Biblioteka “Buha”, Pozorišta “Boško Buha”, Beograd 2002.

       Pozorište “Boško Buha” je, povodom svoje pedesetogodišnjice, objavilo u šesnaest knjiga šesnaest odabranih drama koje su igrane na njegovoj sceni. To su: “Bajka o caru i pastiru” Boška Trifunovića, “Biberče” Ljubiše Đokića, “Carev zatočnik” i “Nemušti jezik” Miodraga Stanisavljevića, “Torta sa pet spratova” Dobrice Erića, “Kapetan Džon Piplfoks” Duška Radovića i Miroslava Belovića, “Pepeljuga” Aleksandra Popovića, “Uspavana lepotica” i “U cara Trojana kozje uši” Ljubivoja Ršumovića, “Mačor u čizmama” i “Šargor” Igora Bojovića, “Nebeska svirala” Božidara Timotijevića, “Mali Radojica i Kraljević Marko” Stevana Koprivice, “Bajka o Vuku i Srbima” i “Princ Rastko i monah Sava” Milovana Vitezovića, “Grad sa zečjim ušima” Stevana Pešića.
       U “Antologiju savremene srpske drame” (1977) Slobodan Selenić nije uvrstio drame za decu, držeći da one zaslužuje posebno razmatranje, budući da čine “drugi književni tok, sa svojim zakonima i osobenostima”. Ne verujem da ima ozbiljnih teatarskih ljudi koji “osobenost” uzimaju kao sinonim za stvaralaštvo drugog reda ili niže vrste, mada u tom smislu još ima predrasuda.
       Podsetimo da su u borbi za osvajanje dostojnog mesta među tzv. velikim teatrima pozorišta za decu imala saradnike, u prvom redu, u piscima. Do 2001. “Boško Buha” je, primerice, imao 187 premijera. Od tog broja dve trećine otpada na premijere domaćih komada. Sa svojim piscima, naravno i sa rediteljima i sa glumcima, “Buha” je uspeo da ustanovi ono što bi se moglo nazvati njegovim stilom. Značaj stila ogleda se u naročitom sporazumu sa gledaocima, u odnosu kakav su, počev od Radovića, sa svojim čitaocima uspostavili i razvili naši moderni pesnici za decu.
       Nije slučajno da upravo oni postavljaju, među ostalima, osnove za drugačiju komunikaciju u “Buhi”, bilo da pričaju nove priče ili iznova pišu stare bajke. Glumci bez teškoća, i radosno, prihvataju duh igre bez granica, pa pošto deca “više nisu ni mala ni bezazlena”, a ni svet odavno nije ustrojen na redu i harmoniji, dopušteno je da se u razlomljenoj slici života stvari pokazuju onakvima kakve jesu, a ne u njihovoj idealizovanoj predstavi. Otuda u tekstovima i u igri ironija, otuda parodija, otuda rekonstrukcija, ako ne destrukcija, izvesnih pojmova, otuda sarkastično začikavanje smisla, otuda paradoks, otuda apsurd. Nema lažne sentimentalnosti, nema zašećerenih scenskih vodiča. Humor je katkada opor, ali i on je iz jednog drugačijeg iskustva, iz drugačijeg doživljaja vremena i sveta, baš kao i imaginacija.
       Dramsko stvaralaštvo za decu najzad, evo, dobija svoju antologiju, ali antologiju koja nije definitivna. Draž ovog “Buhinog” poduhvata u tome je što pristup antologiji ostavlja otvorenim. S jedne strane, ovih šesnaest knjiga stavljaju u korice tek deo književnog blaga koje se kroz godine skupilo pod krovom “Buhe” i, kao u izlogu, pokazalo na njegovoj sceni. S druge strane, ove knjige, verovati je, začinju jednu biblioteku koja će, i narednim svojim sveskama, potvrđivati umetničku autonomnost dramskog stvaralaštva, bez obzira na to da li je ono za decu ili za odrasle.
      
       FELIKS PAŠIĆ