Život ili smrt - odluka je pred kojom se nalazi gotovo trećina Subotičana. Najveća stopa samoubistava u Jugoslaviji još nije naterala državu da se ovim problemom ozbiljnije pozabavi

      Evo, ima tu kod nas njih troje što su pokušali da se ubiju. Šta kažu? Žena, posao... onom tamo je svega dosta. Jesi li ti pokušao da se ubiješ? A, novinar?! Izvini... Znaš kako kažu, u ovoj zgradi svaki Subotičanin ima svoju ciglu!
       Zgrada subotičke psihijatrije. Ko završi ovde, ima sreće, jer je ostao živ. Svakog dana na desetine ljudi obrate se dežurnom lekaru za pomoć. Od toga, bar polovina razmišlja o samoubistvu. Subotica je prva u Jugoslaviji po stopi samoubistava, druga, posle Segedina, u Evropi. U Subotici se u toku jedne godine na 100 000 stanovnika ubije 48 ljudi. U Segedinu taj broj iznosi - 60. Stopa od 30,1 smatra se kritičnom.
       “Samoubistvo je antropološka karakteristika ljudske vrste, sa izuzetkom škorpija koje se radije ubijaju nego da ih ubije neprijatelj”, piše Ćirilov (NIN, maj 2001). Teorija samoubistvo posmatra kao individualni čin koji ima svoju dinamiku, teško shvatljivu za bilo koga drugog osim za potencijalnog samoubicu. Po Frojdu, za suicid je “odgovorno” postojanje Tanatosa, instinkta smrti. U praksi, stvar je mnogo složenija. Prave razloge suicida samoubice nose sa sobom u grob, pa se kao najčešći razlog navodi depresija. Subotički psihijatri tvrde da je u ovom trenutku između 25 i 30 posto Subotičana depresivno. U porastu je i broj samoubistava maloletnika.
       - Svaki pokušaj samoubistva je pozivanje u pomoć. Kad neku konfliktnu situaciju ne mogu da razreše na uobičajen način, ljudi upadaju u krizu i postaju depresivni. Samoubistvo je način da se u trenucima krize pomoć zatraži, objašnjava dr Zoltan Šagi, neuropsihijatar u subotičkoj bolnici, dodajući da je porast samoubistava maloletnika posledica egzistencijalne ugroženosti, labilnosti i nesigurnosti unutar porodice kao ćelije društvenog sistema. - Loša međuljudska komunikacija, lažna bliskost i nedostatak porodične topline stvaraju stereotip hladnog vojvođanskog mentaliteta.
      
