Sa nasilnom smrću čoveka koji je odbio da isteruje sa kopova kolubarske rudare, DOS će imati neuporedivo više problema nego sa ubistvom Momira Gavrilovića, ili nerazjašnjenim ubistvima iz preddosovskog perioda, jednostavno zato što je Buha bio deo DOS-ove vlasti,deo njegovog sistema

      Boško Buha je bio čovek koji je želeo da se dopadne. Nije uspeo da bude simpatičan baš svakome. Ubilo ga je kao jednog od šestorice aktivnih dosovskih policijskih generala, kao pomoćnika načelnika Resora javne bezbednosti - funkcije zvučne, ama i beznačajne. “Javi se kada god hoćeš, da se vidimo, da se ispričamo, imam vremena na pretek, ne radim ništa posebno, ništa važno. A možda zato i nećeš da se javiš“, rekao mi je pred jednu konferenciju za novinare u “stokecu”, zgradi Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije u beogradskoj Ulici kneza Miloša.
      
       Samoubistvo
       Upoznavanje sa Buhom bio je šok kao i njegova smrt. Sasvim morbidno i sasvim u duhu vremena vladavine bračnog para Milošević-Marković, mogao sam da “vidim” smrt nekog od policajaca koje sam upoznao posle 5. oktobra, koliko sam mogao i da poverujem da sam se stvarno rukovao sa njima i satima razgovarao o “dvadeset četiri sata prevrata”.
       “Buha pristao da se vidimo”, rekao mi je Ivan Radovanović, dvadesetak dana posle 5. oktobra, kada smo počeli da radimo na knjizi o dosovskoj beskrvnoj revoluciji. Nisam verovao, možda nismo verovali ni kada smo taksijem došli do kapije kasarne Policijske brigade kojom je komandovao Buha.
       Umesto maskirne uniforme, pištolja, motorole...savršeni sako od tvida očigledno proizveden u inostranstvu, široki osmeh ispod gustih brkova i bezgranična otvorenost koja je mogla da bude koliko bolna toliko i ozdravljujuća: “Da, hteo sam da se ubijem tamo u Kosovskoj 43. (Nebojša) Čović mi je rekao da mu ne treba mrtav pukovnik policije.”
       Dok su demonstranti osvajali zgradu Televizije u beogradskoj Takovskoj 10, Buha se sa nekim policajcima sklonio od ljutitih građana i suzavca (zaboravio je da ponese zaštitnu masku ili mu je, možda, ostala u Kolubarskom rudniku) na stepenište Kosovske 43. Tu su na njega nalateli Šljuka i Adžem, ljudi iz sive zone Miloševićeve vladavine: i “biznismeni” i “žestoki momci” s one strane zakona. Oni su i dojavili DOS-u gde se nalazi Buha, a Adžem mu je dao i svoju trenerku da bi pukovnik mirno otišao do sedišta svoje brigade i potom brzo poslao nekoliko svojih policajaca da zaštite novi dosovski RTS koji je počeo da emituje program iz zgrade u Košutnjaku u čijoj su blizini bili primećeni specijalci Vojske Jugoslavije za koju se u tom trenutku verovalo da je pod čvrstom kontrolom Slobodana Miloševića i da je spremna za protivnapad.
       Na kraju višečasovnog razgovora posilni Buhe nam je servirao ručak, a potom nas kolima odvezao do Medija centra, objašnjavajući usput kako su policijske uniforme jezive, ne dozvoljavaju čoveku da široko zamahne pendrekom.
      
       Smena
       Drugi put sam Buhu video na promociji knjige “5. okotobar - dvadeset četiri sata prevrata”, u Skupštini Jugoslavije, 23. decembra 2000. Elegantno tamnozeleno odelo u bavarskom stilu. “Ala se nosi”, komentarisali smo. Bio je jedini od aktivnih policajaca koji su svedočili za knjigu. Nisu došli ni Rade Marković, tada još šef tajne policije, ni “pukovnik iz rezeda sobe” kako smo u knjizi zvali sada generala, šefa Žandarmerije Gorana Radosavljevića Gurija, ni onaj koji nam je rekao da će nas ubiti ako ikada ikome kažemo da smo ga videli i razgovarali sa njim...
       Nekoliko dana pošto je Buha postao šef beogradske policije, Ivan Radovanović mu je u kancelariju doveo Miroslava Nuneta Popovića. Buntovnik čija se umetnost satojala u šetanju falusa sa Miloševićevim likom Knez Mihailovom i klanju svinje pred Predsedništvom Srbije, sada se nudio kao posrednik u izradi novih uniformi za policiju, jer - prirodno - nova policija mora da ima i nove uniforme.
       Buhi sam banuo u kancelariju petnaestak dana kasnije i bahato novinarski, čim sam naručio kafu i kiselu, rekao: “Pa dobro, što mi ne reče da ti je Surčinac Ljubiša Buha Čume rođak, što prećuta onoliku kuću u Sopotu?” Sasvim mirnim glasom, bez trunke srdžbe na licu, Buha mi je objašnjavao da nije rođak Čumetov, da uopšte nema “onoliku kuću” u Sopotu. ( Tada nisam znao da je Sredoja Šljukić Šljuka naleteo na njega 5. oktobra u Kosovskoj 43, kao ni da se - kako tvrdi jedna moja drugarica - kasnije sa njim, bar jednom, video u kafani “Hajduk” na Lionu.) Onda je Buha nastavio mirno da objašnjava tehnike krađe automobila i šverca cigareta i količine novca koji se promeće u tim “biznisima”, ali i način kako policija tome može da se suprotstavi. Predložio sam mu da o tome govori za NIN. “Nema problema, ali moraš da pitaš šefa”, rekao je. A šef, ministar Dušan Mihajlović, bio je neumoljiv: “Ostavi to, još je rano, sačekaj.” Šef nije bio bolje volje ni kada sam pitao da li Buha, povodom 5. oktobra, može da gostuje u emisiji “Nije srpski ćutati”: “U poslu smo, nije nam do reklame. Pusti čoveka da na miru radi.”
       Ubrzo potom, ne sastavivši ni godinu na mestu načelnika policije Beograda, Buha je poslat na mesto pomoćnika šefa Javne bezbednosti MUP-a Srbije.
       - Što ste smenili čoveka, pitao sam, u utorak, “tamo gde treba”.
       - Nismo smenili, unapredili smo.
       - To je bio “šut uvis”, formalno unapređen, suštinski unazađen?
       - Tvoje tumačenje.
       - Ali, zašto je morao da ode sa mesta šefa beogradske policije. Tada nije bilo nikakvog valjanog objašnjenja. Sada će to biti razlog za svakakva nagađanja?
       - Otišao je zato što su to tražili oni koji su predložili da dođe na to mesto. Rekao sam to i Đinđiću.
       Ni drugi “tamo gde treba” nije znao razlog premeštanja Buhe iz Ulice 29. novembra u Ulicu kneza Miloša:
       “Ljudi se ubijaju zbog para. Policajci naročito. Cela Javna bezbednost je ostala gotovo netaknuta posle 5. oktobra i ima problem sa vezama sa kriminalcima-biznismenima i sa Haškim tribunalom zbog Kosova.”
       - Da li znaš da su Buhu, njegove kolege zvale “šiptarska majka”?
       - Ne. Ali, nisam ni rekao da je “prljavi policajac”, samo sam izneo načelni stav o Javnoj bezbednosti.
      
