...Policijska brigada broji oko 700 ljudi, naoružanih borbenim oklopnim vozilima, teškim mitraljezima 12,9 milimetara, zoljama, osama, svim vrstama automatskog naoružanja, puškomitraljezima, vodenim topovima i, što je veoma važno, izuzetnim ratnim iskustvom - učestvovala je u operacijama na Kosovu.
       Stacionirana je u posebnoj kasarni na Banovom brdu, što će postati važno sledećeg dana, kada jedinica odluči da postane ono što se zove “narodna milicija”. Buha je u Tamnavu poveo dve stotine ljudi. Deset odsto njih naoružao je dugim cevima.
       Dok u teškom džipu, na čelu policijske kolone, poskakuje neravnom Ibarskom magistralom ka površinskom kopu Tamnava, Buha je načisto sa dve stvari. Prva, ako odbije naređenje, biće smenjen i bogzna šta još. Druga, da izvrši naređenje nema ni nameru ni pravo.
       “Jebiga”, odlučuje, “izvršiću, a neću da izvršim.”
       Ispred Tamnave je već velika vojska, policijska. Buha još iz daljine prepoznaje generala Obrada Stevanovića. “Eno ga i pukovnik Živanović”, kaže majoru Nebojši Pantiću koji je s njim u džipu. Vidi i Nikolu Ćurčića, pukovnika, novog komandanta SAJ-a, specijalne antiterorističke jedinice MUP-a Srbije...
       ...Stevanović je naredio da se prva smena rudara eliminiše iz rudnika po svaku cenu. “Do pola dva”, rekao je Obradović. Tada stiže druga smena i operacija će posle toga biti mnogo manje moguća.
       “Pazite, imaju oružje”, “Pazite, pucaće”, govore oficiri Buhi i njegovim ljudima. “To se tako radi”, namrštio se Buha, koji je dovoljno dugo bio na ratištu da zna kako se ljudi pripremaju na ubijanje. “Uplaše se, idu s metkom u cevi, a kada negde pukne, kada metak opali - haos.”
       “Pantiću”, kaže Buha, “dođi ovamo.” Samo par metara udaljen od policijskih generala Buha svom poverljivom čoveku naređuje:
       “Ulazimo u rudnik. I pazi. Nema pucanja i ubijanja.” Pantić klima glavom. “Ako neko bude pucao na nas”, Buha se svom oficiru unosi u lice, “onda ćemo prvo zalet, svi u zaklon, pa ćemo da vidimo, da li puca neka budala, ili šta je. Razumeš?”
       Nije trebalo to ni da pita. Pantić je samo dan ranije umirio situaciju sa studentskom kolonom u Beogradu. A naređenje je bilo slično današnjem. Da ih razbije. Umesto toga, ispalo je da je Pantić obezbeđivao studente na šetnji kroz Beograd.
       Buha, više zbog sebe, detaljiše:
       “Vodite računa, ako nekoga zateknete, budite fini, kulturni, ljubazni, objasnite ljudima da mi imamo zadatak da oni izađu, pa ako ne možemo... smislićemo nešto, razumeš?”
       “Vi ćete da pucate!”, vikala je jedna francuska novinarka na Pantića.
       “Pobogu, gospođo!?”, odgovorio joj je major. “Zar na svoj narod!?”...
       ...“Mi nećemo da se bijemo”, kažu rudari.
       “Neću ni ja”, Buha gleda u sat. Prošlo je tek petnaest minuta. Do pola dva ostalo je još pola sata. “Veoma spor dan”, oseća Buha i gleda u rudare. Šta li će da kažu?
       “Pružićemo otpor, gandijevski”, to su mu rekli.
       “Onda ću morati da vas iznosim”, kaže Buha, i gleda preko njihovih glava. Oni mu pokazuju tipa od bar sto pedeset kila. “Jebiga”, kaže pukovnik, “i njega ću.”
       Nešto mora da smisli. “Nešto kao bajagi”, nešto što će da znači i njima i njemu i što će da ubrza to kilavo vreme. Želudac mu se steže, mobilni zvrji, motorola krklja i onda, po ko zna koji put, ista slika. “Kako ih nisam video? Kako...”
       “Vidim da imate rupe u ogradi”, kaže pukovnik gandijevskim rudarima.
       “Imamo”.
       “A što ne bi onda”, Buha bi da ga odmah shvate, “što ne bi, po pet-šest vas, malo na kapiju, pa napolje, pa kroz rupu...razumete?”
       Rudari ne izgledaju kao da razumeju.
       “Napolje - unutra, razumete?”, ponavlja pukovnik. “Da i ja malo izvršim zadatak...?”
       Posle je sve bilo lako. Rudari su u grupicama izlazili kroz kapiju, pravili krug, pa kroz ogradu - nazad u rudnik. “Evo, izlaze”, vikao je Buha u mobilni, “sada ću i zgrade da zauzmem.” Rudari su mirno stajali okolo...
       ...Uveče, 5. oktobra, jedino čime je DOS raspolagao bila je reč Milorad Ulemeka Legije. I nečim za šta još nije znao. U jednom stanu u Kosovskoj 43 pukovnik Boško Buha je popušio pet cigareta. Prvi put u životu. Iz stana je uveče izašao u trenerci. Kada je stigao kući, trinaestogodišnji sin ga je pitao: “Tata, šta je bilo?”
       Objašnjenje koje mu je otac dao bilo je previše neverovatno. Rekao mu je, “znaš, to je kao kada celog života navijaš za Zvezdu, pa onda, odjednom, shvatiš da je to pogrešno i počneš da navijaš za Partizan”.
