Puškin je gledao na svoj život sa odvratnošću, Tolstoj se odricao ranijih radova i prekorevao sebe zbog taštine. Gogolj i Bulgakov su palili svoje rukopise... Zar se kod Solženjicina nijednom nije javilo iskušenje da učini tako nešto?

      Ne procenivši granice svoga uticaja na svest ljudi, Solženjicin je svoj život na Zapadu počeo raskrinkavanjem Zapada, prekorevajući ga da je slab, bezvoljan, nespreman da do kraja izgradi svoju slobodu. Govorio je ubedljivo, po vlastitom uverenju gromoglasno, da bi bio uverljiviji često je žmurio i stavljao ruku na srce. I pošto je sebe doživljavao u očima ljudi sa oreolom do tada neviđene zaslepljujuće slave, smatrao je da će se sve njegove ideje prihvatiti kao jedine istine i bezuslovno biti ispunjene. Na opasku njegovih kritičara-pluralista da "niko ne vlada istinom, i da je to suprotno njenoj prirodi", prigovorio je: "Čovekovo uverenje da je pronašao istinu je normalno ljudsko stanje... Svest da svojim životom služiš volji Božjoj zdrav je osećaj svakog čoveka koji prima Boga jednostavnim, a ne nadmenim srcem". Ne znam kako stoji stvar sa srcem, ali je ova misao nadmena i daleka od svake logike. U suštini govori da je on samo sebi dao pravo da se poziva na istinu, a svima ostalima ostaje da se saglase i da uopšte nemaju svoje mišljenje. A ako je svako ubeđen da je našao svoju istinu, onda je to pravi pluralizam kojeg se on tako ljutito odriče.
       Naum Koržavin je, jednom, primetio da pluralizam u jednoj glavi znači šizofreniju. Ta se bolest sama po sebi još nekako i leči. Ali, kada bi svaki čovek na zemlji bio ubeđen jedino u svoju pravičnost i vladao se u skladu s tim, svet bi se naprosto raspao.
       Treba sve podvrgnuti sumnji, predlagao nam je jedan pametan čovek, a drugi je govorio "Ja znam da ništa ne znam". I odjednom se kod nas pojavio onaj koji zna da sve zna.
       A evo ja nesamouvereno smatram da se onaj ko je uveren u istinitost svoga mišljenja nalazi dalje od istine od onoga koji sumnja.
       On je svoju istinu govorio i propovedao - što dalje to bolje - napadajući sve i svakoga: sovjetsku vlast, KGB, Staljina, Lenjina, zatim Zapad, potom se obrušio na svoje sunarodnike, disidente, zaštitnike ljudskih prava...
       Da imam uslove kao Turgenjev, rekao je jednom Dostojevski, ne bih pisao ništa lošije.
       Našem junaku je posle svih stradanja, ali još u naponu snage, pošlo za rukom da stvori sebi uslove o kojima je Fjodor Mihajlovič mogao samo da sanja. U Vermontu je dobio sve potrebno za plodotvoran rad: komfor, porodicu na okupu, mogućnost da radi "u dubokoj tišini o kojoj je maštao rastrzan u svom sovjetskom životu", da sačuva rukopise, da ne brine o svakodnevici. "Još me je Gospod okrepio time što sam, živeći na Zapadu, mogao biti nezavisan od prljave i ponižavajuće borbe za život u tuđoj sredini - nisam morao da jurim za sredstvima za život." Reklo bi se sve je u najboljem redu, čovek mu može samo pozavideti: smirio se, raduje se, živi i piše. On i živi, i raduje se, i piše i nama saopštava da živi dobro i da piše izuzetno lepo.
       "Ako se osvrnem unazad, ne mogu a da ne priznam da su minulih šest godina bile najsrećnije u mom životu." Trgao se, doduše, i video da nije dobro, da je nepromišljeno da se on (upravo on, a ne neko drugi) naslađuje ličnom srećom dok Rusija pati. Uneo je ispravku: "I nepovratno vreme je odlazilo isključivo na razmišljanje o tome kako se nepotrebno iscrpljuje moja domovina". Ovu rečenicu ne možemo odmah shvatiti, ali je možemo protumačiti. Autor usput podseća na svoj večiti patriotizam i pažljivo nam daje do znanja kako je zadovoljan sobom.
       On radi bez predaha, ali pri tom sam sebe posmatra sa strane, divi se sebi i daje sebi velike poene za uspeh i ponašanje.
