Verovatno je da u toj vladi sede ljudi koji su sarađivali sa Službom državne bezbednosti, kao spoljni saradnici najčešće. Oni su u toj svojoj delatnosti kršili ljudska prava pa, dakle, podležu lustraciji

      Bivši načelnik Resora državne bezbednosti Rade Marković je lideru radikala Vojislavu Šešelju “poverio” da je nasledio 400 000 dosijea (zapisnik Anketnog odbora Skupštine Jugoslavije o ubistvu Pavla Bulatovića, februar 2002). Da li ih ima toliko i kako su sastavljani, može samo da se nagađa jer zvaničnih podataka nema. To je samo jedna od posledica mlakog, obazrivog i neefikasnog raskida sa bivšim režimom. Otud i upozorenja da nema raskida sa autoritarnom prošlošću dok su na javnoj sceni lica bivše kadrovske nomenklature koja uspešno hvataju pozicije i u novoj vlasti. Da bi taj raskid bio efikasan, sve je više zahteva za sprovođenje lustracije i udaljavanja perjanica i servisera starog režima iz državnih organa, javnih službi, javnih glasila, sudstva, visokog školstva... Već se prave nacrti koji bi trebalo da omoguće njeno sprovođenje, pored ostalog, i na osnovu uvida u podatke sadržane u tajnim dosijeima političke policije. O nacrtu zakona o dosijeima Službe državne bezbednosti Republike Srbije koji je, za potrebe sveobuhvatne reforme Ministarstva unutrašnjih poslova, uradio Centar za antiratnu akciju, za NIN govori dr Ivan Janković, advokat i predsednik ovog centra.
       - Nije tajna policija u komunističkim zemljama i mnogim drugim diktaturama bila samo politička. To je pre svega bila ideološka policija i kičma represivnog sistema. Ona je, u stvari, bila najjači integrativni faktor i jedini efikasni izvršni organ. U trenutku nestanka neprikosnovenog vođe, politička oligarhija nije u stanju da kontroliše taj aparat koji je strogo hijerarhijski. Tada se taj aparat osamostaljuje i počinje da kontroliše političko vođstvo. Sovjetski Savez je najbolji primer, od Andropova do Putina, koji su iskakali kao čupavci iz kutije. To isto važi i za Jugoslaviju. U stvari, politički lideri koji su nastali posle 1991. godine na prostoru bivše Jugoslavije, jednim velikim delom dolazili su iz Udbe ili su sa Udbom imali posebne odnose.
      
       Ako je ovaj sistem nasledio takvu tajnu policiju koju sada hoće da reformiše, koliko je uopšte moguća njena demontaža?
       - Mislim da je otvaranje dosijea samo jedan, ne najvažniji korak. Prvi i osnovni korak je da se Služba bezbednosti izdvoji iz Ministarstva unutrašnjih poslova. Mora se osnovati jedna nacionalna služba bezbednosti koja će biti podvrgnuta političkoj kontroli i ne sme imati nikakve veze sa MUP-om, čiji je zadatak da juri kriminalce i održava javni red i mir. Drugi korak je da se javna bezbednost zaista reformiše što je lak ali dugotrajan posao jer podrazumeva kadrovsku obnovu. U svim istočnim zemljama tajna policija bila je deo MUP-a i to je policiju uopšte činilo tako strašnom. Posebno u našim okolnostima od 1990. godine, kada je imala vojnu liniju, direktno odgovornu za otpočinjanje rata, za čarke, proterivanja i teške zločine zaključno sa 1999. godinom. U našem slučaju posebno treba raskrinkati prirodu te službe a to se može učiniti otvaranjem dosijea. Sa zadovoljstvom mogu da kažem, za sada, uopšte ne prejudicirajući krajnji ishod, Ministarstvo i ministar unutrašnjih poslova založili su se za ta tri zakonska nacrta.
      
