Gost mora da bude glavni junak priče, jer je o njegovom portretu reč, a novinar je tu samo "skretničar", da se ne zaluta, kaže autorka emisije "TV lica: Kao sav normalan svet"

      Beograđanka sa Zvezdare (na kojoj, u babinoj kući, odrastaju i njene dve ćerke), Tanja Peternek-Aleksić, dramaturg po obrazovanju, u RTS (Satelitski program Trećeg kanala, prvo) primljena je 1994. posle devet godina honorarnog rada i isto toliko slikanja pred kamerama (počela je u Festoviziji i na OK kanalu, preteči Trećeg kanala) tako što je položila audio-vizuelni i sve testove redom, konkursom propisane.
       Svoju emisiju "TV lice" počela je da radi još 1989. Kasnije je radila "Ja volim TV" i "TV nostalgiju", a od 1997. i novi serijal "TV lica".
       Posle bombardovanja, prinudnog odmora, Stefana Grubača i porodiljskog odsustva, od 2. maja 2002. počeo je novi serijal "TV lica", ovog puta s podnaslovom "Kao sav normalan svet" i gosti su joj dosad bili Branko Milićević Kockica, Radovan Bigović, Anja Ranković, Bajaga, Marko Nikolić, Goran Svilanović, Madlena Janković, Katarina Žutić.
      
       Kada ste počeli sa "TV licem" 1989. godine, postojala su tri programa. U međuvremenu, namnožile su se TV stanice, a talk shonj emisijama se više broj ne zna, "ja i moj gost", "ja i moja dva gosta"... najčešća je televizijska formula. Kako biti drugačiji?
       - U pitanju ste već postavili problem tog tipa emisija. "Ja i gost", "ja i dva gosta"... Svuda je u novinarstvu, posebno televizijskom prisutno prvo lice jednine, a suština priče je upravo u tome da u autorskom novinarstvu ja ne sme da se vidi. Bez obzira na to da li imate jednog ili dva gosta, da li ste napolju ili unutra, da li su produkcijski uslovi dobri ili loši, gost mora da bude glavni junak priče jer o njegovom je portretu reč. Voditelj, novinar je tu samo "skretničar", da se ne zaluta. Neophodno je ispoštovati onog ko vas na čitav jedan dan pusti u svoj život i onog ko dođe da bude gost u studiju kod vas čak i onda kada mu postavljate neprijatna pitanja. Svako pitanje možete da upakujete tako da zvuči pristojno, a da vi ipak uspete da dobijete odgovor na ono što ste hteli, i što bi vaša publika volela da čuje i sazna o nekoj ličnosti.
      
       Činjenica je da u ekspanziji loših, malih, jeftinih TV programa, voditelja-manekena, devalvaciji novinarskog posla treba sačuvati sebe.
       Dokumentarac "Jedan dan sa..." , prvi deo vaše emisije, koji vaš gost, zajedno sa gledaocima, prvi put gleda u studiju Trećeg kanala, vrlo je ambiciozno zamišljen za uslove RTS-a i podrazumeva kvalitetnu produkciju. Rečju, na RTS-u je lako prepoznati emisije rađene u privatnoj produkciji ("Rikošet", na primer). Da nije Zepter-ove produkcije, vaša emisija ne bi mogla tako da izgleda.
       - Televizija jeste osiromašila i najjeftinije je uraditi govornu emisiju sa jednim, dva ili tri sagovornika u studiju i završiti posao na taj način. Ali, ne završava se sve tehničko-tehnološkim resursima. Neophodan je spoj dobre ideje i dobre produkcije. Naravno da bez dobre produkcije ni dobra ideja ne može da se ostvari kako valja. Reč je o Kreativnom studiju Zepter koji se bavi proizvodnjom različitih programa. Ugovor sa RTS-om podrazumeva da unutar emisije imaju određenu sekundažu za emitovanje njihovih spotova, a za to RTS dobija tehniku i montažu. Hteli su da se vežu baš za moju emisiju. Sa RTS-om su već imali iskustvo, a radili su i sa Studijom B i BK Televizijom, čini mi se. Dakle, bogato iskustvo kad su koprodukcije u pitanju.
      
