Nema zaustavljanja, a ako stanemo, niko ne sme da izađe iz vozila, i nemojte da provocirate ljude pored puta, upozorava Srbe oficir Kfora

      Ovako se švedski oficir Kfora na perfektnom srpskom jeziku, obratio u prohladno kišno podne putnicima autobusa "Niš ekspres", na granici Srbije i Kosova i Metohije u Merdaru. Molim vas da svi putnici izađu iz autobusa i da sa sobom ponesu sav prtljag. Autobus mora da bude potpuno prazan. Pre toga su, stotinak metara ispred, prošavši srpsku policijsku kontrolu, pola sata čekali da se uklone dva šlepera novopazarske registracije natovarena građevinskim materijalom, koje su pripadnici Kfora vratili zbog pocepanih cirada.
       Putnici, začudo, ne pokazuju iznenađenje, niti ljutnju, iako su iz Beograda za Gračanicu pošli u 5 sati ujutro. Izlaze iz autobusa, noseći torbe, kese, zavežljaje... Roditelji nekoliko male, usnule dece ih ogrću džemperima i jaknama. Uniformisani Šveđani ljubazno ali i odlučno traže da se izvadi sve iz autobuskih boksova. Postrojavaju se, na jednoj strani ljudi, na drugoj velike putne torbe, kartonske kutije, džakovi...
       - Tako je to svaki put - kaže jedan oniži sredovečni putnik, objašnjavajući da jednom nedeljno prevaljuje ovu relaciju, noseći iz Srbije robu za svoju prodavnicu u Gračanici. - Dobro je da nas nisu kontrolisali i albanski carinici, jer bismo onda morali da platimo i carinu.
       Posle sat vremena čekanja i detaljne kontrole prtljaga i putnika, formira se konvoj prema Gračanici. Napred ide jedno vozilo na kome vidno piše "Konvoj", u sredini autobus i još nekoliko putničkih automobila prištinske, gnjilanske i uroševačke registracije, na začelju još jedno vozilo Kfora. Švedski oficir kaže da nema zaustavljanja do Gračanice, a ako slučajno dođe do nekog kvara, da niko ne izlazi.
       - Molim vas da iz autobusa nikakvim pokretima ne provocirate ljude pored puta - kratko upozorava.
       - A oni nas mogu? - pita više za sebe jedna zabrađena starica.
      
       "Gorenje"
       Ovako već tri godine jezde Kosovom i Metohijom konvoji sa putnicima iz Srbije i obrnuto. Ljudi koji nisu albanske nacionalnosti već su navikli na ovakav vid putovanja i panoramskog razgledanja dela svoje domovine. Jeza ipak postoji i tokom ovakvih putovanja obavezno se spominje sudbina putnika autobusa "Niš ekspresa" koji je pre dve godine naleteo na postavljenu minu, nedaleko od Podujeva, kada je njih osmoro poginulo, a petnaestak teško povređeno.
       - Neće, valjda - teši muž ženu koja u krilu drži trogodišnjeg dečaka.
       I zaista, putovanje protiče u najboljem redu. Ispred svake raskrsnice do Prištine stoje vojnici Kfora dok konvoj ne prođe. Zaobilaznica pored Prištine krcata je vozilima. Čini se da veću gužvu stvaraju vozila svih vrsta i svih oznaka koje voze pripadnici međunarodnih snaga. Civili pored puta i ne obraćaju pažnju na konvoj. Tek poneki dečak, kad primeti prepoznatljive boje niškog prevoznika, prstima pošalje ružnu poruku. Putnici i ne reaguju.
       I ovakav način upoznavanja sa Kosovom i Metohijom je dovoljan da se primeti da je južna srpska pokrajina, uglavnom u delu gde žive Albanci, jedno veliko gradilište. Na sve strane niču nove zgrade, nezgrapne i velike. Od privrednih objekata pažnju privlače velika skladišta građevinskog materijala, benzinske pumpe i trgovine mešovite robe. Nigde tragova onoga što se ovde dešavalo pre tri godine. Porušene i popaljene kuće su uklonjene. Na izlasku iz Prištine, prema Gračanici niču ogromne hale. Dominira gotovo završena hala na kojoj krupnim slovima piše "Gorenje".
       Prelazak na teritoriju gde žive Srbi, u Gračanicu, gotovo je neprimetan. Jedino se vidi da su kuće nešto starije i bez visokih zidanih ograda. Putnici sa olakšanjem i užurbano prikupljaju svoje stvari. I dvojici vozača autobusa se vidi olakšanje na licu. Obaveštavaju da je povratak za dva sata, sa istog mesta. Za narednih nedelju dana to je jedina, koliko-toliko sigurna varijanta za vezu sa Srbijom. Mnogima od putnika to je tek usputna stanica do njihovih sela i domova u dubini Kosova i Metohije. Neke sačekuju rođaci kolima, neki će ponovo od UNMIK policije u Gračanici zatražiti pratnju kroz albanska sela do svojih domova. Sve to, ipak, ne deluje tako dramatično kao pre tri godine.
      
