Sudski spor oko knjige popularne Mir-Jam ponovo je ukazao na postojanje nelegalnog tržišta knjige koje nanosi štetu i izdavačima i državi

      Bauk piraterije kruži jugoslovenskim izdavaštvom. Takav zaključak proizlazi iz svakog susreta i razgovora sa vlasnikom i urednikom izdavačke kuće Paideja Petrom Živadinovićem i iz njegovih višegodišnjih javnih poziva kolegama u struci, drugim kulturnim poslenicima i sudskim vlastima da se ovoj pošasti suprotstave.
       Odziv je nikakav, solidarnost takođe beznačajna a nisu retka ni podrugljiva smeškanja iza Živadinovićevih leđa. Hoće se, naime, reći da on taj problem preuveličava i da ga koristi za samoreklamerstvo. Dajte, kažu, da vidimo koga je tužio, koji je spor dobio... Živadinović zna za takve komentare i pošto smatra da su proizvod nerazumevanja suštine stvari ili egoističkog koristoljublja, ne pridaje im neki značaj. Njega u ovom času više brine to što će se desiti sa novim hitom Paula Koelja koji Paideja treba da lansira do kraja ovog meseca. Hoće li i ta knjiga doživeti svoju piratsku verziju, ili ne, zavisiće, kaže, od odlučnosti vlasti i to će, dodaje, za njega biti novi test.
       Razlike u procenama dimenzija piraterije i opasnosti od nje, ne znače, međutim, da njeno pojavljivanje u ovom ili onom obliku ne pogađa povremeno i druge izdavače i autore. I da mnogi od njih tek tada postaju svesni da postojanje piraterije u jugoizdavaštvu nije, ipak, za potcenjivanje.
      
       Mafijaški poslovi
       Nažalost, uz Paideju, kontinuiranu i dugotrajnu borbu protiv mafijaških poslova u izdavaštvu vodi još jedino Narodna knjiga, čiji je vlasnik i urednik Miličko Mijović. Neprekidno lansiranje hitova i bestselera očito ne donosi samo slavu i dobru zaradu već i nepredviđenu štetu i potrebu stalnog opreza da se otkrije ili osujeti neovlašćeno preštampavanje i distribuiranje takvih izdanja.
       Da li je Narodna knjiga trenutno suočena sa dosad najdrastičnijim piratskim posezanjem za jednom svojom izdavačkom kolekcijom, odlučuje se upravo ovih dana pred pravosudnim organima.
       Reč je opet, u još većoj meri nego kad je u pitanju Koeljo, o niskokvalitetnoj književnosti s visokoakumulativnom vrednošću na izdavačkom tržištu. Autorka je Milica Jakovljević, čuvena pod imenom Mir-Jam, koja je od 1933. do 1942. godine u Nedeljnim ilustracijama objavila seriju ljubavnih romana. Njeno ime i njene knjige nije udostojila pomena nijedna naša istorija književnosti. Jedan njen roman (Ranjeni orao) prikazuje Stanko Korać u knjizi Srpski roman između dva rata 1918-1941, prenoseći ocenu o njemu na sve ostale: "Obrada, oblik, ono unutrašnje izgrađivanje priče, ona postupnost, strpljivost i prodornost od kojih živi svako uspješno izvedeno prozno djelo, nedostaju romanu Ranjeni orao i drugim romanima Milice Jakovljević."
       Mirjamovski "ljubići" imaju, međutim, odličnu prođu kod čitalačke publike, ne samo u Srbiji već i u Hrvatskoj, pa je Narodna knjiga od 2000. godine počela da ih objavljuje. S nosiocem autorskih prava Oliverom Veselinović sklopljen je ugovor da se osam romana i dve knjige novela objave najkasnije do prila 2004. I taj bi se plan verovatno tako i realizovao da u međuvremenu svih deset knjiga o kojima je reč nije objavila izdavačka kuća Draganić, čiji je vlasnik Miodrag Draganić.
       Izbio je skandal, pljušte međusobne optužbe i uvrede a književna čaršija se naslađuje u iščekivanju sudskog raspleta. Tužbu je, razume se, podnela Narodna knjiga, tvrdeći da je Draganićevo izdanje piratsko i tražeći, naravno, njegovu zabranu i veliko materijalno obeštećenje. Ali, i Draganić maše nekim ugovorom - s bratanicom pokojne spisateljke Jelenom Mimicom, po kojem i on ima isključivo pravo na objavljivanje knjiga Milice Jakovljević u periodu od 2001. do kraja 2002. godine.
      