       Radi po osamnaest sati dnevno. (A domaći zadaci sa decom: matematika, fizika, astronomija, pa fizičke vežbe, tenis, ronjenje u jezeru - to se valjda obavlja noću?) Živi kao zatvorenik, ne prilazi telefonu, ne ide na promocije svojih knjiga, ne učestvuje na konferencijama i na "raznim skupovima i susretima". "Kažu da tu u Vermontu i u blizini pametni ljudi tako žive - Robert Pen Voren, Selindžer".
       Njemu, najpametnijem među pametnima, bilo je "glupo i besmisleno da juri tamo po njujorškom i pariskom vrtlogu".
       I za to je sebi stavio pet plus, jer je "zapadni život prošao potpuno mimo mene, i nije remetio moj radni ritam". Toliko ga nije doticao, da je njegov najbliži istomišljenik Nikita Struve posvedočio: "On je živeo u Americi kao da ne živi u Americi, nije ju poznavao. Živeo je u šumi, Amerikance nije sretao. Češće je sretao kojote nego Amerikance".
       O susretu sa tim životinjama, Solženjicin i sam piše: "Ovde nežno volim kojote: zimi često lutaju po našem imanju, prilaze i samoj kući i oglašavaju se divnim, složenim zovom: ne umem da ga opišem, ali ga neobično volim".
       Da li se na kvalitet svojih tekstova ikada kritički osvrnuo?
       Književnost i svaka druga umetnost razlikuje se od većine drugih zanimanja upravo po tome što čovek prelazi iz jednog stanja u drugo, i otkriće istine može da oseti samo usput, za vreme kratkih prosvetljenja (ili zaslepljenja) uma. Nekada se može oduševiti nečim tek stvorenim, bez toga nema velike umetnosti. A može i da roni suze nad sopstvenim izumom i da se grohotom smeje, kao što se to desilo Gogolju ili Zoščenku. Ali postoje i trenuci (a kako je moguće bez njih?), kada umetnik oseća da je "usred ništavnih bića u svetu možda najništavniji on", kada sumnja u sebe i čak zapada u očajanje. Nailaze trenuci, sati i dani, kada mu se prosto ne piše. Ili se javlja želja da se odrekne već objavljenog, da napisano pocepa, baci u vatru, uništi.
       Puškin je gledao na svoj život sa odvratnošću, Tolstoj se odricao ranijih radova i prekorevao sebe zbog taštine. Gogolj i Bulgakov su palili svoje rukopise...
       Zar se nijednom nije javilo iskušenje da učini tako nešto?
       Za pisca je samozadovoljstvo gore od samoubistva.
       U suštini, ono i jeste jedan vid stvaralačkog samoubistva.
       No, lepo, živi on u Vermontu i divi se samom sebi. Radi, roni u jezeru, sluša kojote. I muziku, takođe: ide na sinovljeve koncerte. No, postoji li još neki duhovni život? Čita li još nešto sem materijala za "Crveni točak"? Čita li ponovo rusku klasiku? Da li se upoznao sa savremenom svetskom književnošću? U nekom davnom intervjuu izjavio je da strane autore čita malo, nema vremena. Možda je kasnije pročitao. Kako stoji stvar sa misliocima koji su ušli u Tolstojev krug čitanja (pali su mi odjednom na pamet) Paskal, Gandi...
       Njegov krug čitanja, koji je sam spominjao, nije širok i sastoji se izgleda samo od "seljačke proze". Negde je spomenuo Solouhina, Georgija Semjonova. Zatim: "Umro je blistavi Šukšin, ali postoje Astafjev, Bjelov, Možajev, Jevgenij Nosov. Stoje, ne predaju se!..." Gde stoje? Kome se ne predaju? Sedamdesetih, osamdesetih, kada su drugi pisci (pre svega sam Solženjicin) bili odvojeni od živog književnog toka, samizdat je svenuo, i "seljaci" su ostali jedina grupa na otvorenoj sceni. Publika ih je čitala, bili su u milosti vlasti kao suprotnost "disidentima". Nisu stajali već su zaseli. Bjelov u birou Vologodskog oblasnog komiteta, drugi u raznim prezidijumima. Dobijali su državne i Lenjinove nagrade. Rasputinu je država podarila više sovjetsko zvanje - Heroj socijalističkog rada. Na ostale nije bilo napada ni sa jedne strane. Ali su se dopali Aleksandru Isajeviču, koji je, ponavljajući Možajevljeve reči, negde izjavio da oni ne pišu lošije od Tolstoja, a poznaju i selo, a stekli su i više književno obrazovanje. U to vreme on nije primetio pisce drugog kruga, a od emigranata je izdvojio samo dvojicu koji su čvrsto stajali.
       "Maksimov čvrsto stoji i besprekorno izdržava kao stožer..."