       Enklava
       Gračanica se ovih dana uveliko sprema za još jednu proslavu Vidovdana. Primećuje se to najpre u porti gračaničke crkve i manastirskom dvorištu, gde će se održati najveći broj crkvenih i kulturnih manifestacija. Primećuje se i u brojnim kafanama u kojima se sve glasnije čuju poznate srpske pesme i po neuglednim radnjicama na kojima su načičkani srpski simboli. Preovlađuje srpska šajkača i ovogodišnji hit, majica sa likom Radovana Karadžića. Vojnici Kfora, UNMIK policajci i sijaset drugih stranaca sve to posmatraju nezainteresovano.
       Meštani Gračanice u svakom razgovoru ističu kako više i ne gaje iluzije da je Kosovo srpsko, ali istovremeno ističu da odatle neće otići.
       - Oni koji su otišli u Srbiju, osećaju se tamo kao stranci. Mi smo bar ovde, u ovim našim enklavama, svoji na svome, u svojim domovima. Iako smo sa svih strana opkoljeni Albancima, bar se ne potucamo po izbegličkim kampovima i po tuđim kućama - kaže Slaviša Kostić, dok sa društvom ispija pivo u kafani.
       Srpska štampa u Gračanicu i druga mesta ovog dela Kosova i Metohije na neki volšeban način svakodnevno stiže u prepodnevnim časovima. To je i prilika za meštane da uz jutarnju kaficu i rakiju prokomentarišu dnevnopolitičke događaje. Najviše se komentarišu istupi srpskih političara vezani za kosmetska zbivanja. Mišljenja su, kao i svuda, podeljena. Dok jedni podržavaju Nebojšu Čovića, drugi smatraju da on i njegov Koordinacioni centar samo koriste srpsku muku da nešto ušićare. Rada Trajković, koja je privremeno utočište iz Prištine našla ovde, takođe je tema različitih komentara. Njeni česti boravci u inostranstvu, ovoga puta u Vašingtonu, neki tumače kao dodvoravanje dojučerašnjim agresorima. Drugi, pak, to opravdavaju:
       - Bolje je i tako nego da stalno teramo nekom šiljak u oči - komentariše stasiti gospodin u odelu modernog kroja - ko god nešto može da nam pomogne, treba da ga podržimo.
       Komunikacija sa ostalim mestima u ovom delu Kosmeta, u kojima žive Srbi, odvija se zaobilaznim, izlokanim putevima, mimo magistrale, koju su već osvojili Albanci. Mladom svetu to nimalo ne smeta. Za njih nikakav problem nije da uveče odu na žurku ili igranku u Čaglavicu ili Laplje Selo. Oni hrabriji odlaze kolima i do srpskih enklava u Lipljanu.
       Za odlazak u Prištinu, na unapred zakazani intervju sa gospodinom Mihaelom Štajnerom, civilnim administratorom UNMIK-a za Kosovo i Metohiju, potrebna je posebna procedura, koja je trajala mnogo duže nego sam intervju. Posebna jedinica UNMIK policije iz Prištine zadužena je za bezbedan prevoz do glavnog grada pokrajine.
       Grad u kome više da gotovo i nema Srba deluje danju kao i svaki drugi. Ulice pune sveta pristojno obučenog, bezbrižnog. Radnje lepo uređene, kafići i kafanice pune sveta. Jedino, što se u centru grada, oko hotela "Grand" i nekadašnjeg Doma JNA, više čuje engleski jezik, nego albanski. Za Srbe, ukoliko rade u nekoj od službi međunarodne misije, ipak nije tako opasno.
       - Ja sam Prištevac i ovde sam se vratio pre dve godine - priča Saša Joković, novinar UNMIK Radija, koji emituje program na engleskom, albanskom i srpskom. - Ne mogu da kažem da odlazim u bilo koji deo grada, posebno na Vranjevac, ali nije to baš tako opasno, kao što se priča. Pod uslovom da se vodi računa o ponašanju.
      
       Tipično srpski
       Njegovu priču potvrđuju i dve službenice, Srpkinje, koje rade u kancelariji Mihaela Štajnera. Za svaki slučaj, za Srbe koji su ovde zaposleni, poželjno je da i van kancelarije komuniciraju na engleskom jeziku.
       Za odlazak u severni, srpski deo Kosova i Metohije, preko Kosovske Mitrovice do Leposavića, zadužena je posebna jedinica UN. U blindiranom džipu, koji se sa unutrašnje strane blokira, putovanje je sigurno, ali i neudobno. Trojica Jordanaca u pratnji, sa oružjem i silnom pratećom opremom, ne ostavljaju mnogo mesta za komoditet. Mladi vozač smelo ulazi u makaze, na frekventnom putu do Mitrovice, ne mareći na upozorenja ostalih vozača. Ipak, na ulasku u srpski deo podeljenog grada smanjuje brzinu, ali ni za živu glavu ne želi da stanemo i kupimo cigarete.
       I ovde puno sveta na ulicama. Posebno u delu "Kod Poleta" gde su načičkane brojne na brzinu sklepane radnjice, ćevabdžinice i trafike. Asortiman robe isti kao i u južnom delu, samo sve je nekako napravljeno da može brzo da se pokupi i nestane ako zagusti.
       Od Zvečana, dolinom Ibra, nižu se tipična srpska sela i više ništa ne podseća na teritoriju koja pripada Kosovu i Metohiji. Jedino što i ovde ima mnogo vozila međunarodne misije. U Leposaviću, najsevernijoj varoši prema Srbiji, četvrtkom je pazarni dan. Seljaci sa okolnih brda sa obe strane trenutne granice se tada sjate u varošicu da prodaju ono što su proizveli i da kupe potrepštine do sledećeg pazarnog dana. Sjate se i brojni prodavci buvljačke robe iz Raške, Kraljeva i Čačka.
       Da se definitivno izlazi sa teritorije koja je pod privremenim suverenitetom međunarodnih snaga, označava kontrolni punkt Kfora u Donjem Jerinu, na magistralnom putu prema Raškoj. Odlukom Mihaela Štajnera i uz saglasnost srpske i jugoslovenske strane, punkt je nedavno pomeren za oko 500 metara, u nekadašnjoj mekoj zoni. Razlog je što je na ovom delu, na "ničijoj zemlji" u protekle tri godine bila nikla "kosmetska Arizona".
      
       LjUBIŠA POPOVIĆ