       Sin mu nije poverovao ni jednu jedinu reč. A Buha se upravo tako osećao.
       “Kako sam mogao da mu objasnim?”, pričao je kasnije. “Živeo sam u jednom sistemu četrdeset godina, Titov pionir, Titov omladinac, Titov komunista, nastavio na isti način i posle toga, i onda, u momentu, neko mi oplete žestoku šamarčinu, osvesti me i ja kažem ’Čekaj bre, jebote!’ Tako sam se osećao.”...
       ...Boško Buha je imao razloga za radovanje. Ujutru su svi pripadnici Brigade bili u kasarni. Došli su i sa odmora, sa bolovanja, stigli su i oni koji su bili raspoređeni na dužnost u policijskoj stanici u Volginoj ulici... svi. Brojno stanje, ujutru 6. oktobra, bilo je tri stotine ljudi. “Sada mogu da krenem i na Tiranu, a kamoli na ’dvadeset deveti’”, pomislio je zadovoljno.
       I dalje mu je sve išlo naruku. Iz G 17 plus su zvali i rekli: “Šta god vam treba, od para do hrane i benzina, javite i stiže. Odmah.” Magacini u kasarni su bili puni. Kuvar, čovek iz Ministarstva unutrašnjih poslova, prešao je na Buhinu stranu. “Ja sam s vama”, rekao je.
       I još se, tog jutra, video i sa Legijom...
       ...Televizija im je pomogla u tome. Veče pre Brigada je, preko novog RTS-a objavila saopštenje. “Gde smo i šta smo”, kaže Buha, “tek da se zna i da ljudi budu spremni da nam pomognu ako treba.”
       Milorad Ulemek je očigledno gledao novu televiziju. A Buha je bio upravo ono što mu je trebalo. Jedna od najsnažnijih policijskih jedinica, idealan “sused” u eventualnoj gužvi...
       ...”Poslao me je Legija”, rekao je Buhi jedan njihov zajednički prijatelj, “hoćeš li da se vidiš s njim?” Buha je jedva čekao. Komandant JSO pojavio se u Trebevićkoj ulici već u 9 ujutru.
       “Izljubimo se”, svedočio je kasnije Buha, “pitamo se kako stoje stvari, znamo se još sa Kosova, i začas se dogovorimo. Ako neko krene na njega - ja sam tu. Neko na mene - on je tu. Na nivou policije, posle toga, za nas dvojicu nije postojalo rešenje. Takva sila smo bili.”
       Buha je naredio zbor. Na velikoj pisti, u krugu kasarne, njegovi ljudi postrojili su se, pod punom opremom i sa naoružanjem, u obliku ćiriličnog slova “P”. Kada se komandant pojavio, dva minuta su mu aplaudirali.
       Znao je šta to znači. I mirno je mogao da stane među njih, u sredinu, i da im kaže šta sve može da se dogodi. “Možemo da se bijemo i da poginemo”, rekao je. Jedva su čekali, ono prvo.
       Istog dana Vlajko Stojiljković je, na sastanku u MUP-u Boška Buhu proglasio izdajnikom, a Policijsku brigadu paravojnom formacijom.
       U subotu ujutru kasarnu su pozvali iz policijske centrale u Ulici 29. novembra. Pukovnik Miloš Vojnović, načelnik Uprave policije, pitao je da li može da dođe do Buhe. “Može”, odgovorio je Buha preko ađutanta, “u jedanaest.” Vojnović je, inače, hijerarhijski Buhin šef.
       “Ništa nije bilo”, svedočio je za ovu knjigu komandant Policijske brigade, “došao, malo politike - ’vi ste normalni ljudi, zna mene, zna moga zamenika’ - da bi u tom momentu zvao Branko Đurić. Kaže, ’hajde da se vidimo, da popijemo kafu’. I njemu sam rekao ’može’. Nisam imao više čega da se plašim.”
       Pre nego što je krenuo, svom zameniku je ipak naredio: “Ako ne zovem tad i tad, vi u kolonu i na njih.”
       “Razumem!”, odgovorio je Vladimir Ilić.
       U policijskoj centrali, uz kaficu, Buha je zamoljen da preuzme obezbeđenje Koštuničine inauguracije.
       Sledećeg dana, u MUP-u, sastao se sa generalom Vlastimirom Đorđevićem, Legijom, pukovnikom Nikolom Ćurčićem iz SAJ-a i pukovnikom iz rezeda sobe.
       Đorđeviću je predloženo da bude spona između četiri jedinice. DOS je hteo legalitet. Sa Đorđevićevim pristankom, imao ga je. Jedan od najvažnijih ljudi MUP-a Srbije, načelnik Resora javne bezbednosti, prešao je na njihovu stranu.
       Vlajko Stojiljković proglasio ga je za izdajnika. Kvalifikacija koja je do samo pre dva, tri dana značila siguran gubitak službe, a možda i života, sada nije značila ništa. Đorđević je nastavio da radi.
       “Nismo mi bili nikakvi pučisti ni Indijanci koji hoće da sruše generale i vlast”, pričao je kasnije pukovnik iz rezeda sobe, “mi smo hteli da zaštitimo pravdu.”
       Kada se sve završilo, Buha je bio zadovoljan. Njegov sin ipak nije prestao da navija za Zvezdu...
      
       (Delovi iz knjige Dragana Bujoševića i Ivana Radovanovića “5. oktobar - dvadeset četiri časa prevrata”)