenzivno kladi, a on kaže: Ma, sitna lova, a veliko uživanje. To je jedini način da ja uzmem pare strancima. Sedim, gledam, a oni trče li trče, i baš mi milo što gledam kako se trude za mene.
       Prvog novembra napunićete pedeset godina. Šta ste mislili kad ste počinjali da se bavite muzikom o onima koji su tada bili vaših godina?
       - Smatrao sam ih veteranima. Mnogo je velika prednost biti mlad, drčan, hrabar.
       A da li ste uopšte tada razmišljali da ćete i u pedesetoj biti roker?
       - Nisam sanjao da ću doživeti sve ovo. Tadašnji snovi su bili mnogo, mnogo manje ambiciozni. Već je velika stvar bila, recimo, pojaviti se u novinama. A ući u studio, to je izgledalo neverovatno. Izdati ploču, to bi bio recimo kraj svih ambicija. I onda je sve to nekako išlo. Nisam ni sanjao da ću ovo dogurati i doterati.
       Kada ste primljeni u Udruženje književnika Srbije Velimir Lukić mi je rekao da ste bolji pesnik od svih koji su tada primljeni. Tvrdio je da ste bolji od polovine pesnika u Udruženju književnika Srbije.
       - To je veliki kompliment u svakom slučaju. Do tog prijema je došlo pod veoma čudnim okolnostima. Prvi put kada je to trebalo da se dogodi, bilo je dosta onih koji su bili protiv toga da uđem u Udruženje književnika. I, onda me je Ratko Adamović naterao, pošto ja nisam hteo da pišem molbu za prijem u Udruženje književnika, da napišem žalbu za prijem u Udruženje književnika. Uzeli smo na užasavanje konobara u “Stupici” jednu platnenu salvetu i na njoj sam napisao žalbu. To je uredno zavedeno u Udruženju književnika, ali napisao sam: “Nemoj da mi neko kenja protiv moga udruženja, biću član svaki dan...” Sada je velika statusna stvar, jer kad vas neko pita za vaše zanimanje a vi kažete književnik, to onda zvuči. A kad kažeš muzičar, to zvuči kao da si rekao prostitutka ili tako nešto. Ali, nema veze, sve su to moje kolege i koleginice.
       U Sremskim Karlovcima dobili ste nagradu za unapređenje jezika. Da li je neko postavio znak pitanja zbog te nagrade?
       - Zašto da ne? Jezikom baratam sasvim pristojno. I vrlo je teško u ovoj formi u kojoj pišem baratati neprovaljenim rimama, a u okvirima zanata. Najveća nagrada koju dobijem je kad izađem bilo gde na ulicu, a ljudi me vrlo blagonaklono dočekaju. To je verovatno najvažnije, da mogu da se krećem kao sav normalan svet, ne moram da budem okružen nikakvim telohraniteljima, i da znam da mi ljudi žele dobro. To je verovatno najveća nagrada. Ili recimo, jedan veoma, veoma star čovek blizu sto godina koji mi je poklonio jedan srebrnjak i poljubio me i kazao mi da je to što radim jako dobro. Šta će mi druga nagrada? Sinoć sam bio u slepom crevu Srbije, jedno pet kilometara iza Ljubovije. I svratio sam na kafu. Tu su me prepoznali dvojica lovaca i vlasnik kafane. Došli su, seli sa mnom, i pričali o aktuelnoj političkoj situaciji i o tome šta ih tišti. Ljudi se poveravaju. Pa, šta ćete više?
       Možete li da definišete svoje protivnike kad je reč o vašim političkim uverenjima?
       - Mogu da ih definišem u svakom slučaju. To su pre svega pristalice globalizma.
       Vi ne krijete da ste protiv njih?
       - Da, sigurno ne krijem, vrlo ću biti jasan i glasan protivnik njima. Šta da kažem, gubljenje identiteta, gubljenje nacionalnog je jedna grozna stvar. Mislim da mi jesmo specifičan narod na svaki način i da tu specifičnost treba da zadržimo. Da bismo ušli u Evropu, treba da budemo članovi sekti, treba da budemo pederi koji hoće da nam zabrane da nam smrde noge, oni hoće da imamo sve zdrave zube, oni će da nam zabrane da se ubijamo tupim predmetima, sekirama, cepanicama kao što smo navikli, nego da moramo da se ubijamo civilizovano, pištoljima.
