Rešenje za dobar odnos između onih koji stvaraju i onih koji kritikuju je upravo u tome da kritičar od početka izabere pristojan stil saopštavanja bez arogancije, drskosti i vređanja

      Branka Otašević nikada nije imala iluzije da kao kritičar može značajno da utiče na kreiranje televizijskog programa: “Politika, oglašivači, biznis, izrazita komercijalizacija cele medijske sfere, oduzimaju i najmanju mogućnost kritičkoj javnosti ili TV kritičaru da tu nešto bitno promene.”
       Diplomirala je na Katedri za jugoslovensku i svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, a novinar je lista “Politika” od 1970. godine. TV prikaze, tekstove o elektronskim medijima, intervjue sa TV stvaraocima (voditeljima, novinarima, scenaristima, rediteljima, montažerima, kostimografima, scenografima, dramaturzima...) objavljivala je u NIN-u, TV novostima, TV reviji, Novoj Nadi, Vremenu, TV Business International-u.
       Njena tek objavljena knjiga Televizija: Zrelo doba - pedeset pogleda na TV medij (RTS, 2002) sadrži pedeset razgovora (vođenih od 1998. do ovih dana) sa TV “velemajstorima slike, zvuka i reči” koji su obeležili postojanje Televizije Beograd.
       Dvadeset godina (od 1982) pišete TV kritiku u “Politikinoj” rubrici “Beleške o TV programu”. U čemu je izazov te profesije?
       - Prvo, unapred znate da će rubrika biti veoma čitana. Namerno počinjem od najbizarnije i možda najmanje važne odrednice. Ali, televizija je toliko u svakodnevici ljudi i tema je običnih ljudskih razgovora da je i pisanje o njoj veoma popularno štivo. Gledajući televiziju, ljudi imaju svoj stav o onome šta su videli, komentarišu i vole da ukrste svoj sud sa još nečijim. TV kritičar im je neka vrsta sagovornika, neko uz koga će proveriti mišljenje o televiziji uopšte. To godi, jer vas indirektno dovodi u komunikaciju sa velikim brojem čitalaca.
       Izazovna je prilika (a to je osobina svake kritike, filmske, muzičke, književne...) da veoma autoritativno, u tiražu od nekoliko stotina hiljada primeraka, znači veoma izloženo javnosti, prosuđujete o delima drugih, i to mnogih vrlo uglednih, često vrlo slavnih i vrlo popularnih ličnosti. S jedne strane je teško, može biti opasno, uvek odgovorno, ali nadasve izazovno.
       Ovde postoji veliki broj samozvanih TV kritičara čiji se “TV prikazi” svode na rečenicu:”Televizija ništa ne valja.” Šta mora da sadrži jedan kritički pogled na TV stvarnost?
       - Bez suda, vrednosnog stava, kritike nema. Pošto televizija nije ni umetnost ni sredstvo informisanja u užem smislu nego jedan sinkretički medij koji sadrži mnogo različitih disciplina, traži da se podjednaka pažnja pokloni različitim žanrovima. Televizijski kritičar ne sme da pokaže svoje afinitete pa da ukoliko voli kulturni program, drame, serije, dokumentarce, TV feljtone, piše samo o njima, ili da ukoliko naglašeno voli samo sport ili šou programe, usmeri pažnju samo na to. Pozicija TV kritičara je univerzalni revnosni TV gledalac koji gleda program mnogo više od prosečnog gledaoca. Samo tako će kritičar poslužiti gledaocu kao neka vrsta vodiča, putokaza kroz te programe koji sve više liče na neprohodnu prašumu. Kritičar treba da pomalo usmerava gledaoca, da ga diskretno odgovara od nekih programa, kanala čak, koji su samo, na kraju, izgubljeno vreme, i da mu ponekad pokaže gde da nađe programe koji nisu za jednokratnu upotrebu nego imaju istinske kulturne vrednosti.
       Istorijska je činjenica da su kritičari (bez obzira na to da li je reč o književnim, likovnim, muzičkim, filmskim... televizijskim) oduvek u nas doživljavani kao nedobronamerne sudije. Sukobi između stvaralaca i kritičara često su neizbežni. Kakva su vaša iskustva?
       - Nemam negativnih iskustava. Možda zato što televizija nije tako strogo određena kao jedna disciplina. Televizija je razuđena, toliko je različitih vrsta autora u njoj, pa je prosto nemoguća ta izoštrena tet-a-tet sukobljenost između jedne strane koja stvara i druge koja samo nešto kritikuje.
       Publika je ta koja presuđuje kada je televizija u pitanju. Rešenje za dobar odnos između onih koji stvaraju i onih koji kritikuju je upravo u tome da kritičar od početka izabere pristojan stil saopštavanja, bez arogancije, drskosti i vređanja. Ne sme da uzima ulogu žreca koji će “sahraniti nekog” kako se to kod nas kaže, ili ga uzdići na pijedestal. Kritičar mora da ima upitanost, da stvari formuliše tako da uvek ostavlja malu mogućnost da se nešto može i popraviti i promeniti. Jer ima mnogo TV žanrova koji traju, koji se mogu poboljšati, ili mogu da se pokažu kao promašaj posle izvesnog vremena. Kritičar mora da ima jasan stav, i mora da bude rezolutan, ali i da ima na umu da je svaki ljudski rad i pokušaj, vredan pažnje. Oštricu kritike i težinu prigovora treba pravilno rasporediti, jer se zna da su najodgovorniji “oni na vrhu”, pa je komentarisanje uredničkog posla kao i menadžmenta firme, često neophodno. Svaki pojedinačni televizijski “događaj”: emisiju, prilog, seriju, vest, stil, jezik, treba stavljati u kontekst programa u celini, profila tog kanala, njegove kulturološke dimenzije, uvozne politike (odnosa domaćeg i stranog programa)... Sve su to elementi koji ulaze u sliku jednog programa, jedne televizije.
       Šta je, po vašem mišljenju, glavni nedostatak naših televizijskih programa? Da li biste mogli da izdvojite neke frekvencije, emisije i TV novinare koji zavređuju našu pažnju?
       - Osnovna slabost trenutne televizijske situacije je nedostatak igrane produkcije, zbog sticaja raznih, ali poznatih, okolnosti. Rečju, komplikovaniji, ambiciozniji TV zahvat praktično ne postoji. Televizija Beograd nešto malo oživljava tu domaću produkciju i to jeste prevashodno njen zadatak, a ostale televizije su se prepustile najjednostavnijim formama TV komunikacije. Razgovori u studiju su nas zagušili. To je već forma koja metastazira. Nema dovoljno istraživanja u novinarstvu, potrebe da se ode iza pojava, da se zauzme neki stav, da se gledaoci snabdeju činjenicama iz arhiva, da im se pomogne da ukrste neke elemente priče...
       Na RTS-u volim da gledam Teveteku, antologijske emisije iz bliže i dalje prošlosti te kuće. Kada su politički intervjui u pitanju, najbolji su, i sada već u zanimljivoj konkurenciji, Bojana Lekić, Dragan Bujošević i Jugoslav Ćosić, a Televizija B92 se razlikuje od svih, istrajava u kreiranju svog profila, ali pokazalo se da je i ona morala da pribegne serijama i filmovima da bi mogla da obezbedi opstanak. Bilo bi zanimljivo videti kako se u toj kući razmišlja o sopstvenoj produkciji nekog serijskog igranog programa, jer živeti samo od Bi-Bi-Sija, koji je i dalje sjajan, nije u redu.
      
       ZORA LATINOVIĆ