       "U emigrantskoj književnosti kraja 70-ih Vladimir Maksimov stoji kao čestita usamljena figura".
       "Postoji još (nikako ne seljački pisac, već potpuno poseban) i mnogo obećava - Vladimov..."
       Ali u čemu su zasluge tih blagonaklono izdvojenih? Nisu valjda samo u tome što stoje čvrsto i što se ne predaju. A šta je sa lirikom, sa likovima, sa metaforama? Pa nije valjda samo čvrstina i postojanost jedina ocena piščevog rada?
       Ali, vratimo se našem junaku, njegovim beleškama, proniknimo u njegove velikosvetske ideje. I tako on radi i radi, prosto radi i pri tom ga ne zanima hoće li njegove knjige biti "po ukusu zapadne publike", "hoće li ih kupovati".
       I ko to govori?
       Čovek koji je na najveštiji način prodao sve što je mogao. Knjige, oglede, govore, intervjue. Dobitnik nebrojenih nagrada i nezamislivih honorara. Postao je simbol, nešto kao predstavnik i naslednik svih koje je sovjetska vlast progonila, mučila, zatvarala i zaboravila. Kao jedini svedok optužbe. Jedini u tom smislu što su jedino njega i slušali. U velikoj galami što ju je proizveo, glasovi svih drugih su zamrli, nisu se čuli. Knjiga Julija Margolina "Putovanje na stranu Zeka" ("zek" - logorski zatvorenik, prim.prev.), jedno od prvih svedočanstava o Gulagu, prošla je gotovo nezapaženo. Emigranta Viktora Kravčenka koji je pokušao da otvori oči Zapadu i pokaže suštinu sovjetskog sistema, otrovali su francuski levičari ( koji su kasnije postali desničari). Šalamov je umro u bedi, potpuno zaboravljen. U Americi su emigrantske "Nove novine" štampale Šalamovljeve priče ("Priče sa Kolime" - prim.prev.) u kratkim odlomcima i na takvim mestima, kao da su se trudile da pokažu da su ih objavile, ali da istovremeno ostanu nezapažene. A Solženjicin, čija se svaka reč prosto gutala po celom svetu, mogao je da skrene pažnju na Kolimske priče, ali to nije učinio. Možda je bio uvređen što ga Šalamov nije priznavao, što je smatrao da ulepšava stvarnost (nazvao ga je "lakirovščikom"), i veštim, proračunatim, nečasnim čovekom, velikim majstorom samoreklame. Što se tiče lakiranja stvarnosti, Šalamov nije bio u pravu. Život koji se drugačije ne može prikazati nego samo crnim bojama, prestaje da bude predmet dostupan umetnosti. U krugovima pakla koje je opisao Solženjicin, postoje još tragovi živog života. Ljudi se zaljubljuju, uzbuđuju, čitaju pesme, raspravljaju o ruskom jeziku i uče engleski, polemišu o nedostacima filma "Krstarica Potemkin", šale se, dovijaju, čine podla i dobra dela. Krajnji uslovi života, gde ne ostaje mesta ni za kakva ljudska osećanja, prosto ne podležu umetničkom opisu. Zato nema visokih književnih dostignuća u opisima Osvenćima, Treblinke, i Šalamovljeve priče su suviše mračne da bi predstavljale domete velike literature. A što se tiče Solženjicinove sposobnosti za samoreklamu, Šalamov je bio samo delimično u pravu. Solženjicin je u mnogim slučajevima majstorski iskoristio situaciju, svukao sa sebe razne maske, a neke navukao. Ali, da budemo pravedni, on je sam sebe stvorio, ali je sam sebe i uništio. Od prvih dana svoga života na Zapadu veoma se usrdno bavio samoreklamom i postigao u tome uspeh, koji se može smatrati samouništavajućim.
       A na uzletu karijere kad je bio jedini očevidac koga su slušali, platili su mu sve za sve, i za sve zasluge, stvarne i pretpostavljene. Za literaturu, za religioznost, moralnost, mučeništvo, hrabrost, humanizam, patriotizam i za to što je navodno jedini stupio u borbu sa superdržavom i naneo joj udarce posle kojih je jedva ostala na nogama...
       A sada o jadikovanju.
       "Slobodni pluralisti nikada nisu osuđivali komunizam sa takvim gnevom, a mene su ovih godina svi zajedno polivali pomijama u takvoj količini i sa takvom pomamom, kakvu sva sovjetska državna štampa nije nabacala na mene za dvadeset godina."
       Tako je napisao u "Pluralistima" i takve jadikovke nalazimo i u drugim njegovim memoarskim i publicističkim tekstovima.