       Šta će reći sud
       Neko javnost i medije koji naširoko prate ovaj slučaj očito obmanjuje. Narodna knjiga je, sa svoje strane, obelodanila da je Olivera Veselinović nosilac autorskog prava za književna dela Milice Jakovljević na osnovu pravosnažnog ostavinskog rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu O. br. 3278/85. Advokat i pravni zastupnik SOKOJ-a Omilj Glišić je takođe upoznao javnost da je Mir-Jam, uprkos postojanju zakonskih naslednika, tj. rođake Jelene Mimice, svoja autorska prava testamentom prenela beogradskom knjižaru Ivanu Veselinoviću i njegovoj ženi, koji su ta prava držali do svoje smrti.
       Draganićev ugovor niko do sada nije video - ni sud, ni novinari koji o ovom slučaju pišu a nigde nije javno rečeno ni da postoji neko pravosnažno sudsko rešenje, kao u prvom slučaju, kojim se rođaka proglašava za naslednika autorskih prava Milice Jakovljević. Draganićevo izdanje dodatno čini spornim i to što je u grafičko-štamparskom izgledu čist plagijat izdanja Narodne knjige (prvih četiri-pet knjiga) a posebno to što je bez inače obavezne kataloške oznake (CIP) koja se dobija u Narodnoj biblioteci Srbije.
       Sud će možda još dok ovaj broj NIN-a ne izađe iz štampe, razrešiti ovu enigmu i doneti odgovarajuću presudu.
       Piraterija će, međutim, i dalje nastaviti da živi i bez organizovane društvene akcije, kako naglašava Petar Živadinović, teško da će joj se ikad stati na put. A kad pominje to, direktor Paideje misli na potrebu da se zakonima stvori osnov da državni organi na prijavu o pirateriji intervenišu onako kako se to čini u čitavom civilizovanom svetu. Drastičnim i pedagoškim kaznama, kako to rade u onim zemljama koje imaju veliko iskustvo u borbi protiv piraterije. U sklopu svih neophodnih promena koje bi trebalo izvesti, on pominje i eventualno stvaranje nekakve antipiratske agencije koja bi imala nezavisan status i obezbeđena sva neophodna prava i sredstva za efikasno delovanje.
       Živadinović, kao i drugi naši sagovornici, veruje da će željeni preokret nastupiti s donošenjem zakona o izdavaštvu, čiji je Nacrt urađen ali je usvajanje, izgleda, odloženo najmanje do jeseni. Nacrt o kojem je reč još nije dospeo na javnu raspravu ali se o njegovoj sadržini već duže razgovara u krugovima izdavača. Koliko smo mogli da saznamo, on se u dobroj meri bavi i pitanjima nelegalnog preštampavanja i distribuiranja publikacija i za takve prekršaje predviđa egzemplarne kazne. Tako se, recimo, za nedozvoljeno preštampavanje i umnožavanje, pored novčanih, predviđa i zatvorska kazna u trajanju do dve godine. Za one koji takve publikacije budu puštali u promet i prodaju, predlaže se kazna čak do tri godine. Krađa tuđeg autorskog prava i zarada koja se na tome stiče tretiraće se, dakle, kao težak privredni prestup i krivično delo.
       Dok do toga ne dođe Srbija, a posebno Crna Gora, biće i dalje eldorado za najrazličitije oblike književne piraterije. Njoj, po mišljenju Jovana Milenkovića, vlasnika agencije Prava i prevodi, naročito pogoduje bujanje sive ekonomije, odnosno ulična prodaja knjiga. On, ipak, ne smatra da piraterija u našem izdavaštvu baš previše postoji. Na njenom udaru je, prema njegovom uvidu, veoma ograničen broj bestseler knjiga i nekoliko velikih i malih izdavača koji ih forsiraju. Vredna i nekomercijalna knjiga ređe zapada za oko piratima a u slučajevima kada su objavljivane bez regulisanih autorskih prava i to se, najčešće, naknadno obezbeđivalo. U tom pogledu nekada je svoju svemoć najviše pokazivao Verzalpres. Kad govori o desetak svojih knjiga koje se piraterišu, Petar Živadinović takođe pominje Verzalpres ali i Nolit.
       Zanimljivo je, međutim, da ova izdavačka kuća, već dugo simbol propasti nekada moćnih državnih izdavača, ostaje ravnodušna kad neko nedozvoljeno posegne za nekom njenom knjigom. Tako je prošle godine prošlo bez ikakvog javnog odjeka i protesta piratsko izdanje njenog Rečnika književnih termina u Republici Srpskoj i njegovo distribuiranje na ovdašnjem tržištu. Tu knjigu kapitalne vrednosti, izrađenu u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu, skeniranjem je umnožio u 1 000 primeraka jedan privatni izdavač iz Banjaluke. Niko nas o tome ništa nije pitao, kaže direktor ovog instituta Miodrag Maticki, naglašavajući kako su na ovaj način oštećena autorska prava i velikog broja saradnika leksikona iz Hrvatske. Najgore je u svemu, dodaje on, to što je Rečnik opet objavljen sa greškama koje su u međuvremenu, posle skoro jednogodišnjeg rada jednog saradnika Instituta, uočene i otklonjene.
      