       Da li je moguće za jedan dan upoznati i predstaviti jednu ličnost onakvom kakva ona zaista jeste? Koliko je tu reč o pretvaranju, glumi, izveštačenosti? Zar vaš gost-domaćin nema svest o tome da ga ipak "snimaju za TV" i da se predstavlja onakvim kakvim bi želeo da ga vidite i vi i publika?
       - Ima mnogo manje foliranja nego u studiju. Kada iznurimo svog sagovornika kroz ceo jedan dan od jutra do večeri, koliko ga pratimo događa se (od sedam emisija koliko sam ih u ovom serijalu imala, četiri puta) da gost u studiju gledajući dokumentarac o sebi, kaže: "Uopšte se ne sećam da sam ovo rekao!" Bajaga je bio strašno umoran, posle Zagreba, mnogih intervjua koje je dao, pred koncert u Beogradu, dali smo mu treću kameru u ruke, pa je posle u studiju rekao da sam ga prevarila, jer je sve vreme imao utisak da on nas snima, a ne mi njega. Radovan Bigović, dekan Teološkog fakulteta, bio je u mantiji i takođe je uzeo kameru u ruke, da vidi,"kao član Upravnog odbora RTS-a koliko je težak posao snimatelja". Svako od njih, u stvari, pravi svoj portret i na kraju, velika je žrtva od tih ljudi da dozvole da ceo jedan dan trupkate za njima.
      
       Kako je praviti emisiju sa nekim ko vam je dugogodišnji prijatelj, kao Madlena Janković, na primer, a kako sa nekim koga ne poznajete, kao ministra spoljnih poslova Gorana Svilanovića ili Radovana Bigovića, dekana Teološkog fakulteta? Da li vas prijateljstvo sa nekim opterećuje ili vam olakšava posao?
       - Sve ljude koji su prošli kroz emisiju uglavnom sam već ranije upoznala. Najbolji drug mi je Branko Milićević, u stvari njegova žena Caca Aleksić, rediteljka, moja je najbolja prijateljica. Posebno sam želela da prvu emisiju uradim sa njim zato što sam sujeverna i zato što sam htela da to bude neko ko mi je prijatelj i ko mi želi dobro. Postoji dodatna odgovornost kad je neko koga jako volite privatno, vaš sagovornik u emisiji. Sa Goranom Svilanovićem sam išla u gimnaziju (on je dve godine stariji), nismo se dosta dugo videli, ali ipak imamo to neko gimnazijsko poznanstvo. Za dve nedelje radiću sa Bogoljubom Mitićem Đošom i to je čovek koga nikad nisam srela. Mada, dosad sam uradila više od 250 govornih emisija, iz ovog sam grada, imam dovoljno godina i uglavnom sve poznajem (smeje se Tanja, prim. Z.L.)
      
       Ipak, kažete da su mnogi bili iznenađeni kako ste mogli da Madleni Janković postavite "onoliko neprijatna pitanja": Da li je gospođa Cepter ekstraprofiter, Da li je kupila "Crvenu zvezdu", Da li je moguće kupiti mesto pomoćnika ministra kulture?
       - Pitala bih to nekog i ko mi nije prijatelj. Nemam odnos prema tome. Već sam vam rekla da se sve može pitati, samo je važno kako. Prava pitanja su zapravo ona koja gledaoci postavljaju 15 minuta posle emisije. I ona su moj aršin. Gledaoci žele da znaju upravo ono što nisam stigla da pitam svog sagovornika. Zato se i trudim da postavljam pitanja gledalaca.
      
       ZORA LATINOVIĆ