       Iz jednog teksta u drugi teku prigovori na oponente iz krugova emigranata i američkih novinara, a u "Pluralistima" navodi karakteristična mesta:
       "Falsifikator... Reakcionarni utopist... Prestao da bude pisac, postao političar... 'Lenjin u Cirihu' - istorijski pamflet... Sublimira nedostatak znanja u proročanske vizije... Šamansko prizivanje duhova... Moralizam izrastao na bazi nihilizma... Neutoljiva strast prema političkom proročanstvu s infantilizmom... Gubljenje umetničkog ukusa... Drugorazredni pisac..."
       Neću navoditi ceo spisak, on je prilično dug i može se polemisati samo sa autorom tih stavova (koji su navedeni nasumice). Prema svim autorima, izuzev Kopeljeva i Pomeranca imao je uobraženo-gadljiv odnos (ima li smisla uopšte sporiti se s njima?). A i sami citati su navedeni bez imena autora. Većina iskaza, sudeći po stilu, čak su možda izmišljena, besmislena, ne pogađaju cilj (možda su zato i navedena). Poznata šema kod uvredljivih ljudi: za mene govore da ja... I na tome se rečenica završava. Govore li tačno ili netačno, ili u kojoj meri opravdano, to se njega ne tiče. Ali to je prilično nerazumno. Ako čoveku kažete da je loše očešljan, treba barem da se pogleda u ogledalo, da trezveno oceni svoj izgled, i da se posle toga ili očešlja ili da se s tim ne složi. A ne samo reći: za mene kažu... I posebno bolesno reaguje kada se spomenu realne slabosti. Na primer, da opisuje samo ono što je preživeo ili video vlastitim očima. Događaje kojima nije bio direktan očevidac, ili njemu tuđe karaktere, ne ume da prikaže. Velika uvreda. Poredili su ga sa Zinovjevom - uzbudio se (tu je bio u pravu). Poredili ga s Grosmanom - još više se razbesneo - nečuvena uvreda. Samo jedno poređenje prima bez pogovora.
       U naše vreme Ruska i Nezavisna televizija pozivaju ga, povremeno, da nastupa i komentariše neku aktuelnu pojavu ili problem. I ako voditelji žele da usmere razgovor u željenom pravcu, počinju ritualno time da je u studio pozvan najveći pisac našeg veka koji se može porediti samo s Tolstojem. A autor ćuti, ni u ljutnji, ni iz skromnosti, to ne poriče.
       Svoje kritičare Solženjicin prikazuje kao čopor zlobnih mrzitelja njega i Rusije (u njegovoj svesti je to jedno isto). Meni su, sticajem okolnosti, neki tekstovi pomenutih autora došli u ruke. Mnogi od njih su u prošlosti bili njegovi veliki poklonici i uvažavali su ga ne samo zbog kritike staljinizma. U svojim tekstovima iz vremena "Crvenog točka" pristupali su kritici Solženjicina veoma obazrivo, meko, sa obaveznim nabrajanjem izuzetnih zasluga velikog pisca, sa spominjanjem, dostojnim poštovanja "Ivana Denisoviča", "Matrjone", "Arhipelaga". I u osnovi, ako ne računamo razuzdane autore poput Zinovjeva i Limonova, bili su izuzetno učtivi. Ali, svi su oni bačeni na istu gomilu, proklinjani i prema svima je odnos bio - nadmenost i prezir.
       On se (tako je za sebe govorio) šest godina trudio da ne primećuje njihove ništavne napore da skrenu na sebe pažnju i "prespavao je sve njihove napade i svu njihovu polemiku", ne videći i ne slušajući njihovu mišju ciku, zavijanje i lavež. Dremao bi i dalje, ali oni kleveću Rusiju i evo - nije izdržao, i pošto je završio tri "Čvora", odlučio je da ih sve odjednom udari spreda, "da vide sve zvezde". Ali ni o kakvom frontalnom napadu nije bilo ni reči. Ceo tekst je: savršeno samohvalisanje, samozadovoljstvo, nadmenost, gordost, prezir prema neistomišljenicima, koje je tako dugo strpljivo podnosio, ali nije obraćao pažnju. Ali, nijednog nije propustio da spomene. I to je pisac o kome je ispisano toliko hartije, da, kada bi se sva nosila u naramku, naslagala bi se prilična gomila. Od svih književnika koje poznajem, a o kojima kritika nešto piše, ne poznajem nijednog koji bi tako pažljivo istraživao, zapisivao svaku reč o njemu izrečenu i primao je tako preterano osetljivo i ljutito. Svakog je izvrgao ruglu, kako je umeo. S gađenjem je govorio o disidentima i zaštitnicima ljudskih prava, i davao do znanja da sa njima nema ništa zajedničko ( a mi smo smatrali da je on sam disident i zaštitnik ljudskih prava). Demokratski pokret je označio ( to je neko pre mene primetio) prezrivom abrevijaturom "demdviž" i sam se od njega ogradio.
