Kako državi, tako i đacima/studentima, u interesu je da se i u oblasti obrazovanja uvede tržišna borba. Sadašnja situacija, međutim, i dalje oslikava nedokazanu tezu da su, posle svega, državne škole i fakulteti ipak mnogo bolji od privatnih

      Gotovo 90 odsto škola u Holandiji nalazi se u privatnom sektoru. Gotovo na prste, u Srbiji se mogu prebrojati škole koje - nisu u državnom sektoru. Međutim, kako je jun glavni mesec za upis, odnosno polaganja, čini se da ih imamo više pošto je reklamiranje privatnika u medijima i na bilbordima u punom jeku. A postoje: tri univerziteta, tri fakulteta, jedna akademija, osam viših škola i dve gimnazije čiji osnivač nije Republika Srbija. Privatnih osnovnih škola na srpskom jeziku - nula. Jer, naravno, država polazi od toga da je osnovno obrazovanje obavezno.
       Rasprostranjen je utisak da naše privatne škole svakako nisu privatne škole anglosaksonskog tipa, dakle neuporedivo bolje od onih koje finansira država. Zanimljiv je i specifičan otpor prema takvim obrazovnim institucijama koji nije uvek praćen zavišću zbog praznog novčanika: za razliku od drugih oblasti, zdravstva recimo, gde reč privatnik uglavnom podrazumeva bolju uslugu, reč privatnik u obrazovanju svakog drugog Srbina, izgleda, asocira na derikožu čija će diploma ostati sumnjiva. Da li je baš tako? I zašto je baš tako?
       Pod jedan, u ranijem periodu bila je neophodna saglasnost vlasti, dobra veza u Ministarstvu prosvete za dozvolu otvaranja (omiljeni metod ondašnjih prosvetnih vlasti bio je ignorisanje zahteva). Samim tim, privatne škole i fakulteti, hteli-ne hteli, dobili su rep miljenika, saradnika partije (Univerzitet “Braća Karić” i Evropski univerzitet za internacionalni menadžment i biznis Milije Zečevića kao eklatantni primeri). “Stručnost, odnosno nestručnost upravo je proizlazila iz tog političkog aspekta”, reći će pomoćnik ministra prosvete Refik Šećibović.
       Pod dva, i dalje nemamo uređenu zakonsku regulativu koja bi konačno razgraničila profitni od neprofitnog sektora. U svetu su privatne škole i fakulteti neprofitne organizacije. Objašnjenje: kod profitnih je vlasnik, a kod neprofitnih su zaposleni zainteresovaniji. Pošto smo, znači, daleko od tržišnih mehanizama, svest naših ljudi o privatnom školstvu je: kako neko može da bude privatnik, a da ne bude bogata mamipara? Teško je neprofitnim projektima dopunjavati sistem, kada država ne može da se umeša u privatne škole, da finansira njihove učenike.
       Tako se, dakle, rodio nikada istraživanjem ozvaničeni stav da se u privatne škole i na fakultete upisuju razmažena deca bogatih roditelja, deca koja misle da i znanje mogu kupiti, deca koja će ili pronaći posao na osnovu nekih drugih, već viđenih kriterijuma, ili otići u inostranstvo, s diplomom ili bez nje. Ovom stavu pridružuju se i detalji poput slučajeva upornih kandidata sa stabilnim kućnim budžetom koji, posle petog bezuspešnog pokušaja upisivanja na Fakultet dramskih umetnosti, odlaze na “Braću Karić”.
      
