Evropska unija je odlučila da uslovno obnovi politički dijalog i trgovinsku saradnju sa Iranom, zemljom koju SAD smatraju važnim delom “osovine zla” i sponzorom međunarodnog terorizma. EU, glavni trgovinski partner Irana, želi da podrži iranske reformiste

      
       Ministri spoljnih poslova Evropske unije saglasili su se da otvore politički i ekonomski dijalog sa Iranom, zemljom koju SAD smatraju “najaktivnijim državnim sponzorom međunarodnog terorizma” i, zajedno sa Irakom i Severnom Korejom, važnim delom planetarne “osovine zla”.
       Za razliku od Sjedinjenih Država, koje se u pristupu Iranu oslanjaju prevashodno na dugoročne ekonomske, političke i diplomatske sankcije, to jest na veliki štap, Evropska unija je procenila da bi za sve bilo korisnije ako bi se ta zemlja postupno izvlačila iz izolacije i ako bi se u njoj podsticale, nasuprot konzervativnoj ulemi, reformatorske snage legalno izabranog predsednika Mohamada Hatamija. Tačnije, Evropa je za uslovljavanu saradnju, i za štap i za šargarepu.
       Evropski osnovni uslov je da Iran “uloži napore” da obustavi podršku međunarodnom terorizmu i da “ne širi” nuklearno, biološko i hemijsko oružje. A dijalog sa reformistima je bolji nego odsustvo dijaloga ili, kako je to objasnio Kris Paten, komesar za spoljne poslove EU, “ako ne razgovaraš sa razumnim ljudima, nailazićeš na sve manje razumne ljude s kojima možeš da razgovaraš”.
       Paten se, odmah posle dogovora o promeni politike prema Iranu, susreo sa zamenikom iranskog ministra spoljnih poslova Mohamadom Zarifom. Uspostavljanje dijaloga i normalizaciju trgovinskih odnosa uslovio je iranskim političkim ustupcima, najpre u oblasti zaštite ljudskih prava, o čemu je možda lakše bilo razgovarati nego o optužbama za podršku terorizmu ili za moguću upotrebu najopasnijeg oružja. Dobio je odgovor da je Teheran spreman da omogući evropskim posmatračima uvid u stanje ljudskih prava i sudstva u Iranu.
       Ova spremnost je odraz izvesne liberalizacije režima, koju je donela reformistička struja i koja je na strani već uočena. Iz Teherana se više ne šalju, kao u vreme ajatolaha, teroristi koji u zapadnoevropskim gradovima ubijaju odbegle iranske disidente. Nema više pretnji smrću Salmanu Ruždiju, britanskom piscu optuženom za blasfemiju islama. Oslabili su radikalni podsticaji šiitskim muslimanima u zemljama u kojima vladaju suniti, kao što su Pakistan i Saudijska Arabija. A najvažniji dokaz o liberalizaciji je izvesna pomoć u obaveštavanju koju je Iran pružio evropskim NATO saveznicima u ratu protiv talibanskog režima u Avganistanu. Iran je zbog svega toga, po zapadnoevropskim ocenama, ipak nešto drukčiji od drugih iz “osovine zla”, Iraka ili Severne Koreje.
       Međutim, glavni razlog zbog kojeg Evropska unija ovog puta nije solidarna sa Amerikom u pristupu Iranu je ekonomski, kao što se i moglo pretpostaviti. Evropska unija je glavni trgovinski partner Irana. Obim razmene između EU i Irana u 2000. godini iznosio je trinaest milijardi dolara. Od toga je evropski uvoz iz Irana, prevashodno nafte, dosegao osam milijardi, dok je Iran uvezao iz zemalja Evropske unije industrijske robe u vrednosti od pet milijardi dolara. Najveću korist od ove trgovine imale su Francuska, Španija, Italija i Grčka.
       Ali da se ne bi stekao utisak da Evropa ne haje za američku globalnu strategiju - kao što Amerika ponekad ne haje za evropske, nego samo za svoje, interese - normalizacija odnosa sa Iranom ima dva, kako se ističe, važna aspekta. Jedan je da se dijalog, borba protiv terorizma i trgovina tretiraju kao jedna, nedeljiva celina, to jest da neće biti ni političke ni trgovinske saradnje, ako Iran ne prestane da podržava međunarodni terorizam. Drugi aspekt se tiče opšte bezbednosti. Evropska unija procenjuje da njena saradnja sa Iranom može da bude od posebne važnosti za mir i bezbednost na Bliskom istoku, u Persijskom zalivu i u Centralnoj Aziji, uključujući Avganistan, gde su angažovane vojske zapadnih saveznika.
       Otvoreni protivnik ove promene u strategiji Evropske unije je Izrael. Ocenivši negativno čak i Patenov susret sa iranskim diplomatom, predstavnik za štampu izraelske vlade je rekao: “To je žalostan znak kojim se previđaju i jezik Teherana, i njegova nastojanja da na Bliskom istoku koristi oružje za masovna razaranja, i njegova podrška terorizmu.”
       Amerikanci su više bili skeptični - jer ne veruju da će se Teheran držati obećanja, čak i ako ih da - nego što su bili otvoreno protiv. To je komentatora londonskog “Ekonomista” navelo na pretpostavku da Evropska unija nije sve radila na svoju ruku, nego da je nešto možda mogla diskretno i dogovoriti sa Vašingtonom, za početak makar na probnoj bazi. Istina, predstavnik za štampu Stejt departmenta Ričard Baučer izjavio je da će “SAD nastaviti da se tesno konsultuju sa evropskim funcionerima o politici prema Iranu i da će stvarni poslovni razvoj razmatrati u okvirima američkih zakona”. Po američkim zakonima, na udaru sankcija mogu da se nađu i zemlje koje trguju sa Iranom, ali zavisi koje su to zemlje.
       Predsednik Buš je, povodom zemljotresa u Iranu, izrazio želju američkog naroda da se nađe u nevolji iranskom narodu. To je izjava koja svakako odudara od dosadašnje američke politike kažnjavanja tog istog naroda, bilo da je Evropska unija svoje namere o menjanju politike prema Iranu dogovorila sa Vašingtonom ili ne. Ako je nekog dogovora bilo, logično je pretpostaviti da i Ameriku interesuje trgovina sa Iranom. Postavlja se onda pitanje kako će se održati teza o postojanju “osovine zla”.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