       Konfuzna situacija
       Neka hrvatska izdanja takođe su na nedozvoljen način dospevala u proteklom vremenu na jugoslovensko tržište. Jedan oblik je predstavljalo stalno doštampavanje nekih knjiga koje su se od pre rata zadržale u magacinima nekih izdavača i štamparija. Drugi se ogledao u posrbljivanju nekih hrvatskih prevoda koji su se ovde štampali bez plaćenih autorskih prava. Tako se, recimo, kod uličnih prodavaca knjiga - koji se pojavljuju i na sajmovima knjiga (oktobarskom, uskršnjem, božićnom, putujućim po Srbiji i onim u Crnoj Gori) - može naći hrvatsko izdanje Beketovog romana Malone umire, koji su preveli Svevald i Ivan Slamnig. U srpskom izdanju iz 1988. nema imena autora posrbljenog teksta, nema adrese izdavača, impresuma, CIP-a. Ime izdavača - Anarhtik takođe ništa ne govori.
       Moglo bi se govoriti još o mnoštvu primera nelegalnog štampanja knjiga i prekršaja u pogledu poštovanja autorskih prava. Strože gledano, kaže jedan naš sagovornik koji želi da ostane anoniman (videti tekst u okviru), kod nas gotovo da nema izdavača koji iz postojeće konfuzne situacije, u kojoj je sve dozvoljeno, nije izvukao neku korist. Ali i da svako uopštavanje ne mora biti tačno, govori slučaj koji se nedavno zbio u Zavodu za izdavanje udžbenika i nastavnih sredstava u Beogradu. Tamo je, naime, urednik 100 remek-dela svetske i srpske književnosti (lektire za srednje škole) Slobodan Jovanović suspendovan zato što je proglašen odgovornim za neobezbeđivanje autorskog prava za objavljivanje u ovom izboru romana Borislava Pekića Hodočašće Arsenija Njegovana. Ma koliko bio mali, to bi mogao biti i ohrabrujući primer u borbi protiv opšte ravnodušnosti i nepostojanja organizovane društvene borbe protiv izdavačke piraterije.
      
       SAVA DAUTOVIĆ