Zašto je odluka mitropolita veleško-povardarskog Jovana da učini samostalni korak ka prevazilaženju crkvenog raskola, a u duhu nedavno potpisanog sporazuma u Nišu između Srpske pravoslavne crkve i predstavnika Makedonske pravoslavne crkve u jednom delu makedonske javnosti dočekana - na nož

      Posle pet i po vekova u prastarom pravoslavnom ohridskom hramu posvećenom premudrosti Božijoj, Svetoj Sofiji, ponovo gori oltarsko kandilo. Na temeljima stare bazilike u XI veku u vreme cara Samuila sazidan je hram koji je bio vekovima centar Ohridske arhiepiskopije. Turci su ga pretvorili u xamiju. U Balkanskom ratu hrišćani su srušili minaret, a bogomolja postaje neko vreme kasnije. Komunistima je čuvena crkva bila pogodna za koncertni prostor.
       Na drugi dan Duhova, u ponedeljak, u Ohrid na osvećenje došli su svi arhijereji Makedonske pravoslavne crkve(MPC), sem jednog. Takođe i državni vrh. Prvo kandilo nije zapalio prvojerarh , arhiepiskop Stefan, kako se očekivalo, već ministarka kulture Ganka Samoiloska-Cvetanova! Jedini arhijerej koji nije došao bio je mitropolit veleško-povardarski Jovan. Neki su pitali “gde je Zoran”, aludirajući na mitropolitovo ime pre zamonašenja. Drugi su pitali gde je “inženjer Vraničkovski” pošto je vladika nekada studirao i građevinu. Ispravno bi jedino bilo “njegovo visokopreosveštenstvo, gospodin, gospodin Jovan, mitropolit veleško-povardarski”. Za medije on je sada makedonski Juda Iskariot, veleizdajnik, zabludelo čedo crkve, samoljubivac, kukolj. Predsednik državne Komisije za odnose sa verskim zajednicama Đ. Naumov predlaže anatemu za vladiku, razvlašćenje, slanje u manastir, oduzimanje imovine. Neka okajava svoje grehe, osuđuju ga ne samo u Makedoniji i Evropi već i “zgroženi” vernici sa svih kontinenata, javljajući se ovom funkcioneru.
       Mladi mitropolit nije ni imao nameru da se pojavi u Ohridu. Izjavio je da sa drugim arhijerejima ne želi da saslužuje, pogotovo ne sa mitropolitom pološko-kumanovskim Kirilom. “U Makedoniji postoji samo jedna priznata pravoslavna crkva - moja episkopija.”
       Mitropolit Jovan rođen je pre 36 godina u Bitolju. Posle građevine studirao je teologiju u Beogradu i Solunu. Kada je kao student nadahnuto govorio na crkvenim skupovima, ovih dana se prisećaju neki, govorilo se (proročki?) da je on “budućnost makedonske crkve”. Godine 1998. za samo pet meseci zamonašen je, postao je jerođakon i jeromonah, arhimandrit i episkop. Imenovan je za vikarnog episkopa drevničkog. Dve godine kasnije biran je za mitropolita bregalničkog (Štip) a odmah zatim za mitropolita veleško-povardarskog (Veles). Retko brza karijera. Hvaljen, a sada, optužba da “bez da trepne okom i bez da mu glas ne zadrhti” izdaje svoj narod!
      
