Podrška Zapada Koštunici, Đinđiću ili nekom trećem zavisiće od razmera ovdašnje unutrašnje krize i njihove procene da li je veća opasnost od povratka na stare obrasce zbog Koštuničinog nacionalizma, ili od eventualnih širih političkih, socijalnih i kriminalnih sukoba zbog načina na koji se zarad bržeg sprovođenja reformi ponaša Đinđićeva vlada

      Uporedo sa pohvalama ekonomskim reformama vlade premijera Zorana Đinđića, saveznim ministrima Labusu i Svilanoviću, kao i angažmanu Nebojše Čovića od strane mnogih međunarodnih institucija i vlada, zaključno sa prošlonedeljnom izjavom pomoćnika državnog sekretara SAD za Evropu i Evroaziju Elizabet Džons, umnožavaju se poruke da je medeni mesec Beograda i Zapada prošao: prijem u Savet Evrope nije ubrzan, američki predsednik je produžio blokadu računa Miloševićevih saradnika i spornih preduzeća sa objašnjenjem koje ne zvuči prijatno, nema zvaničnih koraka kada je reč o Partnerstvu za mir, jer personalne i ostale promene u vojsci ne napreduju. Osim poznatih moćnih nevladinih organizacija i instituta neprestano skeptičnih prema iskrenosti Beograda u pristupu refomamama, pojavljuju se i stručni izveštaji, poput, na primer, onog o trgovini ljudima u kojem se tvrdi da Beograd nije učinio sve da spreči ovaj oblik organizovanog kriminala.
       Protivrečni signali Zapada odgovaraju protivrečnim signalima koji se šalju odavde. Parlament je poprište internih sukoba sa veoma problematičnom zamenom poslanika kao vrhuncem. Sklonost ka ignorisanju zahteva i sugestija Zapada, karakteristična za Koštunicu, prelazi i na premijera Đinđića. Posle nekoliko oštrih izjava u vezi sa Tribunalom i Mladićem, prošle nedelje je vrlo netaktično osporio pravo Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju da se interesuje za izborna pravila, iako je upravo to jedna od osnovnih njenih oblasti delovanja.
       Zaokupljene drugim prioritetima, zapadne prestonice ne reaguju brzo na ovdašnje unutrašnje zaoštravanje situacije. Ipak, oduzimanje mandata DSS-u navelo je jednog važnog diplomatu u Beogradu da zaključi da u “ovoj zemlji posle Miloševića zapravo imamo predsednika koji misli kao Milošević i premijera koji se ponaša kao Milošević”.
       Demagoški nastup DSS-a koji se, ponekad, poklapa sa stavom stranaka bivšeg režima, SPS-om i SRS-om, na šta se svugde na Zapadu pale crvene lampice, odnosno metode koje ostatak DOS-a predvođen Đinđićem sprovodi u jačanju izvršne vlasti, motiviše izvesne krugove na Zapadu da počinju da misle kako se na duži rok ne može računati ni na Koštunicu ni na Đinđića. Očigledne sipatije u tom smislu uživaju Svilanović, Čović, Labus, Dinkić, Đelić i G17 plus kao celina i Otpor.
       O politici Zapada se ne može govoriti kao o homogenoj celini, s obzirom na razlike između SAD i Evrope, zatim razlike među političkim strankama, nevladinim organizacijama i moćnim kompanijama. U Evropi izvesnu ulogu igraju povezivanja srodnih stranaka. To se u dobroj meri poklapa sa već uvreženim shvatanjem da je Koštunica vezan za Francusku, a Đinđić za Nemačku.
       SDP očekuje prijem u moćnu Socijalističku internacionalu. Iako neki važni političari angažovani na Balkanu, kao što je Volfgang Petrič, navode predsednika SDU Žarka Koraća kao jednog od važnih reformskih lidera, za sada nema ozbiljnih nagoveštaja da bi nekakav “treći blok” u DOS-u, “nova levica” mogla da postane relevantna politička snaga na ovdašnjoj političkoj sceni ni uz pomoć Zapada.