       Kad se voda sveti
       Zapitamo li se nekad zbog čega mladi sve više konzumiraju alkohol i drogu? Život bez perspektive, male plate, nemogućnost da se od majčine plate ode na more ili od očeve kupe kola... To je poslednjih godina surova realnost u Srbiji. Alkohol i droga nude spas, stvarajući lažnu sliku o bezbrižnom životu u Srbiji. Kada shvate da od realnosti ne mogu pobeći, pomišljaju na samoubistvo. Kod mladih je često prvi neuspeh i poslednji. Pogotovo kod onih iz imućnijih porodica. Roditelji su im obezbedili sve - kola, kuće, bazene - stvorivši od njih “male bogove”. Nakon prvog neuspeha, kada shvate da su ranjivi, dešava se da im te rane nikada ne zarastu.
       Subotica - kapija Evrope ili poslednji prag Balkana, razapeta između teškog bremena naše svakidašnjice i opojnog mirisa evropskog horizonta, “panonska dama” u svojim nedrima uljuljkava 26 nacija. Svima je majka, ali i maćeha. Vudialenovsko proživljavanje stvarnosti, opsednutost vlastitom prolaznošću i smrtnošću, uz prizvuk hemingvejskog heroizma, neprimetno proždire njenu decu.
       “Panonska dama” svoj nadimak nije dobila slučajno. Subotica se nalazi u srcu Panonske nizije, na mestu gde je nekada bilo Panonsko more, tako da sam grad počiva na močvarnom tlu. Samoubistva su na ovom prostoru najučestalija na svetu.
       Nekada se duž Subotice protezala udolina širine 200 do 600 metara. Naselje Prozivka, gde su samoubistva najčešća, izgrađeno je upravo na toj udolini kroz koju je tekla voda, na kartama Subotice iz XVIII veka označena kao Mlaka. Veštačkim regulacijama u protekla tri veka Mlaka je nestala, područje je isušeno, izgrađena je Prozivka, ali...
       Mlaka i dalje radi kao Mlaka, samo što je sada pod zemljom i mi je ne vidimo, tvrdi mr Lajoš Hovanji, profesor Građevinskog fakulteta u Subotici. - Da se priroda pita, Prozivka bi danas bila Mlaka, a ne mesto za stanovanje. Ključ Subotice - velika udolina i srednjovekovni trgovački put koji se seku - više ne postoji. Put je izgubio svoj značaj, a vode smo sabili pod zemlju. Sada, voda želi napolje. Subotičani, duboko u podsvesti, osećaju kako im se priroda sveti. U veštački stvorenim uslovima, bez vode koja znači život, ne čudi ni pojava raznih psiholoških poremećaja i sklonost Subotičana ka samoubistvu.
       Čovek je deo prirode i uništavajući nju, delimično uništava i sebe. Dok se ljudi budu ponašali kao da su došli na svet samo zbog svojih prohteva, harmonija između njega i prirode biće narušavana. Ovu tezu potvrđuju primeri Novog Beograda i novosadskog naselja Liman (mađarski: limanj - močvara) koji su izgrađeni na identičan način kao i Prozivka, a broj ljudi koji digne ruku na sebe, takođe je velik.
       Nekadašnji mulj subotičke močvare ostavio je za sobom isparavanja koja u kombinaciji sa peskovitim tlom i čestim vetrovima deluju razdražujuće. U knjizi “Radiestezija” autor Ivana Galić nagoveštava da su “poremećaji u vidu, sluhu, živčanom sistemu, psihi posledice štetnih zračenja - geopatogenih, svemirskih, onih koje proizvode podzemne vode i električni aparati...”
       Vuku li nas nevidljive ruke majke Zemlje ponovo u njenu utrobu? Ima li u svemiru malih zelenih bića za koja naučnici i vračare tvrde da postoje? Visak u rukama stručnjaka - radiesteziste - nepogrešivo “vidi” sve ono što svojim čulima ne možemo da osetimo. Za neke klaćenje ili mlaćenje viska znači samo običnu glupost, dok za druge, videli smo, ono odbrojava poslednje trenutke života.
      
       Mađarska bolest
       Austrougarska monarhija imala je sve. Vlast, slavu, moć. Ili, možda, skoro sve. Rimljane je izjela korupcija, a Ugre, mada se neki neće složiti, incestuozni brakovi. Da bi očuvali veliko bogatstvo i moć, imućnije familije su odlučivale da svoje potomke ožene ili udaju za vrlo bliske rođake. Takvi brakovi, endogeno vrlo opterećeni, rađaju potomke koji imaju genetske predispozicije da postanu samoubice. Na nesreću, ta tradicija se nastavila i posle raspada Monarhije, a održala sve do danas. Na prostorima gde se nekada nalazila ova imperija, samoubistava su danas česta. U tome prednjači Mađarska, gde je stopa samoubistava 40. Ta brojka nešto je niža u Austriji, dok u Vojvodini ona iznosi - 30.
       - Vojvodina je tipično imigraciono područje. Rezultat toga je koncentracija velikog broja nacija na jednom mestu. Za višenacionalnu Suboticu karakteristične su inkulturacija i akulturacija koje je neophodno povezati sa društveno-političkim uslovima što su se često menjali. Ovi prostori bili su pod patronatom različitih režima, i to za kratko vreme - Austrija, Mađarska, Austrougarska, Kraljevina SHS, FNRJ, SFRJ, SRJ... Ljudi su usled silnih političkih previranja upadali u stresove i kada su bili poraženi, materijalno i moralno, pribegavali su toj meri da izvrše samoubistvo, govori Antal Biači, sociolog. - Mešoviti brakovi su, neretko, uzročnici kriznih situacija, naročito zbog nacionalne pripadnosti. Rodbina, deca, egzistencija, različiti vrednosni sistemi... I kada se prelije čaša bračne gorčine, čovek sam sebi presudi.
       Prosečan samoubica u Subotici je Mađar, sa 50 i više godina, poljoprivrednik, oženjen, najčešće bolestan. To su rezultati istraživanja koje je 1976. godine Miroslav Šovljanski izložio u knjizi “Samoubistva u Vojvodini i njihove karakteristike”. Biači smatra da nacionalna pripadnost, bar u Subotici, ne utiče direktno na čin samoubistva. On kaže da je mnogo bitniji “period i sam prostor življenja pojedinih naroda na teritoriji Vojvodine”. Tako navodi primere Crnogoraca, Hrvata, Bosanaca koji su se dolaskom na ove prostore počeli samoubijati masovnije nego što su to činili u matičnim republikama.
       Dr Zoltan Šagi misli drugačije: - Istina je da su Mađari najskloniji suicidu. Zbog toga se za ovu pojavu, poznatu kao panonska bolest ili “morbus panonicus”, ponekad u literaturi koristi termin “morbus hungaris” - mađarska bolest. Zašto je to tako, sigurnog ili bar jednostavnog odgovora nema.
      