       Dobar za obe strane
       Komisije Srpske pravoslavne crkve (SPC) i Makedonske pravoslavne crkve ( MPC) su u Nišu 17. maja usaglasile Nacrt sporazuma kojim bi se u skladu sa kanonskim pravom pravoslavlja uklonio raskol u kojem su makedonske eparhije više decenija. Godine 1967. je proglašena crkvena samostalnost, autokefalija koju niko nije priznao. Kako je mitropolit Jovan to nedavno opisao, to je kao biti šugav, bez kontakta sa drugima. Skoplje je neprestano pokušavalo da stekne prizanje direktnim kontaktima sa drugim crkvama, sa Carigradskom patrijaršijom, takođe. Uvek je, međutim, ukazivano na to da se pitanje statusa mora rešiti zajedno sa Beogradom. Oko ovoga takođe se angažovao makedonski predsednik Boris Trajkovski, iako nije pravoslavac već metodista.
       Sveti arhijerejski sabor SPC je niški dokument prihvatio dok ga je makedonski sinod pod pritiskom medija i političara odbio,ne odbijajući dalje pregovore, ali uz dva uslova koji su očigledno ne samo za Beograd već i za šire pravoslavlje neprihvatljivi. Zahteva se zadržavanje statusa samoproglašene autokefalije, ne prihvata se ponuđena široka autonomija, a traži se i zadržavanje dosadašnjeg imena MPC uz odbijanje naziva “Ohridska arhiepiskopija”. Druge pravoslavne crkve prate razvoj događaja, s pažnjom, ne želeći, s pravom, da se javno izjašnjavaju u ovom trenutku. Jedan predstavnik Carigradske patrijaršije, naglašavajući da govori nezvanično, rekao je da je niški sporazum “veoma dobar za obe strane”, Beograd i Skoplje, ali i za celokupno pravoslavlje. Daleko će teže biti rešiti ukrajinsko crkveno pitanje gde postoje tri pravoslavne crkve, a poglavar jedne od njih, samozvani patrijarh kijevski Filaret, pod anatemom je, a sa njim je gotovo hiljadu parohija. Usaglašena autonomija znači široku samoupravu, Skoplje bi samo biralo svoje episkope, izbor poglavara potvrđivao bi patrijarh srpski koji bi ga i ustoličio i o tome obavestio sve pomesne crkve. Titula koju bi nosio glasila bi “arhiepiskop ohridski i mitropolit skopski” (dosad: arhiepiskop ohridski i makedonski).
       Ispod niškog Nacrta sporazuma potpise su stavili mitropoliti Petar,Timotej i Naum, smatralo se ne bez saglasnosti svog poglavara, Stefana koji se sve vreme nije javno izjašnjavao.Usledila je velika medijska kampanja protiv ovih mitropolita. Među protivnicima sporazuma u crkvenim redovima najglasniji je bio mitropolit pološko-kumanovski Kiril.
       Patrijarh Pavle se javnim apelom 20. juna obratio arhijerejima, sveštenicima i vernicima Makedonije “svakom ponaosob” sa pozivom za preuzimanje odgovornosti za prevazilaženje raskola. “Svakoga primamo sa iskrenom i bezuslovnom bratskom ljubavlju” uz ogradu da se ovo ne odnosi samo na klirika koji ima “kanonske i moralne smetnje za svešteničku službu.” U Skoplju je odmah protumačeno da se ovo može odnositi samo na mitropolita Kirila za koga se iznosi da je davno, pre hirotonije, bio umešan u jedno ubistvo. To je potvrdio i mitropolit Jovan rekavši da sa Kirilom ne može da saslužuje.
       Mitropolit Kiril rođen je 1935. u Carev Dvoru kod Prespe. Pohađao je bogosloviju u Prizrenu, a potom akademiju u Moskvi. Najstariji je arhijerej, učestvovao je u hirotoniji svih drugih sadašnjih episkopa i u samoproglašenju autokefalije. Da li je, kako neki kažu, oklevetan ili su mu kako drugi tvde “ruke krvave”, ne bi smelo da je teško ustanoviti. Pominje se da je pre zamonašenja bio saučesnik jednog ubistva u resanskom kraju i da je zbog toga bio godinu dana u zatvoru. To je svakako kanonska smetnja da neko postane sveštenik. Možda, znajući da sa takvom prošlošću ne može da opstane u episkopatu, nastupa kao najveći protivnik sporazumevanja sa Beogradom. Neki navode da ukoliko bi Kiril bio penzionisan, to bi otvorilo put prihvatanju autonomije i izlaženju iz samoizolacije. Makedonski Sinod je još 1990. stavio zabranu sveštenosluženja mitropolitu Kirilu koja nikada nije sprovedena.
      