      
       Oprezna uzdržanost
       Kao budući lideri češće su viđeni Goran Svilanović i Nebojša Čović, zbog svojih konkretnih uspeha i nastojanja da se postave konstruktivno u tekućem sukobu Koštunica-Đinđić. U stalnim kontaktima sa Zapadom, praktično su jedini ovdašnji ministri koji su posetili sedište NATO-a. U centrali ove organizacije nam je, međutim, rečeno da se oni nikada ne izjašnjavaju o stranačkim liderima, da je sedište NATO posetio čak i jedan Žirinovski, jer to uvek zavisi od zemlje koja šalje delegaciju, a ne od rukovodstva Alijanse.
       Svilanovićev anganžman na regionalnoj saradnji je zapažen, ali se on lično još ne doživljava kao osoba koja treba da vodi državu. Uostalom, toga je i on svestan, budući da je sam rekao da visoke ocene koje dobija za svoj rad u ovdašnjim anketama ne znače da bi bio podržan, na primer, za predsednika. Uz sve čestitke za sjajno obavljen posao na jugu Srbije, Čovića u nekoj meri koči senka ranije saradnje sa Miloševićem, a oni koji se bave Kosovom ne zaboravljaju mu kikseve kao što su nedavne optužbe protiv kosovskog premijera Redžepija.
       Kada je reč o ekonomskom aspektu reformi, rangiranje ključnih ličnosti varira. Izvor blizak Svetskoj banci, na primer, smatra da je umešnost planiranja budžeta koju pokazuje ministar finansija Božidar Đelić - fascinantna, te da je upravo on stožer reformi. Stručna ekipa u kojoj su važni Mlađan Dinkić zbog monetarne stabilnosti, Miroljub Labus kao potpisnik mnogih međunarodnih sporazuma i ugovora, Gordana Matković kada je reč o socijalnoj politici i Aleksandar Vlahović zbog privatizacije, neretko je viđena kao tim koji mora ostati bar još izvesno vreme. Ideja o Miroljubu Labusu kao predsedničkom kandidatu je veoma prijemčiva, mada nije jasno u kojoj meri može pridobiti šire mase. Diplomatama i zapadnim stručnjacima Labus je “razumljiv, previdljiv, kooperativan.”
       Čini se da se detalji budućih opredeljivanja Zapada prema eventualnim izborima još ne mogu nazreti. Strane diplomate u Beogradu, počevši od ambasadora SAD Vilijema Montgomerija, za NIN će listom reći da je Srbija posle Miloševića demokratska zemlja koja svoje unutrašnje političke probleme rešava sama, bez mešanja spolja, uz njihovo očekivanje da će reforme biti nastavljene, a integracije ubrzane.
       Ono što domaće i inostrane diplomate i stručnjaci obrazlažu za NIN, često uz uslov da se ne spominju imena, jesu glavni ciljevi Zapada: sprečavanje reverzibilnih procesa odnosno povratka SPS-a i SRS-a na vlast, intenziviranje saradnje sa Tribunalom u Hagu (uključujući slanje Karadžića i Mladića), i osiguranje stabilnosti regiona uključujući željeno povlačenje američkih trupa. Njihova razrada podrazumeva reformu oružanih snaga i bezbednosnih struktura, kao i primenu Dejtonskog sporazuma i možda prekid sa paralelnim strukturama na severu Kosova. Stručnjacima je poznata vezanost Koštunice za Republiku Srpsku, pa će značajan test biti njegova stvarna spremnost da se na poziv novog čoveka broj jedan u Bosni, Pedija Ešdauna, pojavi u Sarajevu zajedno sa hrvatskim predsednikom Stjepanom Mesićem.
       “Mnogi visoki kreatori politike u Evropskoj uniji i Vašingtonu su još sentimentalni prema Koštunici kako čoveku koji je pobedio Miloševića, ali je široko priznato da su najvažniji ljudi koji rade na ekonomskim i drugim reformama Labus, Dinkić i Svilanović, uz Đinđića viđenog kao neophodna podrška”, kaže za NIN direktor programa za Balkan Međunarodne krizne grupe (ICG) i stručnjak za evropsku politiku Nikolas Vajt. On naglašava da je “široko rasprostranjen osećaj da su Koštunica i njegovi saveznici imali negativnu ulogu u nekim ključnim momentima. Ipak, trenutno nema planova da se aktivno interveniše u korist jedne ili druge strane, ako ni zbog čega drugog ono zato što takve intervencije u prošlosti nisu uvek bile uspešne”.
