Braćo i sestre, ovaj tekst čitajte vrlo pažljivo jer ga ispisujem samo jednom. Nema šta - mrski neprijatelj me je razbio kao dete zvečku! Nisam želeo da se igram proroka, ali ne vredi mi sada nikakva postelaboracija, jer će sve to zvučati kao “vađenje” i traženje alibija u tuđim gaćama.

      Pa ipak, kako sam mogao da pretpostavim da je selektor Argentine tipčina koja je prevazišla sintezu moravske i bosanske budalesine! Jesam li ja kriv što taj umišljeni debil nije ni pozvao navodno premladog Saviolu, dok je tek nešto starijeg Aimara ostavio da “odleži” na klupi. Zato je tu bio iskusni Veron - plajmejker bez mozga, muda i OBE noge! - sa svake razdaljine, iz svake pozicije bez greške pogađa golaut, deli lopte publici umesto autograma, pažljivo vodeći računa da ne pogodi nekog od svojih saigrača! Ako postoje dva tako različita centarfora onda su to Batistuta (sidraš) i Krespo (zujeće muvalo) - znači, to je već bogomdani napadački tandem, baš kao i Kili Gonzales i Klaudio Lopez po bokovima (što je njihov zemljak Kuper umeo da iskoristi u “Valensiji”); ali, umesto da ih uparuje, samozvani selektor ih koristi kao međusobne alternacije!?! Stvarno ti nije potrebna trenerska škola, čak ni iskustvo rekreativnog igranja fudbala da poželiš da ubiješ džukca koji je zalutao na klupu umesto na električnu stolicu. I tako Englezi pobediše, laganim kasom, čak su imali prostora i da malkice vežbaju paradni korak, a prcoljak Oven je izveo i paradno padanje na patriotska prsa... Dobro, Kolina ko Kolina, voli da duva u pištaljku, da li je to trauma iz doba kad ga je majka odbijala od sise, ili frojdovska zamena za “oralni felacio”, odavno više nije važno. Međutim, opet se “slučaj komedijant” grubo narugao mojim kukavnim herojima... Jeste li videli Bekamovo “suzno” lice dok se spremao da izvede penal? Odjednom mi je postalo jasno zašto mu je njuška uvek napuderisana... Svileno momče, samo na vetrometini koja prevazilazi svaku estradu, nema tate Fergusona i mame Viktorije, još mu Dijego Pablo Simeone prilazi i pita da li je počeo da brije šupak iz solidarnosti prema svojoj zakonitoj “spajsici” koja, što svaki mačo i gaučo zna, redovno brije svoju “ledi Džejn”. Kunem se da nisam video tužniju i uplašeniju facu na fudbalskom terenu od pizduljivog Dejvida - naravno da nije bilo šanse da ritne loptu kako treba...
       Eh, sudbino crno-bela, u ružičastoj opni! Ono što je usledilo ni Toma Zdravković ne bi mogao da metne u pesmu! U životu sam video nekoliko, ne traljavo nego TRAGIČNO izvedenih penala. Od onih koji su pogodili u okvir gola nijedan nije završio u mreži. Ovaj Bekamov jeste. Picopevac je, Bog sveti zna kako, smandrljao loptu koja se jedva otkotrljala pored golmana koji je zaboravio da se gol brani i nogom, a ne samo rukama! Bednije čudo me još ne zadesi na nekoj utakmici! Kao da ovaj poraz s religioznim konotacijama nije bio dovoljan - usledio je definitivni slom. Opet mi je jedan Englez (ovog puta crn i nauljen) raspršio snove ko prdežom da je oduvao maslačak! Dakle, Tajson se preselio u “legendu”, otprilike kao kad se ovi naši preseljuju u Hag. Poređenje jeste vrlo uslovno, ali i vrlo bolno za nekoga ko je tolikih godina čekao na “gvozdeni kambek gvozdenog Majka”. Samo su “Public Enemy” bili toliko moćan simbol one “tajne”, “svesno zataškane” Crne Amerike, navučene na krek i mutirajuću verziju islama. Bes, ludilo, preživljavanje gore od svake patnje koju sistem može da smisli... To je TO! Nije Tajson onomad odgrizao parčence uha Ivanderu Holifildu, već Bilu Kozbiju i svim onim pederskim čiča-Tomama iz NBA kolibe! Obaška što je Holifild zaslužio to što ga je zadesilo jer jeste glavom udarao Tajsona uz očigledni, huškajući blagoslov sudije i čitavog bokserskog i nebokserskog establišmenta. Ponekad su takvi “životinjski” potezi najljudskija reakcija (i akcija, jakako!) u situaciji kada ste saterani u mišju rupu, a prokleto ste svesni činjenice da ste HYPERLINK “mail to: DžIN” “DžIN”, i da takvo poniženje ne smete sebi da dozvolite... Tajson je bio, možda, JEDINI ŽIVI DOKAZ da teorije zavere umeju da budu vrlo praktične i stvarne, bolno opipljive... Posle meča sa Luisom, bez obzira na sramni poraz, mogu samo da kažem da je Memfis bio koban za još jednu esencijalnu crnu ikonu - pre trideset i šest godina u istom gradu je ucmekan Martin Luter King; nemojte mi tupiti pitanjem kakve veze ima jedan pacifistički guru sa bokserom robijaškog pedigrea! To je kao da me pitate da li su Džimi Hedriks i Bob Marli bili u istoj misiji! U ovoj igri morate biti ozloglašeni da biste izbegli statiranje u klovnovskom filmu o Davidu i Golijatu... Nešto slično se događalo u mom detinjstvu: da sam se igrao “partizana i Nemaca” ko zna kada bih otkrio očevu kolekciju ploča... No, ovog puta Tajsonov poraz je imao jak ukus PRAVDE i baš zato je bio KONAČAN. Neću da ga branim, jer bih morao da ga sažaljevam. Naprosto, i Džo Frejzer je bio mnogo niži i tehnički inferiorniji od Alija pa ga je “spakovao” u prvom od njihova tri dvoboja. Srčanost, upornost, “uličarska” kondicija i “sobna” disciplina izvojevali su tada prevagu nad artificijelnim zezanjem najvećeg među najvećima. Što naravno ne znači da se solidnost Lenoksa Luisa treba nešto naročito veličati, to jest svako poređenje sa Alijem je neumesno. Luis je replikant Larija Holmsa iz ranih dana, pre nego se dugovečni Lari ugojio kao mečka i obarao svoje protivnike tako što bi se navalio na njih! Overenom šampionu sada jedino još preostaje (pre prvog u nizu “povlačenja”) da uz pratnju Eltona Džona, Erika Kleptona i Stinga zapeva pred kraljica-majkom na nekom od bezbrojnih jubileja. Da se jednom zasvagda uveri kako je nemoguće iskoračiti iz ringa, naročito kada ti Elton Džon izigrava štitnik za zube. I posle se Magični oseća ISPUŠENO!