Da li je neko ikada pokušao da u našim sadašnjim uslovima sagleda šta i koliko tačno košta, dok neko od đaka prvaka ne postane lekar specijalista, na primer. Naravno, sa pozicija direktnih sudionika i njihovih roditelja. Ima li tu muka, i kolike su?
       Posle dvadesetak godina školovanja i truda, sa svim pomenutim teškoćama i oskudicama i još mnogo, mnogo više koje nisu pomenute, sa dvadeset osam godina života naš pulen je pred velikom dilemom: da li posle svega tražiti posao ili ostati još pet-šest dugih godina na roditeljskom budžetu? Koja je to selekcija po redu? Ipak, bira se znanje i usavršavanje.
       Postdiplomske studije i specijalizacija se odobravaju po uspehu i potrebama, iako, sad već impresivne troškove snosi sam svaki diplomirani lekar željan znanja. Mora se još nekoliko godina volontirati. Dakle, to znači da svaki diplomirani lekar mora još najmanje četiri godine da, potpuno besplatno radi odgovoran posao u zdravstvu i da za sve to što radi još i plati.
       Sva baš vrlo česta bolnička dežurstva, kada se sa svom odgovornošću zamenjuju penziono odavno već zrele kolege, ne računaju se, osim kad se desi neka nezgoda, kao odgovornost za loše stanje u zdravstvu. Doduše, može sve to biti i mnogo drugačije. Kada bi se novi zdravstveni radnik i zvanično uposlio, i da ta neka zdravstvena ustanova sama finansira njegovu specijalizaciju za sopstvene potrebe, njemu bi bilo mnogo lakše. Takvu mogućnost već su maksimalno iskoristili i zloupotrebili julovci. Svojim pristalicama dok su bili na vlasti, popunili su sva mesta. Isti ti pregaoci, koji su toliko uložili u svoje znanje, možda će jednog dana poželeti da debelo naplate sve svoje napore i sva poniženja, ako ne od bedne plate kad se konačno zaposle, onda na bilo koji drugi način. Možda je tu blizu i objašnjenje priče o ortodoksnoj srpskoj korupciji. Oni od integriteta i sa čvrstim karakterom, znači najbolji, svoju šansu traže u inostranstvu.
       Dakle, takvog jednog momka, koga smo pre mnogo godina kao švrću sa prevelikom i teškom torbom punom knjiga na leđima ispraćali u prvi razred, sada srećem kao prekrasnog mladog gospodina i svršenog diplomiranog internistu usred specijalizacije i magistrature istovremeno, kako ambiciozno uči više nego ikad.
       Ne znam koliko je konkretno država Srbija uložila u našeg junaka, ali pouzdano znam da su njegovi roditelji, koji se još junački nose sa sadašnjim zaista velikim troškovima, za njegovo celokupno školovanje uložili daleko više nego što se može prikazati jednim ovakvim skromnim zapisom. Ako on ode preko granice, oni će i dalje imati svog sina, doduše daleko od njih ali ipak tu je, a siromašna zemlja Srbija će zauvek izgubiti još jednog ambicioznog vrhunskog lekara i specijalistu. Onih stručnjaka koji mogu da joj vrate dostojanstvo i ugled. Može li se to smatrati normalnim i olako preći preko toga? Ja ne mogu!
      
       VITOMIR REDIĆ,
       Beograd