Preko programa novih televizija terorišu nas nova, mladalačka lica voditeljki, umnih kritičara i nadobudnih novinara. Kao što nas u starinskim kafanama sa “kilo belog i kilo kisele” služe vremešne kelnerice u “borosanama” a po trendovskim mestima i poslednjoj zabiti nas dočekuje generacija osamdesetih, tako i nove televizije sve odreda hoće da nas privuku mladalačkim fazonom lepog, erotizovanog virtuelnog sveta.
       Ovaj trend se sa novinarskog proširio i na produkcijski sektor. Televizija je i na Balkanu šou-biznis, privremeni posao, dok traje priprema za pravi život. Ljudi sa televizije su ljudi bez profesije. Koliko li su samo novopečeni urednici i vlasnici tih novih televizija “nahvatali” voditeljki po ulicama i kafićima. Koliko je spoljnih momaka i šmiranata postalo montažer ili snimatelj. Koliko je tu priučenih producenata i nabeđenih stručnjaka za animaciju. I sada takvi govore o profesionalizmu i nezavisnosti profesije. Usput palo je i ideološko presvlačenje. Podstaknuto, dakako, od novih vlasti.
       U staroj i jedinoj našoj televiziji, Dnevnik se čitao do penzije. Znalo se ko vodi kviz, a ko prati CK. A onda je tehnologija (uvozna) pretekla našu pamet. Kao što imamo neodgovornu vlast i neodgovorne radnike dobili smo i neodgovorne televizije. Uz retke izuzetke. Ni dok su bile odgovorne pameti nije trebalo, ali se bar znala profesija. Sve u vezi s konceptom nove televizije je patentirao jedan bivši republički ministar informisanja i to davno pre 5. okotobra.
       Šareno, seksi, mladalački, isprazno. Naravno ni stara televizija se nije dala. Žilavo se održala još nekoliko godina, paralelno opstajući kao prethodna evolucijska forma sve do juriša na “Bastilju”. A onda se problem više nije mogao gurati pod tepih.
       Stvar dodatno komplikuje to što je jedna od novih televizija (i stubova novog režima) putem satelita postala značajni izvozni produkt Srbije. Dakle dobila je pored domaće i međunarodnu tržišnu verifikaciju. Nije, zato, čudo što ljudi koji drže do svog mentalnog zdravlja televizijske programe konzumiraju u strogo ograničenim porcijama.
       Televizija je, bez obzira na predznak, postala deo političke manipulacije. Zabava na televiziji pogotovu. Spontano deregulisanje dodele frekfencija i rat u etru pogodovao je medijskim siledžijama, podjednako u TV biznisu, kao i u trgovini akciznom robom. Preostaje nam samo da se zabavljamo. Prema starim televizijama imali smo prirodnu distancu licemernih samoupravljača i prirodnu naklonost neupitnih patriota koji zdušno navijaju za reprezentaciju ili Danijela Popovića na Evroviziji ili letovanje na Mljetu. Nove televizije nas ostavljaju bez dileme, osim možda jedne: može li drugačije. Rešenje je da se za posao na televiziji uvedu, kako kaže jedna moja koleginica, licence za rad. Stručni ispiti. Šteta je ako niko ne snima sve budalaštine koje emituju naše nove televizije ovih godina, za neke buduće video arheologe.
       Kada vidim umiven i čist prilog, razgovor, domaći serijal ili prirodno postavljeno snimanje nekog sportskog događaja silno se iznenadim. To nije pitanje političkog pritiska ili izbora. To je pitanje profesije i sindikalnog samoorganizovanja.
       Samopoštovanja. Inače ćemo posle usvajanja paketa medijskih zakona imati proteste otpuštenih ljudi sa televizija, kao što su se zimus okupljali bankari davno zaboravljenih banaka      .
      
       VLADAN ALIMPIJEVIĆ