       Ima otpora otvaranju dosijea. To se moglo uočiti još prilikom donošenja vladine Uredbe o dosijeima koja je u veoma kratkom periodu izmenjena i postala još restriktivnija.
       - Uredba je otvaranje dosijea realizovala u vrlo skromnom obliku, na nejasan način i po nepoznatim kriterijumima. Hteli su da zadrže tajnost ali pravno-tehnički to nije dobro izvedeno, tako da i posle izmene Uredbe dosijea nisu bila tajna. Otpori pravom otvaranju dosijea tek će se javljati. Onaj deo otpora koji dolazi iz same Službe bezbednosti najlakše će se skršiti, pošto ti ljudi nemaju mogućnosti da to spreče. Treba ih čuti ali oni ne mogu da budu merodavni. Javno smo rekli da je Nacrt naš i dok je naše ime tu, mi nećemo odstupiti od tri ključne stvari. To je pre svega neodložno izuzimanje dosijea iz poseda Resora državne bezbednosti. I ustupanje nezavisnoj komisiji koja će sve dosijee da pregleda i sortira. Zatim, da se dosijei vide u celini i to treba jako precizno definisati jer se ne zna šta je dosije, koji su to sve mogući nosači informacija. Kada se to vidi, da se naprave kopije. Zanimljivo je da su glavna primedbe i otpor tih profesionalaca bili baš to, da nikako ne daju kopije. Mi tražimo kopije i to ne samo fotokopije, ako se radi o papiru, nego i fonograme, videograme i sve druge. Sve što je u dosijeima a tiče se pojedinaca. I najzad, to su odredbe o lustraciji. Onog trenutka kada bilo koja od ovih odredbi bude izmenjena, mi ćemo se odmah javno povući i preko neke političke stranke ili drugog ovlašćenog predlagača zakonski predlog podneti Skupštini na odlučivanje.
      
       Pored ovog nacrta zakona vaš centar je napravio sličan nacrt i za otvaranje dosijea saveznih službi u koje spadaju vojna i diplomatska služba.
       - Mi smatramo da je to nužno. U ovom zakonu koji treba da donese republička skupština, imamo odredbu koja se primenjuje i na dosijee drugih službi, dakle i saveznih službi, koji su u posedu republičke službe. Takođe smo uneli i odredbe o arhivima Saveza komunista Jugoslavije, i nekih drugih, tadašnjih masovnih društveno-političkih organizacija. To bi moglo da pokaže upravo vezu između političke elite i SDB-a. Vidi se da se udbaši izgovaraju na političke nalogodavce. To je samo delimično tačno. Zanimljivije je pokazati da je ta služba bila u potpunosti srasla sa tom jednom jedinom političkom partijom i bila od nje nerazdvojna.
       Svrha otvaranja dosijea nije samo da ljudi na koje se dosijei odnose, mogu s tim da se upoznaju. To je najmanji razlog. Mnogo je važniji drugi cilj, da se razumeju proces i mehanizmi represije u autoritarnom društvu.
      
       Hoćete da kažete da je to suočavanje sa prošlošću?
       - Baš tako. To je jedan važan deo prevladavanja prošlosti. I da se to učini putem medija. Zato i imamo posebne odredbe o pristupu medija tajnim dosijeima. Moramo razumeti kako su naši životi bili determinisani u takvim režimima. A to se može jedino na ovaj način pokazati.
      
       Poznato je da su i druge zemlje u tranziciji teško i sporo rešavale pitanje tranzicione pravde i suočavanja sa prošlošću. Zbog te popustljivosti njihove tajne službe su u to vreme iskoristile priliku da unište desetine hiljada dosijea. Može li se zbog oklevanja i nama desiti nešto slično?
       - Toga je sasvim sigurno bilo i kod nas. Poznat je period četvoromesečnog republičkog trovlašća. Ono što se sigurno moglo učiniti, to je da se Rade Marković ne ostavi na položaju na kojem je bio. Služba se tako povratila od prvobitnog šoka i pribrala. I ne samo Služba. Ljudi koji su ključno doprinosili opstanku štetnog režima ne samo da su se oslobodili straha već su prešli u svojevrsnu ofanzivu. Naročito putem ovih masovnih tužbi za klevetu. Zato je neophodan zakon o lustraciji, odnosno jedan ovakav zakon u kojem se kombinuje otvaranje dosijea i lustracija. Verovatno je da su dokumenta uništavana i pre 5. oktobra 2000. godine. Sigurno je jedan broj dosijea ili njihovih delova uništen. To ne oslobađa odgovornosti one za koje se, na osnovu preostalih dosijea, može utvrditi da su kršili ljudska prava. Drugo, vrlo je teško ukloniti svaki trag. Ti dosijei su rađeni u više kopija i više lica je sa tim bilo upoznato. Tamo gde nema materijalnog dokaza u vidu papira, može se nadomestiti svedocima. Verovatno će se neki i provući.
      
