Nemate više vremena za revolucije, zato civilnom hrabrošću morate vratiti samopoštovanje. Znate, najgori je poslušnički stav: ne preduzimati nikakvu inicijativu, bolje je bez nje!

      Kao gost ATIP-a, Centra za podršku i pomoć u krizi, nedavno je u Srbiji boravio Hilarion Pecold, značajno ime savremene psihologije, jedan od osnivača pokreta integracije u kliničkoj psihologiji i psihoterapiji, rodonačelnik tzv. integrativne psihoterapije. Naučni je direktor Evropske akademije za psihosocijalno zdravlje, inače je profesor razvojne kliničke psihologije na Univerzitetu Amsterdam i psihotraumatologije i supervizije na Univerzitetu u Kremsu (Austrija). Na više međunarodnih univerziteta je gostujući profesor. Autor je 40 knjiga i više od 600 naučnih radova.
       Za integrativnu psihoterapiju važno je reći da ona sažima postojeće modele tradicionalnih psihoterapija, uzimajući najbolje od njih i unosi mnogo novog baziranog na najnovijim istraživanjima, koja se odnose na totalitet života (life span). Takođe, povezuje rusku i zapadnu školu psihologije.
       - Sredinom šezdesetih u Parizu je bila veoma interesantna internacionalna klima, nju je kreiralo više velikih filozofa i mislilaca: Sartr, Klod-Levi Stros, Mišel Fuko, Gabrijel Marsal kod koga sam radio svoj doktorat iz filozofije. Antipsihijatrijski pokret bio je veoma jak; Fuko je objavio čuvene knjige o psihijatriji, De Luz i Gvatari napisali su “Antiedipa” - vreme revolucionarnog mišljenja izlivalo se i na ulice. Na drugom nivou koji se često zapostavlja, Adenauer i De Gol uspostavili su nemačko-francusko prijateljstvo, posle više stoleća međusobnog ratovanja. Tako da su to bile i godine utemeljenja moderne Evrope.
       Bila je to inspirativna klima za mene; prvobitno bio sam treniran kao psihoanalitičar, ali sa decom i starijim osobama psihoanaliza nije funkcionisala. Shvatio sam da im je zapravo potrebna stimulacija u obliku fizičkih aktivnosti i socijalnog kontakta, relaksacione metode. Počeo sam da radim sa marginalnim grupama, zapostavljenom decom i prvim zavisnicima od droge, među kojima je bilo i mojih prijatelja i studenata. Sedamdesetih godina formirao sam, prvu u Evropi terapijsku zajednicu za zavisnike od droge. Kao supervizor i dalje radim istraživanja u toj oblasti, u bolnicama koje se bave lečenjem od zavisnosti, takođe i na klinikama za psihotičare.
       Poznato je da imate francuski i ruski naučni bekgraund; sažimate rad Vigotskog koji je naglašavao značaj sredine u socijalnom smislu i Lurija koji se bavio moždanim procesima, tj. fiziologijom tela. Kojom problematikom se bavi integrativna psihoterapija?
       - Nemogućnošću da se komunicira, nemogućnošću da se nosimo sa stresom i nemogućnošću kreiranja zdravih socijalnih mreža. Rezultat toga je depresija, agresivnost mladih i psihosomatski problemi. Siromaštvo i stres idu podruku; sva socioepidemiološka istraživanja pokazuju da socijalna grupa koja ima najviše šansi da razvije psihosomatske bolesti, jesu žene iz nižih socijalnih slojeva. Često su opterećene decom i muževima, koji se takođe ponašaju kao deca. One potiskuju svoju agresivnost, čime se kod njih razvija multimorbiditet. To znači da su sklone depresiji, ponekad i suicidnosti, da pate od migrena i imaju mnogo abdominalnih problema. Njima je veoma teško pomoći i zbog toga se psiholozi više srednje klase ne bave tom populacijom. Frojd je imao običaj da kaže kako više voli da radi sa zlatom visokointrospektivnih ljudi, nego sa poludegenerisanim neuroticima. Ja sam baš želeo da pomognem takvim ljudima. Mada su moji roditelji imali fakultetsko obrazovanje, detinjstvo sam proveo na selu u Nemačkoj i naučio da razgovaram sa običnim ljudima. Počeo sam da razvijam metode tretmana; šetali smo zajedno, trčali zajedno. Onda smo razgovarali o tome šta osećaju, počeli smo da koristimo boje. Ako pacijent ima “bol srca”, on to nacrta onako kako vidi. Jedan psihotičan pacijent naslikao je svoje duševno stanje kao kuću koja gori. Dakle, pokušavamo da odblokiramo njihovu ekspresivnost i percepcije senzitivnosti, da im objasnimo da ne treba da sede na ušima i imaju paradajze umesto očiju. Život ima i pozitivnih strana; zadaje nam rane ali nam daje i lekove.
       Kao mlad psiholog radili ste sa Morenom?