       I bez obzira na sve izrečeno, u njemu se nije pojavila ni trunka sumnje: nije valjda da ni za jedno od tih mišljenja nisam dao ni najmanji povod?
       Na to pitanje nema odgovora, ali zato tvrdi da se pluralisti "utrkuju ko će pre stići Zapad..." Usput primećujem da Jevreje ne naziva pluralistima, ali ko su ti što po njegovom mišljenju ravnodušno "pretresaju mrtvo telo stare Rusije i osećaju prema njoj gađenje"? Zar to mogu biti Rusi? I naravno takođe nisu Rusi oni što "Crveni točak" ne čitaju ili ne dočitaju, ne čitaju više puta i ne žele da izvuku pouke iz iskustva Februara. Takav je ceo Zapad. Ne sluša njegova upozorenja. Čak ga ni Saharov nije razumeo kako treba. A ko ga razume kako treba?
       Niko!
       "Može li Bog sazdati kamen koji ne može podići?"
       Ovo podmuklo pitanje ateisti postavljaju propovednicima vere, a sami na njega daju odgovor. "Ako ga ne možeš sazdati, znači nisi svemoguć. Ako ga možeš sazdati a ne možeš podići, takođe - nisi svemoguć".
       Solženjicinu je pošlo za rukom da stvori takav kamen.
       Skoro svaki častoljubiv pisac (a kakav je to pisac bez častoljublja?) pre ili kasnije pada u iskušenje da napiše nešto potpuno novo, što se razlikuje od svega do tada napisanog, da zahvati sve strane ljudskog života i sve karaktere, a u slučaju sa "Crvenim točkom" i da opiše istorijske događaje i da im da jedino pravilno tumačenje.
       Mnogi su se laćali tako grandioznih zamisli. Neki su se čak vinuli veoma visoko ("Božanstvena komedija", "Ljudska komedija", "Rat i mir"), ali su na kraju ipak trezveno shvatali svoje velike, ali ipak ljudske mogućnosti, i prelazili na skromnije zadatke.
      
       Kada se pisac lati pisanja, ne može sam sebi garantovati da će knjiga biti dobra i da će je publika visoko oceniti. Ali kada čovek piše seriju romana, na nekoj od etapa treba da oslušne mišljenje čitalaca, prijatelja, rođaka, sebe samog i da promisli nije li pošao krivim putem. Dok sam čitao uzastopne "Čvorove", više puta sam hteo da napišem Aleksandru Isajeviču da se malo zaustavi i da proba da napiše nešto kraće, slično "Ivanu Denisoviču". Ali sam sebe kočio smatrajući da moje pobude neće biti dobro shvaćene. A on je, kako se sad vidi, i sam maštao da "olakša pero u maloj, življoj proznoj formi"!
       Ali nije olakšao.
       No, dobro.
       Na kraju krajeva o svakom tvorcu se sudi prema njegovom vrhunskom delu, a "Ivana Denisoviča", "Matrjonu" i "Arhipelag Gulag" niko ne može nikud pomeriti...
       Našavši se na Zapadu, Solženjicin je davao bezbroj intervjua (uprkos svojim tvrdnjama), napisao je mnogo publicističkih tekstova u kojima je plašio svet da mu preti najezda crvenih, prekorevao ga za razmaženost i odsustvo volje, i predlagao Zapadu da se odrekne zapadnog načina života. Pozivao je Zapad da bude čvrst, i da ne okleva da se umeša u unutrašnje stvari SSSR-a...
      
       (NASTAVIĆE SE)
      
      
      
      

Ruski pisac Vladimir Vojnovič nedavno je predao u štampu knjigu "Na fonu jednog mita" koja upravo treba da bude objavljena u Moskvi. U njoj se ovaj ruski satirični pisac obračunava sa svojim sunarodnikom, dobitnikom Nobelove nagrade za književnost Aleksandrom Solženjicinom.        NIN je dobio ekskluzivno pravo od autora da u nekoliko nastavaka objavi najzanimljivije delove ove knjige u kojoj Vojnovič iskazuje svoje poštovanje i divljenje prema Solženjicinu, ali je ujedno i nepoštedan prema piscu koga su njegove kolege poredile sa Lavom Tolstojem.        Tekst je s ruskog prevela Neda Nikolić Bobić