      
       Stabilnost i efikasnost
       U četiri oka od stranih diplomata može se čuti da je Zapad u većini slučajeva dobrano nenaklonjen Koštunici zbog nacionalizma, a ni Đinđiću ne zaboravljaju neke detalje iz biografije smatrajući ipak da je sa njim lakše sarađivati, jer ima energije i tim za stvarne reforme. Uglavnom su se naučili na kombinaciju u kojoj Koštunica simbolizuje stabilnost a Đinđić efikasnost, kao funkcionalnu komplementarnost, i smatraju da bi bilo najbolje da postojeća vlada bar još godinu dana poradi na zaokruživanju procesa reformi.
       Savetnik predsednika Koštunice Aleksandar Tijanić, međutim, smatra da “dok Zapad daje prednost takozvanoj efikasnosti umesto stabilnosti, mi ćemo imati problema sa njima i oni sa nama. Stranci misle da je korisno da ne postave nijedno pitanje Đinđiću o korupciji, povezanosti sa podzemljem, stanju u medijima, sistematskom ispumpavanju vlasti iz parlamenta sve dok im je on saveznik. Pametniji krugovi na Zapadu, međutim, znaju da stabilnost može da garantuje samo Vojislav Koštunica, jer je on jedini srpski političar koji može da stvori ubedljivu većinu na izborima, ili u vezi sa nekim držvnim i nacionalnim projektom, jedan od retkih koji smatra da je zakon iznad svih a jednak za sve, i nikada neće dopustiti da bude uvučen u korupciju, niti u nekakvu ratnu avanturu ili politiku visokog rizika na ovom području. Gluplji deo Zapada traži od Koštunice da bude manji Srbin nego što je Širak Francuz, Buš Amerikanac, ili Bler Englez. U pitanju je klasičan pokušaj dresure najznačajnijeg srpskog političara koji po ocenu svoga rada ne ide na Zapad, u Svetsku banku, MMF i slične ustanove. Oni će probati da naprave zapadni front protiv Koštunice”, kaže Tijanić za NIN, izbegavajući da odgovori na pitanje o posledicama objavljivanja Koštuničine fotografije sa kalašanjikovim u rukama.
       Prva rečenica internacionalnog sekretara DSS-a Aleksandra Popovića u razgovoru za NIN jeste da je ova stranka “poznata po tome da nikada nije dobijala nikakve subvencije sa Zapada”, što može nekome da liči na retoriku Miloševićevog vremena, podelu na patriote i izdajnike u budućoj izbornoj kampanji. Popović tvrdi da je “ta podela suviše ekstremna”, ali da “dokle god imate otvorena pitanja Kosova, Jugoslavije i RS, imaćete nacionalni problem, odnosno potrebu da se vodi računa o nacionalnim interesima”. I Popović i Tijanić tvrde da nikada neće ostatak DOS-a nazvati izdajnicima, ali da će skrenuti pažnju na pitanje: ko koga finansira.
       G17 plus i Otpor kao nevladine organizacije imaju pristup određenim stranim fondovima koji im zvanično ne bi bili dostupni u slučaju prerastanja u stranke. Predstavnik Otpora, Srđan Milivojević za NIN negira da eventualna odluka o izlasku na izbore i prerastanju ove organizacije u partiju ima veze sa nekakvim signalima sa Zapada. On doduše smatra da “više ne možemo očekivati da se svet prilagođava nama, nego mi njima”, ali naglašava da “Miloševića nisu srušile američke pare već narodno nezadovoljstvo”. Argumentacija za prerastanje u stranku, o čemu još nije doneta odluka, jeste želja da ne budu shvaćeni kao kritizeri, već i da ponesu odgovornost, pri čemu Otpor misli “da ćemo sami kreirati svoju budućnost, pošto nam niko i ne nameće nikakv kulturni, nacionalni i verski obrazac, već samo želju da ovde ne bude rat”.