       Košarkaši
       Za privatno školovanje potrebno je izdvojiti po nekoliko hiljada maraka godišnje. Većina nas nije u stanju ni da pomisli na ovaj poduhvat. Retki koji, pak, mogu i hoće, nisu dovoljno informisani budući da je privatni sektor u obrazovanju tek nedavno prošao eksperimentalnu fazu. Među ljudima koji nisu skloni sportu, sigurno je malo onih koji su čuli za Višu košarkašku školu u Beogradu. Otvorio ju je Košarkaški savez Jugoslavije, na dan kada je počelo bombardovanje NATO-a. Upisuju 80 do 100 studenata po godini. Semestar za pratioce nastave košta 15 000 dinara, za one koji ne dolaze na predavanja 22 500 dinara. U cenu je uključeno sve, udžbenici, pedagoška praksa (kampovanje)... Na kraju dvogodišnjih studija stiče se zvanje višeg košarkaškog trenera; diploma je, kažu, priznata i kod nas i u svetu.
       Refik Šećibović se pita kako to da nije loše kada fudbalski klub, auto-škole, škola stranih jezika ili za rad na kompjuteru, taj neformalni oblik obrazovanja u privatnom sektoru obrazuje nečiju decu. Zašto nije loše kada se ide kod privatnog zubara (naprotiv), a loše je kada se govori o klasičnoj edukaciji u privatnom sektoru? “Generalni stav Ministarstva je: ne postoji ništa loše u privatnom školstvu.” Naime, Ministarstvo prosvete i sporta smatra da je privatni sektor, konkretno srednjeg obrazovanja, deo ukupnog sistema, jer se na taj način obezbeđuje konkurentnost znanja i uslova u kojima se stiču znanja, poboljšava dostupnost srednjem obrazovanju, podiže kvalitet srednjeg obrazovanja, ostvaruje optimalna struktura škola prema vrsti zanimanja i regionalnoj lokaciji, vrši pozitivna selekcija nastavnika i učenika i obezbeđuju dodatna sredstva za ovaj vid obrazovanja (iz Uslova za otvaranje i rad privatnih srednjih škola).
       Problem je i u tome što sve nekako radimo dopola, pa se onda pojavljuje “masa nelegalnih škola”. Šećibović navodi primer Informatičke škole u Subotici koja je đacima diplome izdavala u Mađarskoj. “Mi smo im rekli: dajte registrujte se, zašto mi, ovde, ne bismo imali mađarsku školu ako će ona podići kvalitet našeg znanja?”
      
       Pritisak
       Stalno se trudimo da budemo restriktivni. Tržište će, ipak, umnogome regulisati i situaciju u obrazovanju, objašnjava Šećibović uz napomenu da nije zagovornik potpune liberalizacije, nego da je za različite oblike finansiranja. “Ako je neko nezadovoljan državnom školom, a ima novca, zašto ne bi otišao u privatnu školu?”
       Opšta gimnazija “Milutin Milanković”, takođe počela da radi 1999. godine (osnivač je Kompanija “Interspid”), beleži odlične rezultate. Ima ukupno 140 đaka, školarine još spadaju pod poslovnu tajnu. Direktor Mladen Šarčević samo kaže da su u “rangu adekvatnih škola u ovom delu Evrope”. Druga privatna srednja škola, Klasična gimnazija na Novom Beogradu, otvorena 1992. godine, zatvorena je za javnost.
       Privatne škole i fakulteti, jasno, smanjili bi pritisak na državne institucije istog tipa. Šećibović će istaći da su sve naše državne škole siromašne, da njih hiljadu nema adekvatne toalete, da 25 odsto srednjih škola ima problema sa strujom i da samo 20 odsto ima radionice. A i onaj koga ošinu po džepu, pažljivije će slušati časove od pobegulja koje je dobar uspeh na prethodnoj lestvici doveo do besplatnog školovanja. “Treba da imamo privatno školstvo i zdravu konkurenciju”, kaže psiholog Tijana Mandić, predavač na Angloamerican High School in Belgrade. I, generalno govoreći, više krivi roditelje nego decu zbog “nuvo riš“ fazona kupovine znanja. “Šalju ih u svet, tobože investiraju u znanje.”
       Prema njenim rečima, Zapad je taj manir preboleo, uvideo da se znanje, baš, ne može tako lako ni kupiti. Ni na “Iton” ne može svako, ma koliko para imao. Mandić naglašava i da bi međunarodne škole (sve su pod kontrolom zemalja iz kojih su) trebalo da budu priznate, obuhvaćene našim školskim sistemom. Nisu, jer, opet, nema zakona, a i “traži se da predavanja budu na srpskom!” “Zašto bi naša deca morala da idu u inostranstvo, kad mogu te škole da završe i ovde?” U Beogradu postoje osnovna i srednja ruska škola, srednja francuska, nemački vrtić, osnovna i srednja do trećeg razreda, osnovna internacionalna i srednja angloamerička. Inostranih fakulteta ima više, i sve ih je više, ali nijedan od njih nije akreditovan; posluju po sistemu licenci.
       No, verovatno najveća teškoća u suočavanju dece i roditelja s mogućnošću izbora jeste to što se u našoj zemlji, u obrazovnim institucijama, prosto rečeno - ne meri kvalitet nastave. Legat bivšeg režima je izostavljanje važnog posla - standardizacije, s akreditacijom i kontrolom. “Nasledili smo loš sistem kontrole, po kome kvalitet nije presudna stvar, već izvršavanje obaveza.” Rezultat: već dugo postoje poluprivatne škole (muzičke, pre svega). Država ne ulaže dovoljno, lokalna samouprava ne ulaže dovoljno “i zato se pojavljuje ovo što se sada pojavilo - da se upis nezakonito uslovljava s 5 000 dinara”, kaže Šećibović: “Do toga smo došli jer nismo regulisali odnos između te škole, učenika i države. Uvođenjem novih sertifikata i standarda, koje ćemo uraditi za otprilike tri godine, imaćemo jasnu situaciju i odgovor na pitanje da li, recimo, Univerzitet ‘Braća Karić’ bolje školuje menadžere od FON-a i Ekonomskog fakulteta.”
       Ovde treba pomenuti i posao države - kontrolu. Nema je. Za sada jedino imamo nadzor, čijim učinkom Ministarstvo prosvete nije zadovoljno ni u državnim školama. Kontrola je, da preciziramo, vođenje računa o evaluaciji kvaliteta znanja, dok je nadzor upravne i stručno-pedagoške prirode.
      