       Pretnje
       Treći “tamo gde treba”, bio je ljut:
       - Da vidim, dajte mi vi novinari jedan dokaz da je Buha bio “prljavi policajac”. Pa zar će “prljavi policajac” povezan sa mafijom da ide bez pratnje i oružja. On je uništio auto-mafiju u Beogradu. U toj jurnjavi sa kriminalcima, neki od njih su poginuli. Znam da je jedan bežao kolima, da je policija ispalila samo tri metka i da je jedan bio smrtonosan. Tu smrt je podzemlje pripisalo Buhi.
       - A taj biznismen, naš čovek iz Moskve, sa kojim je sedeo u “Žabaru”?
       - Ma, za šta ti je to dokaz? Zašto ne bi sedeo sa njim? Mislim da je taj čovek, taj biznismen, imao neke nevolje sa saobraćajnom nesrećom, ne znam tačno.
       Četvrti “tamo gde treba”, žurio je na komemoraciju.
       - ‘Ej, smešno je, nije imao svakodnevne pretnje, pa ne bi sa sinom išao na utakmice, ne bi svaki dan svraćao u “Žabar”, imao bi nekog da mu bar čuva kola, nosio bi oružje.
       - Drugari ste, da li znaš da li se viđao sa Šljukom ili nekim drugim?
       - Kada su ga optužili da je viđen sa Šljukom u “Radmilovcu” kleo mi se u sina da to nije istina. Video se par puta sa Adžemom, čovek ga je spasao 5. oktobra, ali je prestao, kada mu je bilo zamereno. Ali, sve to nije važno. Bitno je jedino da će ga već sutra svi zaboraviti.
       Neće. Kao što nije zaboravljen Radovan Stojčić Badža, prvi ubijeni visoki funkcioner Miloševićeve policije. Boško Buha je prvi ubijeni visoki funkcioner DOS-ove policije. I sa njegovom nasilnom smrću, DOS će imati neuporedivo više problema nego sa ubistvom Momira Gavrilovića, ili nerazjašnjenim ubistvima iz predosovskog perioda, jednostavno zato što je Buha bio deo DOS-ove vlasti, deo njegovog sistema. I zato što će uvek moći da se kaže, bez obzira šta je bio neposredni motiv ubistva, da se uzroci Buhine smrti nalaze i u DOS-ovoj vlasti, DOS-ovom sistemu.
      
       Vlast
       Ta vlast je u policiji osnovala Upravu za suzbijanje organizovanog kriminala, koja dosad ništa pod milim Bogom nije uradila. Ta vlast nas ne obaveštava kako je moguće da ne bude saslušavan čovek na čiji je šlep sa švercovanom naftom pucano na granici na Dunavu, jer nije hteo da se zaustavi na kontroli. Ne kaže nam da li je istina da su neki naoružani momci upali na najgledaniju televiziju nezadovoljni jednom informacijom. Ne objašnjava kakvo je i čije obezbeđenje koje čuva neke pacijente po beogradskim bolnicama. Ta vlast nije napravila posebne jedinice policije za borbu protiv mafije tipa “nesalomivih” ili italijanskih “antimafijaških timova”, nije donela odluku o posebnom tužilaštvu, instituciji zaštićenog svedoka, nije omogućila nove bolje metode kontrole policije od onih koje je koristio Milošević. Da je dosovska vlast ovo uradila, možda bi Buha doživeo istu sudbinu, ali bi joj tada ruke bile čiste i bila bi mnogo bliža, nego što je sada, odgovoru na pitanje: “Ko je ubio Boška Buhu?” i “Kome je poslata poruka ubistvom DOS-ovog policijskog generala: Koštunici, Đinđiću, Mihajloviću... građanima Srbije?”
       I ako bilo koji građanin pomisli da je baš njemu odaslata poruka, biće u pravu. U državi u kojoj je ubijen po funkciji jedan od najviših policijskih funkcionera, svaki građanin se s razlogom plaši za svoj život.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