       Protivnik ste donošenja zakona o verskim zajednicama?
       - Da, to je zakon koji na mala vrata legalizuje sekte. Ako je i ustupak Evropskoj zajednici, onda je to ustupak koji ni po koju cenu ne treba napraviti i ja ću biti protiv toga koliko god mogu. Napisao sam sad jednu pesmu koja će biti objavljena u idućem broju novina “Bre” za koje ja pišem.
       Pesma je vrlo drastična zato što su stvari koje se dešavaju kod nas drastične. (Skupilo se deset idiota, skupili se mamu im pedersku, o zakonu koji je sramota, da osnuju zajednicu versku...)
       Kad tako govorite da li razmišljate da na taj način utičete i na mlade generacije?
       - Svestan sam odgovornosti svojih reči i uticaja koji, eventualno, imam na mlade ljude i mislim da ih ne usmeravam u pogrešnom pravcu.
       Koliko dece imate?
       - Dvoje dece imam, ćerku i sina. Ćerka ima 22 godine, a sin ima 18 godina.
       Da li postoji nešto iz vašeg života kroz šta ne biste voleli da oni prođu?
       - Pa neke gluposti bi mogli da zaobiđu, ali oni imaju svoj život u svakom slučaju.
       Koliko ste vi svojim stavovima uticali na njih?
       - Pretpostavljam da utičem na njih delimično. Međutim, oni nisu privilegovani time što su moja deca, ni na koji način. Imaju svoj način razmišljanja, potpuno su slobodni da donose odluke. Ja im pomažem utoliko što ih možda malo usmeravam, ali ne želim da ih sputavam i da im taj teret prezimena i imena roditelja bude kompleks ili olakšica ili neka privilegija. Oni imaju svoje faze. Boki je anarhista, recimo. Obojica smo antiglobalisti. To je u redu, s tim što je on i anarhista, još i drastičniji od mene. Ne volim da pričam mnogo o porodici.
       A kći?
       - Tamarica je sjajna i studira klasične jezike, latinski, starogrčki i ostale. Baš perspektivno. Njoj je to O.K. Ako je njoj O.K. i meni je O.K.
       Na čiji biste koncert danas otišli sa nekadašnjim žarom?
       - Očajan sam što nisam mogao sinoć da budem na koncertu Manu Čaoa. Morao sam da idem u Bajinu Baštu da odsviram koncert “Riblje čorbe”. To je čovek koji je uvek u stanju da mi povrati dobro raspoloženje, da mi vrati osmeh na lice. Neverovatno koliko on pozitivne energije ima.
       Da li biste otišli na Madonin koncert?
       - Išao bih da vidim kako to spolja izgleda. O Madoni sam mislio sve najgore do “Evite”. A onda sam video da žena zna da peva.
       I koga još volite da slušate?
       - “Stounsi” su večita inspiracija. Kad sam video da čiče idu na turneju, onda sam rekao: daj, možeš još, vidiš da oni mogu.
       Imate koncert 8. juna na stadionu OFK-a. Zašto ovaj stadion? Imate li nekih posebnih emocija prema tom klubu?
       - Ne, imam prema gradu. OFK je gradska priča. Ljudi su svirali na Marakani, na stadionu JNA je isto bilo svirke. To su veliki prostori za velike zvezde. Mi smo za stadion OFK-a. I mislim da je to jedna neutralna priča, a gradska, urbana priča i na tom mestu nije niko ranije svirao. I “Čorba” je u svojoj karijeri provaljivala razna mesta za svirku.
       Stadion OFK-a je prava stvar. Biće puno gostiju i biće pravi hepening. Imali smo tu retku sreću da OFK obnavlja travu, tako da uopšte ne moramo da vodimo računa o travi i da nabavljamo pokrivače, prekrivače, tako da narod može da uživa slobodno i da se šećka. I tu su gosti, naravno.
