(“Hendikepirano društvo”, NIN br. 2682)

      Vaš članak “Hendikepirano društvo” zaista me je dirnuo kao i celu moju porodicu. Ne znam koliko drugi Srbi pomažu jedni drugima, znam da se celog života trudim da pomognem gde god mogu. Toliko o Srbima.
       Povod zašto vam pišem je sledeći: nedavno sam bila službeno u Libeku u Nemačkoj i videla na svakom koraku neviđenu brigu o majkama sa decom u kolicima i hendikepiranim licima. Tamo su gradski autobusi izrađeni tako da im je ulaz i izlaz u nivou trotoara. Videla sam kako pomoć funkcioniše. Kada hoće da uđe u autobus čovek koji je u kolicima, vozač odmah izađe, otvori poseban “prag” preko koga čovek sa kolicima pređe. Brzo ga vrati na mesto i nastavi vožnju. Autobusi su u sredini predviđeni za dečja kolica i hendikepirane i tu može da stane po čevoro kolica ili isto toliko hendikepiranih sa kolicima.
       Dok god uvozimo uzane, stare i istrošene autobuse izbačene iz Evrope, mislim da nema nikakve šanse da se našim ljudima u saobraćaju poboljša situacija. Sve ostalo ostaje na ljudima dobre volje, jer ti tzv. hladni Evropljani su nas daleko prevazišli u brizi za bližnjeg, a zato su potrebni dobri zakoni, između ostalog.
      
       PROF. MILICA RALIĆ,
       Beograd