Budući da sam u prošloj epizodi bestidno rondzao i lizao otvorene rane na mom anglofobičnom srcu - potaknut fudbalsko-bokserskim brodolomom Argentine i Gvozdenog (u mozak!) Tajsona, a koji njima i meni prirediše multirasni podanici Tonija Blera - osećam sportsku obavezu da vam saopštim istorijska fakta koja me, ako ništa drugo, barem svrstavaju u vrlo, vrlo izabranu luzersku ekipu. Pa neće biti da jedino Knut Hamsun i Magični mrze englesko svojatanje svega pod kapom nebeskom! Dakle, evo jedne prigodne tugovanke o veselim šezdesetim čiji muzički bekgraund je umnogome obeležila mnogo spominjana "britanska invazija".
       Zeznuti sticaj okolnosti je pripremio teren za hordu lutkastih, konfekcijskih čupavaca iz provincijske imperije "gde je sunce uvek mokro od kiše". Najpre je Litl Ričard, u kraljevskom stilu, proglasio rokenrol za "đavolsku muziku" i otišao u sveštenike; potom je Čak Beri zaglavio robiju zbog poreza (eto zašto svi pravoverni mrze Đelića!); Bo Didli je, kao istinski avangardista, prestao da piše nove pesme, ispravno rezonujući da je njegovo delo toliko ispred svog vremena da se može desiti da mu Kju kluks klan uplaćuje za penziono i zdravstveno; Reja Čarlsa je heroinska anestezija odvela u kantrijaški vodvilj; Sema Kuka su, pak, morali da ubiju - za svaki slučaj! Tako je bilo počišćeno CRNO JEZGRO najveće subverzije dvadesetog veka; njihova anđeoska hiperseksualnost bila je mnogo više od "nemorala", "neukusa" i "provokacije" - što se obično vezuje za prevratničku umetnost koja smrdi na ZABRANjENO VOĆE. Ne, nema neba iznad geta, ali tu bogohulnu istinu smeju da znaju samo oni osuđeni na geto (makar bio on i "magični"!). Međutim, na užas Sistema, beslovesna konzumentska masa je otkrila da se baš tamo rađaju IZABRANI, oni koji su u stanju da i od smrti načine lascivnu zabavu za mrdanje zadnjice i prednjice. A TO se, bogami, pretvorilo u sveopštu pošast, skoro da se čitav Kosmos inficirao virusom najpopaljivije umetnosti otkako je Zevsa, Isusa i Džingisa Kana (a oni su znali kako od mučeništva zgotiviti vrhunsku uživanciju!). E, zato nije bilo dovoljno maknuti glavne vračeve nove osećajnosti - stvar je otišla isuviše daleko i podobnoj omladini se morala ponuditi mekomuda imitacija kao "glavna stvar"...
       Nikom od meraklijskih ovisnika ne pada na pamet da osporava tako čudesne pojave kakve su Bitlsi, Stonsi, a naročito Kinksi, međutim svi oni su ipak, onako mladalački drsko, ušli na SVETU TERITORIJU, koja se s punim pravom smatra jednom od retkih autentičnih američkih tradicija - govorimo o bluzu, ritmu i bluzu, kantriju i njihovoj definitivnoj sintezi poznatoj kao ROKENROL. I pored toga što su se ondašnji britanski bendovi na svaki način oduživali svojim prekookeanskim uzorima, obrađujući njihove pesme i hvaleći ih na sva zvona, najmoćniji predvodnici nove kulture su prepoznali IZAZOV i odlučili da odgovore na bačenu rukavicu. Neko vreme se dominantna muzička matrica bazirala, pre svega, na superadrenalinskoj tenziji koju je proizvodio otpor britanskom trendseterstvu, oličen u remek-delima Brajena "Bič Bojs" Vilsona i Fila Spektora. A onda se desila tragikomična kalvarija: debeljušni vođa "Bič Bojsa", koji je upravo zavladao galaksijom albumom "Pet Sounds" i singlom "Good Vibrations", preganjajući se sa liverpulskim insektima odjednom se našao u paklenom osinjaku - nije bilo tog "insekticida" koji bi sprečio širenje "Sgt. Pepper" zaraze...
       Čak i danas, posle toliko rekapitulacija i "postrehabilitacija", nije lako zamisliti a kamoli podneti ONOLIKU egzaltaciju izazvanu jednom prosečnom, producentski prenabudženom, i degutantno prehvaljenom longplejkom. Inače načete psihe zbog drila bolesno ambicioznog oca, Brajen Vilson najpre upada u "gogoljevski" trip i spaljuje trake na kojima su bile snimljene nove velike pesme (a čiji restlovi će se krčmiti godinama kasnije), da bi ubrzo detinjasti bes počeo da razjeda nesvakidašnji muzički dar: umetnik koji je bukvalno izmislio "Kaliforniju" kao muzički i socijalni simbol, zapao je u psihotično vegetiranje postajući drugi najveći rokenrol ekscentrik...
       Titula PRVOG - među čudacima bez granice, pripadala je Vilsonovom velikom uzoru i naj-naj producentu, Filu Spektoru. Kao tvorac i magnat tinejdžerskog carstva i prateće estetike, tek se on nije mogao pomiriti sa upadom britanskih likova u ikonografiju koju je, dobrim delom, sam stvorio! Otuda bespoštedni rat, u kojem je Spektor dugo uspešno održavao dignitet "američkog pop ludila" serijom klasika poput "Be My Baby" i "You've Lost That Lovin' Feeling". I onda se, negde tokom šezdeset i šeste, nameračio da zada finalni udarac i pokaže ko je ko u hijerarhiji novog doba. Za tu priliku ćapio je vrelo crno parče divljine zvano Tina Tarner, i kreirao najgrandiozniju pop-simfoniju, nešto kao ritam i bluz na vagnerovski način, u svakom slučaju prilično neopisivo čudo koje je prevazilazilo sve do tada postojeće granice umeća i hrabrosti. Prosto, nadahnuti Spektor je otišao SA ONE STRANE MUZIKE. Avaj, pokazalo se da je otišao predaleko... Kruna njegovog krstaškog pohoda u slavu nepatvorene, nevine esencije kakvu je morala da zrači pesma da bi bila velika (i za srce i za džep!), pretvorila se u gorku ironiju i jedan od najznamenitijih poraza moderne umetnosti. Naime, svima dobro znana "River Deep, Mountain High", postala je No.1 u Engleskoj, dok je u Americi završila negde na pedeset i nekom mestu! Time su Britanci pokazali da se dobrim ukusom može stići do pobede u gostima! Eh, braćo i sestre, ovo pivo što najavljuje leto uvek u meni izaziva nezdravi osećaj za fer-plej. Ajde de, skidam kapu i još jedan poklopac na flaši.
       Za Reja Dejvisa.
       YOU REALLY GOT ME!!
      
       ZORAN ĆIRIĆ