       - Da, u Psihodramskom institutu. I sa Fricom Perlsom u Geštalt institutu. Od njih sam naučio koliko je važna ekspresija kod pacijenata. Ja sam usavršio taj metod i postavio ga na višu neurofiziološku osnovu. Kod ljudi koji imaju visoku patološku pozadinu, visoku vulnerabilnost, previše intenzivne emocije mogu da vode retraumatizaciji.
       Koliko represivna socijalizacija utiče na stanje depresije?
       - Depresija počinje u kući, a nastavlja se izvan nje. Svakako joj se treba suprotstaviti; mislim da u porodici treba ohrabriti samoekspresiju. Ako na poslu imate represivnu situaciju, živite u represivnom društvu i sami postajete represivni. Svi smo rođeni sa razigranim ždrebetom u sebi, ali život nas učini starim ragama. Na sreću, i mnogi stari ljudi sačuvaju živo srce i sjajne oči, a da ne piju. Mogu divno da komuniciraju sa mladima, sačuvali su radoznalost duha. Ako možemo da sačuvamo takve bazične kvalitete, da možemo da osetimo lepotu, da se radujemo prirodi i aktivnim stavom kreiramo dobro okruženje za sebe i druge, imamo šansu da ostanemo zdravi.
       Već veoma siromašni stupili smo na mučni put tranzicije; u prethodnoj deceniji mnogi oblici patološkog dobili su pravo građanstva... Ne čini li vam se da nam je psihijatrija veoma potrebna, zapravo, kako ostati normalan?
       - Kroz iste stvari prošli ste i posle Prvog i Drugog svetskog rata. Kad je Tito kreirao Jugoslaviju, to je takođe bio period tranzicije. Moglo bi se zaključiti da su ljudi ovde specijalisti za preživljavanje tranzicija. Ne šalim se, treba upotrebiti znanje i mudrost onih koji su prošli kroz to.
       Činjenica je da Zapad nije dovoljno osetljiv da shvati šta ovim ljudima zaista treba ponuditi. To svakako nije malo para, za saradnju sa Hagom. Potreban je otvoren, iskren poziv: Dođite, budite i vi deo Evrope! Dobro, ako oni ne žele da dođu ovde, idite vi kod njih. Imate sjajan potencijal u kulturi: pozorišne trupe, vrsne umetnike u svim oblastima. Valjda ova vlada može da odvoji toliko para i pošalje te ljude van zemlje. Da pokaže šta znači raditi na situaciji. Osim toga, jeste siromašni, ali imate mnogo doktora, inženjera, agronoma... Oni mogu da ponude svoje usluge Unicefu, da rade u nerazvijenim zemljama. Kad biste to učinili, svet bi rekao: To je nacija koja je prošla kroz težak period, a ima snagu i želju da se angažuje u međunarodnoj pomoći! Bila bi to jedna dobra odbrambena strategija, ali... Iako jaka nacija u psihološkom smislu, Srbi vole regresivnu strategiju. - Mi smo žrtve nepravde međunarodne zajednice! Mi smo siromašni...! I to ponavljate do mučnine. Sve da je to i tačno, to nije mudra strategija. Nemate više vremena za revolucije, zato civilnom hrabrošću morate vratiti samopoštovanje. Znate, najgori je poslušnički stav: ne preduzimati nikakvu inicijativu, bolje je bez nje! Zašto, recimo, ne dati primer drugima, da ste najbolji u poštovanju ljudskih prava?! Šta vas sprečava u tome? Sad imate ljude kao što su Koštunica i Đinđić, a ne Lukašenka.
       U “Škodi” ste formirali koučing centar, možete li nam pojasniti o čemu se radi?
       - Velike firme kao što su “Simens”, “Mercedes”, “Folksvagen”, imaju svoja odeljenja sa koučima (trenerima) za vrhunske i srednje menadžere. Kada je “Folksvagen” preuzeo “Škodu”, jedna od prvih stvari bila je da se tamo formira interni koučing centar. Pozvan sam da radim sa menadžerima i trenerima, tokom tri godine. Inače, na Zapadu se praktikuje da vrhunski menadžeri koriste savete specijalizovanih psihologa. Angažuju nekog ko će da razmišlja o njihovim idejama, inovacijama i problemima.
       U “Škodi” smo primenili tzv. tehniku ljudskih potreba, menadžment ljudskog potencijala. Ljudski kapital je najvažniji u svakom preduzeću. Postoji i druga disciplina, zove se supervizija. Imamo iskusne, utrenirane ljude koji pomažu rukovodećem osoblju u socijalnim intervencijama. To je veoma rafinirana tehnika; na odeljenju mog fakulteta rade se postdiplomske studije iz supervizije. Mislim da su vam veoma potrebni ljudi koji bi edukovali moderne oblike psihoterapije, odbacivši staromodne metode psihoanalize. Pre desetak godina i ovde smo krenuli sa treninzima za supervizore i integrativne psihoterapeute. Nažalost, većina njih sada je na Novom Zelandu, u Londonu...
      
       LjUBIŠA STAVRIĆ