Ne može se preko noći narodu ispraviti ukus. Ne vidim sebe kao nekog ko daje loš primer. Nisam mogla da biram vreme za karijeru, jer nismo u mogućnosti da biramo epohe u kojima ćemo živeti

      Razgovor sa Cecom odvija se u prostoriji FK "Obilić", za velikim stolom na čijem čelu ona sedi. Izgleda veoma mladoliko, ali bez sumnje, ona vlada tim prostorom, ispunjenim mačevima i srednjovekovnim oklopima. Neposredna je, komunikativna, puna razigrane energije, pri tom je i vlasnica savršene linije tela, i naglašenog južnjačkog temperamenta. - Naravno, kad sam rođena između Niša i Vranja, kroz smeh komentariše ovu opasku i dodaje da ne voli mračne i depresivne ljude. - I kada mi je najteže, umem da podignem sebe, valjda zbog viška energije, kaže Ceca. Na pitanje da li time objašnjava svoj fenomen, Svetlana Ražnatović lako pronalazi odgovor: - Televizijski spotovi stvaraju iluziju: u njima je sve umiveno, lepo i bujno. I publika voli tu iluziju; voli da mašta, voli nedodirljive ličnosti. Naravno, da bi se bavilo ovim poslom, potrebna je izvesna harizma. Postoji mnogo lepih i pametnih ljudi koji ne ostavljaju nikakav utisak. Uvek kad ih sretnete, pitate se: kako ono beše ime? Mislim da je taj lični pečat veoma bitan za velike karijere. To se najbolje vidi na Čolinom primeru, dugo traje jer je harizmatičan. Dete sreće, kao i svaki "blizanac".
      
       Verujete u sudbinska dešavanja i određenja?
       - Da. Neke stvari, naprosto, moraju da se dese, predodređene su. Opet, sama sam stvorila izvesnu mističnost: ne pojavljujem se svuda, svoje izjave smatram odmerenim, nikog nisam povredila. Ne volim prepucavanja preko novina, ne demantujem pisanja... Verovatno i to ima uticaj na moju popularnost. Moj život ne ugrožavaju slava i popularnost, niti tračevi o meni. Naprotiv, smatram da me to čini još popularnijom. Kad čujem o sebi svakakve stvari, obično se smejem. A šta mi preostaje, svetu se svakako ne može uvek ugoditi.
       Znate, kad napravim malu retrospektivu svog života, u nekim delovima on podseća na holivudsku bajku. Recimo, moje prelepo venčanje, pa velika ljubav sa mojim mužem, potom tragedija. Ne negiram da me je moj način života izdvojio od ostalih sa estrade, ali... Da nisam imala prave pesme, da nisam pogađala ukus publike, verovatno nikad ne bih postala Ceca-nacionale.
      
       Nekima se vaša muzika dopada, drugi je smatraju šundom i kičem, produktom lošeg ukusa. Da li je teško spojiti kvalitet sa komercijalnošću?
       - Izuzetno je teško. Svoje ploče ne snimam u kontinuitetu, kao što praktikuju moje kolege, već onda kada smatram da će to što sam uradila biti pun pogodak, u određenom trenutku. A to što jedni vole, a drugi pljuju moju muziku, rekla bih da je to stvar ukusa. Sebe ne smatram narodnjakom, ali ne bežim od takvog određenja. Ja sam krenula u te vode, ali moj stil pevanja je prosto izašao iz tog klišea. Danas, ja pevam svoju muziku i mislim da je to neki moj, prepoznatljiv pravac koji se dopada publici. Niti sam narodnjak, niti zabavnjak, nešto između. Pevam pop balade i moderne narodnjake, stvari koje imaju prizvuk Španije, ali i Šumadije, kao što je, recimo, pesma "Dragane moj". To jeste čudan muzički miks, ali, eto, prošao je i ta pesma je postala veliki hit.
       Znate, ne treba biti previše strog kritičar prema kulturi širokih masa. Ne može se preko noći narodu ispraviti ukus.
      