       Apel patrijarha Pavla
       Jedini koji se za sada pozitivno odazvao apelu patrijarha Pavla je mitropolit Jovan obaveštavajući da “iskreno, slobodno i odgovorno prihvata predloženo liturgijsko i kanonsko jedinstvo sa SPC”, jer to jedinstvo nikako za Makedonce ne znači nacionalno uniženje. Obavezuje se da neće sasluživati sa mitropolitom Kirilom i konstatuje da “nismo više u raskolu” moleći da se o tome obaveste sve pravoslavne crkve. Ovo pismo postalo je dostupno javnosti prošlog petka po podne. Istoga dana mitropolit je u veleškom hotelu “Aleksandar palas” održao konferenciju za štampu da bi razjasnio svoj postupak. Rekao je da iza te odluke ne stoji sam, nju podržava i njegovo sveštenstvo kao i vernici. Pošto je sada u jedinstvu sa celokupnim pravoslavljem, preko Beograda, najavio je da bi pred Petrovdan u njegovom sabornom hramu zajedno služili makedonski, srpski, grčki, ruski, bugarski sveštenici. “Ono što činim, činim Hrista radi.”
       Štampa ga nije razumela, ona gleda na ovaj događaj s političkog, a ne crkveno-kanonskog stanovišta. Komentatori su se upuštali u vređanje, a ne u analize. Mitropolit je označen kao veliki ljubitelj kavgi, intriga i grčkog vina, a postupci su mu “drski i antimakedonski”. Jedan ne tako nepoznat novinar je napisao da se i “površnom psihološkom analizom” može konstatovati da je mitropolit Jovan frustriran čovek, megaloman, neodmeren. U nedelju, na praznik Duhova, mitropolit je služio u svom sabornom hramu, a u propovedi se osvrnuo na svoju odluku - Bog je pomogao da se nađe izlaz iz raskola, “od danas Gospod nam je dao novi početak.”
       U Velesu se tokom nedelje najavljuju demonstracije, štampaju se leci protiv vladike. Šire se glasine, navodno, mitropolit želi da se proglasi za ohridskog arhiepiskopa, a dvojicu svojih monaha, Sofronija i Davida, želi da hirotoniše za episkope. U ponedeljak se nije pojavio na osvećenju u Ohridu. Neki su brzo zaključili da su svi episkopi koji su tu bili protiv Jovana, pribojavajući se da mu se neko ne pridruži. Mitropoliti su, ipak, u Ohridu odbili da osude svoga sabrata u episkopatu. Ni arhiepiskop Stefan se ne izjašnjava, kaže da svečanost nije pogodan trenutak za izjave o tom pitanju. Zasedaće Sinod i izdati saopštenje.
       Govorilo se da bi Sinod zasedao već u sredu , potom se pominjao četvrtak, a po najnovijoj verziji “tokom ove ili sledeće nedelje”. Teško je da oni koji su sami u raskolu, crkveno-pravnom neredu, nekoga ko se od njih odvoji i vrati u kanonski poredak optuži za raskol. Sugestija štampe, partija i državnih činovnika višeg ranga da se vladika Jovan raščini, isključi iz Crkve, za velikodostojnike je neprihvatljiva. Predlog da se vladika protera iz Velesa i iz Makedonije, protivustavna je. Ako bi i bilo kanonske krivice, za to ne sudi ulica, ni politički agitatori. Sinod nema velikog izbora zato odugovlači sa sednicom. On samo može da konstatuje da mitropolit Jovan nije u zajednici sa njima i da ga pozovu da se vrati. Stiče se utisak da je makedonski Sinod potpuno svestan situacije i da je većina naklonjena prihvatanju niškog dogovora s tim da autonomija bude privremena, da se posle više godina zatraži autokefalija u vreme kada bude pogodno da se pitanje sticanja tog statusa, u skladu sa starim kanonima i današnjim prilikama, reši...
       Predsednik Makedonije Boris Trajkovski ne čini uslugu Crkvi niti joj olakšava snalaženje dajući politički, međunarodni kontekst stanju u Sinodu. “Samostalnost Crkve se identifikuje sa samostalnošću same države” smatra on, videći u sadašnjem problemu “prethodnice nekih scenarija deobe makedonskog naroda i države”, dodajući da takvi procesi moraju biti sprečeni. Poznato je da je Trajkovski kao predsednik prilikom državnih poseta sa pravoslavnim poglavarima razgovarao o makedonskom crkvenom pitanju, na primer i sa patrijarsima u Carigradu i Moskvi tako da mu način sticanja autokefalije nije nepoznat.
      
       Realnost
       Predsednik vlade Ljubčo Georgijevski daleko je oprezniji i realniji. Ne želi da se izjašnjava kao političar već kao vernik. Nastalu “konfuziju i zabunu” među građanima i vernicima rešiće sam Sinod, autoritet Sinoda i samog arhiepiskopa treba zaštititi, a vernici treba da poštuju “osnovna kanonska pravila”. Kad Sinod kaže kojim putem treba ići, mi ćemo ga slediti, kaže Georgijevski ne bacajući se kamenom ni na koga.
       Za sada leti kamenje prema mitropolitu Jovanu, sa ulice,političkih govornica i iz novinskih redakcija. Savetuju ga da “baci mantiju” ili da napusti zemlju, široko su mu otvorena vrata, prema severu (Beograd), ili prema jugu (Solun), beleži štampa.
       Nije sudbina naroda “makedonska salata”. U iščekivanju zasedanja Sinoda počinje se sumnjati i u arhiepiskopa Stefana. Osporava se legitimitet episkopa, njega ima samo makedonski narod preko crkveno-narodnog sabora i sveštenstva. Sazvaće se takav sabor ako treba i protiv volje poglavara i Sinoda koji ga po ustavu sazivaju, a ako arhiepiskop hoće, “poželjno je da predsedava”, stižu opomene. Neki smatraju da u uzavreloj atmosferi može biti primenjen i ovaj scenarij koji bi bio podržan ne samo od političara, možda i od samog predsednika Trajkovskog, već i od nižeg sveštenstva. Odugovlačenje sa sazivanjem zasedanja Sinoda omogućava prostor za razne kombinacije i pritiske pošto se stvara utisak njegove neodlučnosti. Dilema je velika - ostati u raskolu, nepriznat, propustiti istorijsku priliku ili postati najzad deo svetskog pravoslavlja, biti posećivan i primati posete. Vrlina svake diplomatije, takođe i crkvene je postići moguće, u datim okolnostima. Sveti Sinod u Skoplju verovatno neće propustiti priliku da dovede status svoje crkve u kanonski red, ma koliko to mnogima bolno bilo, pošto je to u interesu i pravoslavnih vernika Makedonije i celokupnog pravoslavlja.
      
       ŽIVICA TUCIĆ