       Interes
       Refik Šećibović smatra da je pravo pitanje: da li se studenti privatnih fakulteta zapošljavaju? “Svi naši svršeni studenti su zaposleni u najboljim firmama”, odgovara Milan Mitrović, generalni menadžer Univerziteta “Braća Karić”, osnovanog pre deset godina: “Pretpostavka da postoje razlike u kvalitetu rada na privatnim i državnim fakultetima nemaju nikakvog osnova. Kvalitet rada zavisi od pristupa obrazovnom procesu, od kvaliteta nastavnog procesa i tehnologije koja se primenjuje. Kod nas se vodi računa o sva tri elementa, jer to je naš interes, samo tako možemo da privučemo studente na komercijalnoj osnovi. Kad student to plaća, student to i traži.” Šta se ne razlikuje? “Ne razlikuju se propisi, zakonski uslovi su apsolutno isti i za državne i za privatne.”
       Sa zlatiborske međunarodne konferencije o menadžmentu učesnici poručuju da u oblasti obrazovanja vlada najveće sivo tržište u Srbiji, kao i da je to jedna vrsta industrije gde pojedinci vrlo dobro profitiraju (dvojica se udruže, naprave agenciju, izdaju sertifikate i niko ih ne kontroliše). Profesori su, dalje, ukazali na nelojalnu konkurenciju privatnih fakulteta koji u novinama objavljuju konkurse za upis brucoša bez odobrenja za rad: ista pravila moraju da važe i za državne i za privatne fakultete; profesori u jednom sektoru (kako u srednjem, tako i u visokom obrazovanju) ne bi smeli da rade istovremeno i u drugom.
       Ministarstvo prosvete najavljuje da će sledeće godine objaviti zajednički konkurs, za sve škole bez obzira na vlasništvo. Školarine više neće biti poslovna tajna. S druge strane, uvođenje standardizacije će potrajati, kao i bezmalo svako menjanje u prosveti, ali onda će roditelji znati gde se loše uči i svoje dete neće poslati u tu školu. Ovako, manje-više, kupuju mačku u džaku. U stvari, u Holandiji je nacionalni dohodak po stanovniku 25 140, a u Srbiji jedva 1 200 dolara. I u tome je gotovo cela priča.
      
       ANA VUČKOVIĆ