Da li bi Ivona Živković, kritičar urednikovanja Bojane Lekić i rediteljka u Kulturnoj redakciji RTS-a, baš preko noći dobila toliku medijsku pažnju, da direktor Crkvenjakov nije požurio da je kazni za, kako kaže, klevete objavljene u “Glasu javnosti”

      Proces Ivone Ž. (za razliku od Jozefa K. ona je znala zašto) počinje 17. maja, kada je generalni direktor RTS-a Aleksandar Crkvenjakov potpisao rešenje o suspenziji zaposlene zbog “osnovane sumnje” da je, svega dan ranije, u pismu objavljenom u “Glasu javnosti” od 16. maja, počinila krivično delo klevete. Reditelj u Kulturno-zabavnoj redakciji RTS-a Ivona Živković je privremeno udaljena sa posla zato što je (pored već poznatih nam primedbi o tome kako je u RTS-u sve ostalo isto, sem špice, zaštitnog znaka, scenografskih rešenja i ponekog novog TV lica), optužila urednicu Informativnog programa RTS-a Bojanu Lekić da je svoj rad “procenila na 2 000 maraka”. Optužila je Lekićevu da je stalni posetilac glavnih odbora i skupština vladajućih partija, iako nije i njihov član.
      
       Cvrčak i mrav?
       “Žao mi je što je suspendovanje Živkovićeve u javnosti shvaćeno kao osporavanje slobodnog govora i javne kritike.(Živkovićeva je i ranije objavljivala kritičke tekstove o RTS-u i nije bila sankcionisana.) Ovde je reč o osporavanju slobode da se laže javnost, a u svom pismu Živkovićeva je to uradila dva puta i svojim lažima je dezavuisala Bojanu u moralnom smislu ali i ceo Informativni program RTS-a”, kaže Aleksandar Crkvenjakov za NIN. Na pitanje koje je postavila “pravna čaršija” da li je protiv Živkovićeve prvo trebalo da bude pokrenut krivični postupak pa da tek onda (ukoliko se sudski dokaže njena krivica) eventualno bude suspendovana, Crkvenjakov kaže:
       “U kolektivnom ugovoru piše da ukoliko zaposleni izađe u javnost sa informacijama koje su netačne i koje štete RTS-u, mora biti sankcionisan. Meni ne treba sud (mada je i krivični postupak pokrenut) da dokaže da li Živkovićeva laže, jer znam koliku platu ima Bojana Lekić i znam da ne ide na skupštine i glavne odbore političkih partija. To je, bar, nešto što je lako proverljivo.” Ali, proverljiv je i član 36 Ustava SRJ po kojem “građani imaju pravo da u sredstvima javnog obaveštavanja izražavaju i objavljuju svoja mišljenja”, i član 37 koji podrazumeva pravo na ispravku “netačnog obaveštenja kojim se povređuje nečije pravo i interes” kao i “pravo na naknadu štete nastale po ovom osnovu”.
       Suspendovana Ivona je 24. maja u “Glasu javnosti” objavila još jedno pismo, u kojem je ovoga puta glavni akter sam Crkvenjakov, a potom, 3. i 4. juna usledile su i dve konferencije za novinare. Prvu je organizovao Sindikat “Nezavisnost”, kako bi zaštitio prava svog novog člana (Ivona Živković je član “Nezavisnosti” od pre mesec dana), a drugu direktor Aleksandar Crkvenjakov (jedan od osnivača Sindikata “Nezavisnost”, kaže) kako bi javnosti predočio ko je, zapravo suspendovana Ivona Živković. Direktor RTS-a Aleksandar Crkvenjakov je pokazao radne liste zaposlene rediteljke koje su dokaz da je suspendovana za šest meseci uradila desetak priloga za Nedeljno popodne što je “desetak dana rada u vr’ glave”. “Ne može neko ko u šest meseci radi jedva deset dana da drži slovo Bojani Lekić koja ima sedam radnih dana u nedelji i dan joj počinje u deset pre podne a završava se u ponoć, jedan ili dva po ponoći”, kaže direktor Crkvenjakov za NIN i dodaje da u ovom slučaju “nije reč o konfliktu između različitih ideologija, već o konfliktu između ljudi koji rade i pokušavaju da poprave firmu i ljudi koji ne rade ništa i drže pridike okolo”.
      
       Umetnost na radnoj listi
       “Uvek sam se zalagala da svako, ma ko to bio, ima pravo da kaže šta misli (valjda ono što je u životu uradio daje mu težinu, što mi ovaj slučaj ne pokazuje). Na taj deo njenog pisma ne bih reagovala nikad. Međutim, u tom pismu su iznete i apsolutne laži, klevete usmerene na diskvalifikaciju moje ličnosti”, bilo je sve što je o ovom slučaju za NIN želela da prokomentariše Bojana Lekić.
       Ko je, Ivona Živković? Početkom osamdesetih je honorarno radila na RTS-u, a na Fakultetu dramskih umetnosti je diplomirala filmsku i TV montažu 1985. Na mesto video-miksera na državnoj televiziji primljena je 1986. A deset godina posle, 1996. premeštena je sa mesta montažera na mesto reditelja u Informativnom programu Sime Gajina (“zli jezici” bi kazali, napredovala u najgorim vremenima RTS-a), a 1999. prelazi u Kulturno-zabavni program, opet kao reditelj. Za sve to vreme bila je i član Demokratske stranke, sve do 2001. kada je, kako kaže svojevoljno iz nje izašla. Zanimljivo je i da je konkurisala na mesto direktora RTS-a.
       Komentarišući nepopunjenost svojih radnih lista, Ivona Živković kaže: “Da analizira radne liste može samo čovek koji ne zna šta znači autorski rad, umetnost, šta je montaža, režija, snimatelj, dramaturg... Rad snimatelja se ne može meriti dužinom snimljene trake... TV nije fabrika cipela da se učinak meri radnim listama. Radne liste su komunističke metode. Snimatelj je dobar ne ako radi šest sati nego ako ume dobro kadar da ukadrira, da svetlo dobro namesti. Ako video-mikser nije raspoložen za rad, on će praviti greške, neće dati ono što se od njega traži. Ne može rad jednog reditelja (diplomiranog montažera u slučaju Ivone Živković, prim. Z.L.) da procenjuje inženjer ili novinar. Bojana Lekić i Crkvenjakov su tipični novinari informativci koji ne mogu da se popnu na taj viši stepen shvatanja i upotrebe jezika televizije. A to je slika, a ne reč. Zato smo izgubili medijski rat, jer nismo umeli da upotrebimo sliku. Emisije koje radi Bojana Lekić su razgovori, polemike... Reč je najprimitivniji jezik televizije, a mi od njega dalje nismo odmakli.”
       A za dobru sliku potrebna je dobra kamera, za dobru kameru puno para, a para nema, ni za kameru ni za sedam hiljada duša u RTS-u... I tako u nedogled...
       Ivona Živković je postala poznata. Da li zato što je tako ekspeditivno suspendovana, ili zato što u RTS-u baš toliko ništa ne valja?
      
       ZORA LATINOVIĆ