       Nisu li javne ličnosti te koje kreiraju ukus publike?
       - Ne vidim sebe kao nekog ko daje loš primer. Zaista, vodim računa da sve bude u granicama dobrog ukusa - ne namećem loš ukus mladim generacijama. Bar se trudim da bude tako.
      
       Oni koji ne vole vašu muziku smatraju vas reprezentom "Miloševićeve kulture"?!
       - Da li sam ja Miloševićeva tvorevina?
      
       Napravili ste karijeru u tom vremenu!?
       - Ja nisam mogla da biram vreme za karijeru, to je bila realnost u kojoj smo živeli. Sad... Do juče je to bio Milošević, danas je neko drugi, u narednim godinama biće neko treći. Prosto, nismo u mogućnosti da biramo epohe u kojima ćemo živeti. Ja nisam dozvoljavala da se moje ime vezuje za određenu politiku, niti tako deklarišem ljude. Moj pravac je muzika, a svoja patriotska osećanja nikad nisam skrivala. Srpkinja sam, pravoslavne vere, što nikako ne znači da mrzim druge nacije i drugačiju veroispovest. Mislim da se kod nas pogrešno shvata pojam nacionalizma; neko ko voli svoju naciju, njena obeležja i veru, ne znači da mrzi sve ostale. Smatram da je takav odnos prema ljudima druge ncije - čist primitivizam i necivilizovanost. Čak, to smatram bolesnim. Kažem, nikakav politički angažman nisam imala, niti ću imati. Ne zanima me to, ali jesam i biću patriota.
      
       Kolika je zasluga Željka Ražnatovića u stvaranju vaše karijere?
       - Ogromna. Udala sam se za njega sa 20 godina i moj suprug Željko bio mi je sve na svetu. I tata i mama. Bila sam pod jednim lepim staklenim zvonom - princeza na zrnu graška. Sve je moj Željko odrađivao, i organizaciju koncerata, i scenografiju... Po njegovim idejama rađeni su spotovi. Samo je trebalo da budem lepa i nasmejana, i da što bolje otpevam u studiju.
       Željko je bio čovek svetske klase, perfektno je govorio pet jezika, imao je šta da mi pokaže. I mnogo toga, lepog i kvalitetnog naučila sam od njega; i osećala sam se pravom ženom, jer sam pored sebe imala pravog muškarca - hrabrog, dostojanstvenog i pametnog.
      
       Kojih detalja iz zajedničkog života se često sećate?
       - Mada je bio stariji 21 godinu, naše ličnosti su odgovarale jedna drugoj. Bili smo sličnog mentalnog sklopa, imali isti ukus, shvatanja i želje. Mislim da nikad više neću sresti takvog čoveka, koji će mi odgovarati u svemu. A pre svega da mi bude prijatelj, u toj meri kakav je on bio. Naravno, podržavala sam sve njegove želje i ideje, jedino sam bila ljuti protivnik njegovog bavljenja politikom. Taj zanat zahteva elastičnost, koju on nije posedovao. Politika je prljava rabota, danas govorimo jedno, sutra drugo; svojim vojničkim stavom i idealizmom, Željko nije mogao da se povinuje tome. Sve sam učinila da zaboravi na politiku, koristila sam i ženska sredstva da ga izvučem iz tog posla. Zato sam bila presrećna kad se latio sporta.
      
       Kako ste doživljavali njegove odlaske na ratište?
       - Samo sam tražila da mi se javi i kaže dve reči: Živ sam! I on je to činio, kad god je bio u mogućnosti. Događalo se da mi se ne javi po pet dana i noći, u vreme velikih borbi. Tada sam umirala od straha. Nisam mogla da spavam, kafu za kafom, cigaretu za cigaretom... Događalo se da smršam i po deset kilograma, dok se on ne vrati sa ratišta. Ali, to smo prevazišli, ono sudbinsko nismo mogli.
      