       Bekstvo iz kaveza
       Sive, goropadne zgrade tope se u melanholiji životne neizvesnosti. U suton praznog, uobičajenog dana završila se još jedna životna priča. Tužna. Starica je skočila sa šestog sprata solitera u kojem je živela na Prozivci. Bilo joj je dosta svega, i samoće, i čekanja u redu za hleb i nestašnih dečaka iz komšiluka koji su joj žvrljali po vratima. Da viče i razbija nije imala snage, da priča nije imala s kim. Prepustivši se morbidnom samoispitivanju, potiskivala je u sebi tihi bes i nemoć. Donela je odluku. Kraj.
      
       Skok u prazno - način na koji samoubice često presuđuju sebi u subotičkom naselju Prozivka, na kojoj ima najviše visokih građevina. Profesor subotičkog Građevinskog fakulteta dr Petar Santrač tvrdi da je Prozivka problematično mesto za stanovanje, jer karakterišu je nizak teren i visok nivo podzemnih voda.
       - Ni zgrade na Prozivci nisu zdrave za život. Građene su od betona i mreže armatura, tako da se čovek u njima oseća kao u kavezu. U obzir treba uzeti i socijalnu strukturu Prozivke. Na njoj su građeni tzv. stanovi solidarnosti za najsiromašnije slojeve. Zamislite čoveka sa velikim egzistencijalnim problemima u jednom takvom kavezu, i to na osmom-devetom spratu, kaže Santrač.
       Vešanje, trovanje pesticidima i lekovima, i ubijanje vatrenim oružjem su, uz skakanje, česti načini za koje se Subotičani opredeljuju kada se odluče za nasilnu smrt.
       “Pretpostavlja se da je vešanje u vezi sa ravnicom i načinom života u njoj, sa užadima i ularima koji su ljudima uvek nadohvat ruke”, tvrdi dr Slavica Selaković-Buršić, član Međunarodnog udruženja za prevenciju samoubistva (“Viva”, avgust 2000). Ona kaže da je “nakon završetka rata u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu sve više u igri i vatreno oružje, posebno kod mladih muškaraca koji su preživeli izuzetno jak stres ratujući na frontu. Ti posttraumatski stresovi liče na ono što su američki autori opisali kao - vijetnamski sindrom. Ispoljavaju se u vidu nesanice, košmara, straha, napetosti, preživljavanja slika sa fronta, i uz preteranu upotrebu alkohola rađaju samoubilačke ideje.”
       Slučajevi namernog trovanja nekada su bili najčešći. Do tog zaključka došao je sociolog Antal Biači koji se problemom suicida bavio u periodu 1964-1971. godine.
       - Zašto trovanje? U Subotici je jako razvijeno voćarstvo i većina ljudi se bavi uzgajanjem voćaka na placevima van grada. Na placu, u jednoj kućici obično drže razne pesticide i otrove, uz obaveznu - flašu rakije. Kada čovek dođe na plac kako bi pobegao od gradske svakodnevice, besan i potišten nakon svađe sa ženom ili otkaza na poslu, utehu pronalazi u rakiji. Posle nekoliko gutljaja, osokoli se i popije otrov. Često su prilikom obdukcije utvrđivali da su otrovane žrtve bile u alkoholisanom stanju, objašnjava Biači.
       U Nirnbergu su nedavno sproveli jedan projekat sa ciljem da se u tom gradu smanji stopa samoubistava. U okviru projekta štampano je 30 000 brošura za laike sa informacijama o depresiji, uveden je dežurni telefon psihijatrijske bolnice, organizovane su kućne posete psihologa i psihijatra. Novinskim redakcijama je predočeno da se o samoubistvima ne piše senzacionalistički. Sve to dalo je rezultate. Od januara do septembra 2001. godine broj samoubistava je bio manji za 40 posto, a broj pokušaja za skoro jednu trećinu manji nego godinu dana ranije. Uspeh je prevazišao lokalne razmere i naišao na odobravanje Svetske zdravstvene organizacije. Kakve su mogućnosti primene jednog takvog patenta u Subotici?
      