       Pretpostavljate li koliko će ljudi doći?
       - Zaista, nemam predstavu. Danas je nedelja. Do sada je otišlo šest-sedam hiljada karata. To pokazuje da će biti oko petnaest hiljada ljudi, možda nešto više ili manje. Ne znam, pokušavam da što manje mislim o tom koncertu, da se isključim i da razmišljam o tome samo kako ću da ga otpevam. I voleo bih da sad izađem na binu i da otpevam.
       Da li ste vi član DSS-a?
       - Da. Ja sam član DSS-a.
       Ne počasni, pravi član DSS-a?
       - Pravi član DSS-a.
       Otkad?
       - Iz vremena, to možete da pitate Koštunicu, kada je to bila jedna mala partija bez pretenzija da preuzme vlast. Dopala mi se doslednost te partije.
       I dopao vam se predsednik.
       - To je jasno. Mi smo sasvim, sasvim dobri prijatelji, mogu da kažem. I dopalo mi se to kako Voja razmišlja. On je vrlo pametan i obrazovan čovek, vrlo mudar čovek. Svojim držanjem na vlasti, on ostatku ljudi na vlasti čini uslugu. Kad bi se Voja povukao, videlo bi se kakvi su oni kvarnjaci. Kad putujem po unutrašnjosti, vidim kako ljudi Voju distanciraju od svega toga. Narod je nepogrešiv, nezajebljiv. Ne trpa Voju u isti koš. Nikako. Imaju poštovanje i nekako im je žao Voje što mora sve to da trpi.
       Idete li u Crnu Goru?
       - Ne, ne idem u Crnu Goru. Ne idem nepozvan.
       Jeste li ikad čuli neku reakciju na pesmu “Otcijepi se Milo”?
       - Čuo sam neke reakcije. Navodno je on rekao jednom mom prijatelju pa je on to meni preneo, da mu ne dolazim tamo, i tako... Nema veze. Sve će doći na svoje.
       Kako gledate na otopljavanje odnosa sa bivšim sunarodnicima koje počinje pre svega sa muzikom?
       - Govorim samo u ime “Riblje čorbe”. Za “Riblju čorbu” to ne mora da znači. Jer, mi smo vodili rat. Nismo igrali klikere, piljke, nego smo pucali jedni na druge. Ima puno ljudi koji su povređeni tim ratom, a sad kažu: e, puj-pike ne važi, idemo sad da pevamo, da se radujemo. To meni ne pije vodu i jednostavno, sigurno je da “Riblja čorba” neće svirati ni u Federaciji BiH, ni u Hrvatskoj.
       Često se može čuti da je ovo ipak velika sredina gde su vrata otvorenija nego u drugim delovima bivše Jugoslavije?
       - Mi smo dobri, naivni i glupi. Nama govno sa strane lepše miriše nego naše rođeno govno. Može i tako da se kaže.
       A možda smo i širokogrudi iz osećanja da smo veliki narod?
       - Jeste. Divan smo narod. Najbolji narod na svetu. Napisao sam ja tu pesmu “Srbin je lud”:
      
      
       “Vremena se očekuju bolja,
       Ima puno stručnoga osoblja,
       U blizini plodnih minskih polja,
       U Srbiji uspevaju groblja.
      
      
       Bez oružja, Srbi s punim pravom
       Napuštaju svoje rodne kuće,
       Udaraju o zidove glavom,
       Srljaju u novo izginuće.
      
      
       Trenutno su Srbi na pauzi,
       Dokoni su, zato džumbus prave.
       Lovor, pesma, cveće, aplauzi,
       Trijumf slave usijane glave.
      
      
       A ratovi i dođu i prođu,
       Unapred se znaju pobednici.
       I našega i njihovog vođu
       pobedili crni pogrebnici.
      
      
       Svet nas gleda i prstom upire,
       Sa strane je posmatrati divno.
       Srbi, pleme koje izumire,
       Srbi u smrt idu kolektivno.
      
      
       Pomaže nam belosvetska stoka,
       Da Srbija više ne postoji.
       Da l’ je jama dovoljno duboka,
       Da slučajno ne pretekne koji.”
      
       RADMILA STANKOVIĆ