      
       Bez garancija
       Predsednik Izvršnog odbora G17 plus, Milan Pajević, koji je inače napustio mesto nacionalnog koordinatora Pakta stabilnosti kako bi se više posvetio upravo G17, u razgovoru za NIN kaže da ne očekuje spoljno mešanje u smislu arbitriranja i isticanja kandidata. “Sugestija o prerastanju G17 plus u stranku ima kako od građana tako i od diplomata, ali u dogledno vreme takva odluka neće biti doneta, jer će se raditi na stručnim projektima. Za sada DOS ima potencijala da izgura reforme.” Tvdrnjom da se “zdravo, reformsko jezgro unutar DOS-a mora jasno distancirati od nezdravog kako se ne bi izneverili glasači”, Pajević cilja na Velimira Ilića i Vladana Batića, s kojima je G17 plus u sukobu zbog Karića i para na Kipru, odnosno guvernera Dinkića i eventualne Labusove kandidature za predsednika Srbije.
       Pozicija ove grupe može se, međutim, zakomplikovati kada je reč o ustrojstvu buduće zajedničke države Srbije i Crne Gore. Njihovo insistiranje na jedinstvenom ekonomskom sistemu u nekom trenutku ne mora biti podržano od strane EU odnosno Havijera Solane.
       “Međunarodna zajednica, naravno, ne može da utiče tako što bi zaokruživala na biračkim mestima, ali i te kako može da utiče na naše živote s obzirom na geto u kojem smo živeli jedanaest godina. Nikada se niko više neće baviti nama kao za vreme Miloševića, jer se iskreno nadam da smo sa Miloševićem završili sa politikom inaćenja. Otvoren nam je put da postanemo poželjan član međunarodne zajednice. To ne podrazumeva politiku potčinjavanja kako je nekada to pokušavao da prikaže Milošević, a to čine i danas neki pokušavaući da igraju na tu kartu. Nacionalizam takvog tipa je samo lažna dilema zaostala iz Miloševićevog vremena, jer smo mi naučili da budemo partner, uvažavan na osnovu rezultata”, tvrdi gospođa Joksimović, član Izvršnog odbora DS.
       Ključno pitanje za Zapad ko im ovde može obezbediti i stabilnost i reforme za sada ostaje bez preciznog odgovora.
      
       Podobni kandidati
       Predstavnik jedne važne američke nevladine organizacije kaže za NIN da su SAD zauzete drugim pitanjima, ali skreće pažnju da je “proces učlanjenja u Savet Evrope pokazao koliko inercije postoji u međunarodnoj zajednici u vezi sa jugoslovenskim pitanjima. Siguran sam da će se samo pojačati ako padne Đinđićeva vlada.”
       Iskusan strani diplomata smatra da će Zapad svakako podržati Otpor i G17 plus u smislu kampanje usmerene na apstinente i generalno za reforme. Daniel Server to formuliše kao “obuku, organizacionu i drugu pomoć koju će ponuditi organizacije podržane od strane Vlade SAD demokratskim partijama i nevladinim organizacijama širokog spektra, što ne znači da će favorizovati nekog od njih. Amerikanci će pokušti da izbegnu da postanu pitanje u kampanji, ako ni zbog čega drugog ono zato što bi to verovatno favorizovalo antireformističke partije”, kaže direktor programa za Balkan u Institutu za mir (USIP).
       Nezavisni ekspert iz akademskih krugova je konkretniji: “Ako dođe do novih izbora, sigurno je da će mašinerije NDI, NRI i drugih američkih organizacija za podržavanje podobnih kandidata biti aktivirane. Sada verovatno i oni čekaju reakciju naroda na isključenje DSS-a iz Skupštine.” Ovog američkog stručnjaka situacija malo podseća na Skupštinu BiH krajem 1991. godine, kad je koalicija SDA/HDZ protivustavno preglasala SDS, i poslanici SDS-a se povukli.” Isključenje poslanika najveće stranke nije baš u duhu parlamentarne demokratije u bilo kom sistemu. Međutim, američka diplomatija nema ništa protiv takve manipulacije skupštinske procedure ako podržava rezultat u konkretnom slučaju. Na primer, posle Dejtona, kad je Milorad Dodik dobio mandat na vrlo sumnjiv način.”
       Ceo život sam čekao da na vlast dođu naši, a sada sam video da naših nema, kaže Đorđe Balašević. A onaj nezavisan stručnjak koji ne sumnja da će biti snažne podrške spolja, valjda za utehu javlja da “zasad nije još jasno ko će biti podržan kao podoban”.
      
       SVETLANA ĐURĐEVIĆ-LUKIĆ