       Državu “boli ćošak”
       - Izrada jednog takvog projekta u Subotici je moguća, ali bez adekvatne finansijske podrške, on ne može da zaživi. Jasno nam je stavljeno do znanja da na tu vrstu pomoći ne možemo računati. Jedino što možemo, što i činimo, jeste da građane informišemo o posledicama opake bolesti kao što je depresija. Postoji i tzv. SOS-telefon putem kojeg se ljudi mogu obratiti za savet ili pomoć stručnjacima u bolnici ili van nje, ističe dr Zoltan Šagi.
       Dr Branko Đorđević, načelnik subotičke psihijatrije, skoro deset godina bavi se proučavanjem suicidalnih pomaka kod opšte populacije. On upozorava da našem gradu preti velika opasnost: - Suboticu trenutno razara prava socijalna eksplozija, i pred takvim problemom mnogi zatvaraju oči. Kakav projekat, pa mi nemamo para ni za najosnovniji test - deksamentazanski, kojim se otkrivaju osnovni biološki parametri depresivnog stanja i koji direktno utiču na razvoj suicidalnosti.
       Dakle, bez para nema ni projekta. Ne treba zaboraviti najvažnije - za “nirnberški projekat” Savezno ministarstvo za istraživanje u Nemačkoj izdvojilo je 1,4 milion maraka. Kod nas slična institucija ne postoji. U subotičkoj opštini ističu da konkretan projekat za prevenciju suicida još nije urađen. Na globalnom planu problem je uvršćen u okvire delovanja socijalne patologije. Od 1983. godine u Subotici radi Savetovalište za predbračne i porodične odnose, kao i Centar za socijalni rad u okviru koga deluje služba SOS. Kažu, na lokalnom nivou postoji i volja i želja da se problem reši, ali bez pomoći države, rešenja nema. A državu, što bi rekli Subotičani, “boli ćošak” za ovaj problem. Osnovne ljudske potrebe, uslovi života i obrazovanja, daleko su od normale. Vešto to krijući pod plaštom predizbornih obećanja vlast je tek nedavno priznala da smo mi (još uvek) siromašna zemlja. Na najvišim državnim nivoima i dalje su prioriteti - sakupljanje političkih poena i borba za vlast.
       Brine li neko za to što je u jednoj Subotici stopa samoubistava gotovo duplo veća od kritične? Zar na državu čekati doveka? Skupljali smo pare za obnovu zemlje. Za proslave raznih praznika i jubileja finansije nisu bile problem. Kad već ne može država (ili neće), možemo mi. Kada bi svaki Subotičanin dnevno izdvojio po jedan dinar, za godinu dana sakupilo bi se dovoljno para za projekat sličan “nirnberškom”. Zar čovek o tome treba da razmišlja tek kada se ubije neko njemu blizak? Dok se Subotičani ne “probude”, cigle u subotičkoj psihijatriji čekaće nove vlasnike.
      
       DAVOR MARKO
      
      

Crne statistike Tokom poslednjih deset godina broj samoubistava u Subotici se povećao. U periodu od 1991. do 2001. godine 791 osoba život je okončala na ovaj način, što je za 150 slučajeva više u odnosu na prethodnih deset godina. Na deset pokušaja samoubistva dolazi jedan suicid. Svako drugo samoubistvo desi se u naselju Prozivka, dok je svaki drugi samoubica mađarske nacionalnosti. Samoubilačke namere javljaju se pred svitanje, samoubistva se najčešće događaju utorkom, a krizni meseci su jun i septembar. Prošle godine, na početku oktobra, u roku od nedelju dana zabeleženo je 15 pokušaja samoubistava, od kojih se pet završilo kobno. Stopa samoubistava u Subotici 1976. godine iznosila je 38,8, a 1987. godine 34,12, dok je danas ona dostigla brojku 48.