Nije uobičajeno da se na ovom mestu govori o nekome ili nečemu što izlazi iz okvira klasične muzike. Nije uobičajeno, ali se ponekad mora, a to je baš povodom spektakla jedne narodnjačke pevačice na fudbalskom stadionu pred stotinak hiljada naših sugrađana.
       Kada su, pre nekoliko godina, uz simfonijski orkestar, dakle, ansambl sastavljen od učenih muzičara, zapevali Merima Njegomir i Cune Gojković, mnogi su režali jer je to bio signal da se nešto nezamislivo dogodilo pred našim očima. Ali u vreme Miloševićeve Srbije, sve je bilo moguće. Onome kome je pripadala vlast mogao je da otima što mu je volja i da nikoga ne pita za mišljenje ili, ne daj bože, dozvolu. Sada se sve preselilo na fudbalski stadion. Ne treba se čuditi. Više godina rušenja samih temelja vrednosnog sistema jednog društva moralo je da izazove odgovarajuću brojčanu proporcionalnost.
       Sve je počelo davno, pojavom Lepe Lukić i čuvenog Tozovca, da bi preko sličnih likova stiglo do Cece Ražnatović. Ali, avaj... Oni su, za razliku od pomenute, umeli da pevaju. To se mnogima nije dopadalo i, po definiciji, njihov način muzičkog izražavanja svrstavan je u domene ličnog ukusa. Slučaj nekrunisane kraljice estrade zadire baš u taj fenomen. Gospođa Ražnatović proizvodi zvuke koji se nipošto ne bi smeli tretirati kao glasovna artikulacija poznata pod terminom pevanje. Granično rastojanje između najnižeg i najvišeg tako proizvedenog simuliranja tonskih visina je neobično malo i kreće se u okviru nečega što muzičari znaju kao interval kvarte. Čak je i osobina tona, za razliku od šuma zvana boja iz njenog fiziološkog aparata jednostavno nestala. Ostalo je, i ostaje intonativno neartikulisano izražavanje i nešto što dotična persona identifikuje kao pevanje. Bilo bi to sasvim beznačajno i nimalo važno kada oni koji su sve slušali, a bilo ih je mnogo na samom stadionu, ali i pored televizijskih ekrana u direktnom prenosu, to nisu proglasili savršenim i bez poređenja. Ankete, što zvanične, što nevoljno sprovedene pokazale su da ovaj narod Gospođu Ražnatović doživljava kao zvezdu nebeskih razmera. U čemu je onda problem?
       U nečemu što zadire u sociološku analizu i, nameće je kao imperativ. Brojni mladi ljudi, neki i iz škola u kojima se uče muzičke discipline, prihvatili su ponuđeni model kao idealan. To, razume se, ukazuje na dubok problem nastao urušavanjem sistema vrednosti, koliko muzičkih toliko i onih koje razmatraju društvene nauke. Poslednji primer urušavanja stigao nam je nedavno kada je voditeljka televizije čiji vlasnik tvrdi da je najgledanija, iz šarenog jajeta izvlačila zadatke za mališane koji polažu prijemni ispit za srednju školu, sve to u zgradi Radio-Beograda uz prisustvo televizijskih kamera. Dakle, čak i kada je neopisivo ozbiljno, treba napraviti predstavu. Ako je predstava čisti kič, tim bolje. Bolje će se primiti na pripadnike naroda koji ima najveći broj nepismenih u Evropi.
       Na nekoj od televizija, koja je, opet, po izjavi vlasnika najgledanija, pojavila se pre nekog vremena estradna zvezda u maskirnoj uniformi u vidu visokih potpetica, mrežastih čarapa i dekoltea koji se sastavlja sa početkom suknjice s tezom da je to njena radna uniforma, slično stjuardesama. Neko prisutan i bolje obavešten skrenuo joj je pažnju da to nije tačno i da se i u toj profesiji zadržava obaveza na pristojnost. Mi smo već gledali Vesnu Zmijanac u providnom trikou i, kao da se navikavamo da majka dece i udovica može i treba da se obuče u skladu sa ulogom koju trenutno igra. Neka i to ostane u domenu dobrog ili rđavog ukusa, konzervativizma i ostalog bla..bla...bla... Ali šta je sa našim pravoslavljem, našom svetosavskom tradicijom, moralnom i svekolikom čistotom u odnosu na zapadnjake izgubljene u grehu, uvođenjem veronauke u škole? Šta je sa katarzom kroz koju moramo da prođemo, u čemu se svi slažu?
       U svemu, ostaje pitanje o kojem je fenomenu reč? Fenomenu jednog uspeha ili fenomenu šta nedostaje narodu kojem se fenomen događa. Bio bi konačno poslednji trenutak da prestanemo da hvatamo lopova za izuvenu cipelu već za nešto čvršće. Bez patetičnih reči, ali, i bez oklevanja.
      
       MILENA MILORADOVIĆ