       Sećate li se tog trenutka, kad su vam javili da je ubijen?
       - Kad budem umirala, mislim da će mi se te slike ređati pred očima. Ne postoje adekvatne reči za moju bol, za moja tadašnja osećanja. Pokušavam da ih suzbijem, zatrpam u sebi, ali to tinja. Nisam imala vremena za plakanje, da normalno odbolujem. Istog trenutka stigli su hiljadu i jedan problem. Uhvatila sam se u koštac sa problemima, mnogo većim nego što sam tog trenutka bila spremna i zrela za njih. Kažu da nas Bog stavlja pred iskušenja, onoliko teška koliko smo jaki da ih savladamo. I prevazišla sam neke psihičke krize, koje su normalne u takvim situacijama. Znate, imala sam 26 godina kad sam ostala udovica, sa dvoje male dece. Anastazija je imala godinu i po, Veljko tri godine. Zaista, trebalo mi je mnogo snage. Zahvaljujući mojoj sestri, koja je uvek bila uz mene i pravim prijateljima, prevazišla sam takvo stanje.
      
       Kako komentarišete izvestan odijum u delu javnosti, koji se u poslednje vreme pojavio prema narodnjacima?
       - Smeta mi ta hajka na narodnjake. Slažem se da je ovo vreme hiperprodukcije svega i svačega ali, narod je najbolji žiri. Što valja - opstaje, ono drugo, u trenutku blesne i zauvek nestane. Kad sam počinjala, nije bilo privatnih televizija, važili su ozbiljni kriterijumi da bi se neko pojavio na ekranu. Bile su to muke, ali se i te kako cenio kvalitet. Sad, ovo je užas, džungla koja se ne sankcioniše. Niko to ne preslušava, niti ocenjuje, mada imamo veliki broj muzički obrazovanih ljudi koji bi trebalo da se bave time. Čini se da polako dolazi vreme kada će se stvari srediti, i suzbiti piraterija. Svakako, to je posao države i velikih diskografskih kuća.
      
       Da li dobijate pozive za gostovanje u Hrvatskoj?
       - Kako da ne. Iz Bosne, takođe. Ali sebe ne vidim tamo. Znate, bilo šta da kažem o tome, uvek se tumači na najgori način. Jednostavno, smatram da su svima rane još sveže. Ako, u Beogradu obožavani Oliver Dragojević tvrdi da nikada neće pevati Srbima, zašto bih ja išla tamo?!
       Dobijala sam pozive da pevam u inostranstvu, volela bih da malo izađem iz ovih naših, balkanskih okvira. Iz Austrije, Grčke, od španskog "Sonija". Ali, to je zahtevan posao koji iziskuje mnogo truda i vremena, a moja deca su još mala da bih duže odsustvovala. Drugo, zbog "Obilića" ne mogu nigde da maknem, ni na deset dana. Kad se budem rešila malo tih obaveza, možda ću to i učiniti. Videću, još sam mlada!
      
       Šta očekujete od ovog koncerta, biće to vaš prvi nastup, posle sedam godina?
       - Želja svakog ko se bavi muzikom jeste da makar jednom u svojoj karijeri napravi nešto tako grandiozno. Solistički spektakl na "Marakani" ne pravi se svake godine. Punim 29 godina, 14. juna i želim da obeležim svojih 15 godina na estradi. Biće to ostvarenje sna jedne nekadašnje devojčice.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Koji trenutak smatrate prelomnim u svojoj karijeri?        - Povratak iz inostranstva '93. Imala sam četiri ploče za sobom i godinu i po živela u inostranstvu, u vreme kada je ovde vladalo ludilo, najgore ratno vreme. Po povratku snimila sam album "Šta je to u tvojim venama", naknadno pesmu "Kukavica", i to me je bacilo u estradne visine. Zato sam najemotivnije vezana za "Kukavicu", u toj vrsti muzike ona zauzima značajno mesto.