       Kako bi bile realizovane odredbe o lustraciji?
       - Prema sadašnjem nacrtu, lustraciji bi bio podvrgnut svaki onaj radnik ili saradnik SDB-a koji je svojim činjenjem ili nečinjenjem u vršenju dužnosti, odnosno zadatka, kršio ili doprineo kršenju ljudskih prava. U slučaju saradnika, doušnika, već samom činjenicom da su prenosili privatne informacije SDB-u oni su se, po definiciji, ogrešili o ljudska prava, to jest o pravo na privatnost. Inače, kršenje ljudskih prava obuhvata svako krivično delo koje je zastarelo. A znamo da ih je bilo jako mnogo. Ona koja nisu zastarela, gonila bi se kao takva kod redovnog suda.Takođe, povreda ljudskih prava je svaka radnja koja je imala za cilj da se nekome oteža ili spreči ostvarenje nekog njegovog prava, od prava na pasoš, na zaposlenje, napredovanje u službi, ili da se nekome omogući da stekne neko pravo ili neku povlasticu za koje nema zakonskog osnova. To je nagrađivanje kriminalaca koji su radili za Udbu sve one poslove i koji su bili nagrađivani time što nisu bili krivično gonjeni. Ili time što su dobijali određene materijalne pogodnosti. Vrlo često su dobijali “pravo” da monopolišu neki deo kriminalne delatnosti - šverca cigareta, prostitucije ili nešto drugo.
      
       Da li je sama lustracija lakše izvodljiva u ovom segmentu same Službe, s obzirom na mišljenja da je opštu lustraciju još uvek vrlo teško sprovesti?
       - Ona je na jedan način opšta. Odnosi se na radnike i saradnike službi DB-a. Jedan opštiji zakon bi se odnosio i na političke aktiviste i druga lica koji su, sarađujući sa bivšim režimom, time kršeći ljudska prava drugih i sebe moralno diskvalifikovali. Smisao lustrativnog postupka je da se tim ljudima oteža ili onemogući obavljanje određenih javnih funkcija - političkih funkcija, u javnim preduzećima, medijima, na univerzitetu i, najzad, u policiji na vreme od pet do deset godina. I to tako što bi u zakonu postojala obaveza kandidata da se izjasni o tome da li je ili nije sarađivao sa SDB-om, pa ukoliko ne da izjavu, komisija ili neko drugo telo bi objavilo tu činjenicu pre nego što to lice bude izabrano ili postavljeno.
      
       Lustracija je politički čin. Hoće li zakonski predlog u Skupštini prihvatiti svi koji o njemu treba da odlučuju?
       - Rekao sam već da će otpor koji dolazi iz same Udbe biti lako slomljen. Sledeći korak je vlada a posle nje Skupština. Ako je suditi po komparativnim iskustvima, lako je moguće, ja kažem verovatno je, da u toj vladi sede ljudi koji su sarađivali sa Službom državne bezbednosti, kao spoljni saradnici najčešće. Oni su u toj svojoj delatnosti kršili ljudska prava pa, dakle, podležu lustraciji.
      
       Nije li verovatno da te službe koje su, kako sami kažete, postale autonomne i same sebi dovoljne, odnosno neki ljudi iz njih, svoje usluge ponude novim “gazdama” na isti način na koji su to i do sada činile?
       - Tu prosto ne vidim lek. Sa tim zlom se moramo pomiriti. Biće još negativnih posledica. Lako je bilo Nemcima da to urade brzo i efikasno kad su imali rezervnu državu. Evo našeg najsvežijeg primera sa Ratomirom Tanićem. Ono što su mnogi sumnjali, govorili i znali, jeste da je SDB imao svoje ljude u svim političkim strankama. Jasno je da će biti velikog otpora. Kako će se završiti, ne znam. Mislim da to niko ne zna. Najverovatnije jednom razblaženom varijantom ovog zakona i u pogledu otvaranja dosijea i u pogledu lustracije.
      
       SLOBODAN IKONIĆ